U retrovizoru: Šta smo propustili u 2011.?

Jedna od osnovnih stvari koje se uče u auto-školi jeste da se redovno gleda u retrovizor. Gledajući unazad, bolje ćemo znati kako napred! Ovo pravilo bi trebalo da važi i u svakodnevnom životu! 

Kraj godine je jedna od onih situacija u kojoj skoro svi pogledamo u retrovizor, da vidimo šta je i ko iza nas, da kežemo sebi kako ćemo i kuda napred!

Par dana uoči Nove šetajući medju rafovima supermarketa primetio sam jednu gospodju kako se snebiva oko police sa novinama i časopisima, držeći u ruci primerak Blic Žene. U tom broju časopisa čitaoci su na poklon dobijali po primerak stonog kalendara sa reklamom popularne kafe. Očigledno to nije bilo dovoljno, pa je pomenuta gospodja uzela još jedan primerak časopisa iz koga je izvadila kalendarčuć i ubacila ga u svoj primerak. Časopis je potom vratila i krenula dalje... A kuda?

Kuda ćemo dalje kada smo takav narod! Sve bismo na mufte, gratis, a kad toga ima, i to nam je malo! Onda sam se setio bruke sa besplatnim sadnicama japanske trešnje, dok su u isto vreme zemljotresom razoreni Japanci strpljivo, kulturno, pre svega civilizovano čekali u redovima za flašicu vode!

Kada se kod nas delila voda u flašicama, doduše sveta, na Svetu Petku u istoimenoj crkvi u Beogradu, ponovo je nastao stampedo gramzivosti i to u prisustvu Patrijarha!

Tu je onda bila pokazna antiteroristička vežba u Jagodini kada je helikopter oduvao bilborde na tribunu sa učenicima, leteća nevesta u Boru, i džin u Novom Pazaru,...!

Kada je gramzivost u pitanju, tu je Kolubara, pa afera sa vakcinama, hrpa vladinih agencija (oko 130) koje uglavnom služe za punjenje džepova zaposlenih, muzički dinar,...!

Samo kratak pogled u retrovizor prethodne godine već nam kazuje koliko toga smo propustili: propustili smo da budemo manje sebični, propustili smo da budemo manje bezobrazni, manje bezobzirni, manje ksenofobični, manje gramzivi i nezajažljivi, propustili smo da budemo manje zavidni, halapljivi, bezidejni, propustili smo da budemo kreativni, energični, odlučni i dosledni, propustili smo da budemo ambiciozni, konkurentni, samokritični, uvidjajni, ...propustili smo da budemo ljudi!!!

Nova godina je pred nama! Hoćemo li nadoknaditi propušteno? Ili ćemo i dalje biti najpametniji, najstariji, najprkosniji, najkuratiji, naj...

Pitam se!

Srećna Vam Nova 2012.!

Lajanje na (zdrav) mozak!!!

Pomislite za trenutak na MESEC!

Uvek je tu, ali ga često ne vidimo, jer bude zaklonjen oblacima, ili jednostavno mi naše poglede, zajedno sa planetom okrenemo na drugu stranu! Ponekad vidimo tek njegove obrise, senke. Kada je pun, u punom sjaju, izgleda tako lepo, tako moćno, misteriozno, tu je, pred našim očima, a ipak nam je tako nedokučiv. Tako jednostavan, a tako impresivan! Usamljen u moru tmine, još je lepši i blistaviji! Kada ga nema, ovlada potpuni mrak, jednoličje, praznina! Mnogi sežu ka njemu, a retko ga ko i dohvati! Neki veruju da su ljudi tamo stigli, da su dotakli njegovu tajanstvenost, napravili prve korake po njegovoj naboranoj površini. Drugi, pak, veruju da su to prazne priče! Večita inspiracija pesnicima, slikarima i naučnicima! Ponekad je jednostavnije pretvarati se da ne postoji! Ali, on je uvek tu, sa nama i u nama!

Mnogo je vukova koji zavijaju na njega, rasipajući svoju moć u prazninu. Mesec ih se ne plaši, on jedino treperi ogledan u njihovom oku! Svesni njegove moći, vukovi se često penju na najviše vrhove i podižu glave i njuške ne bi li mu bili što bliže, dozivaju ga, nude mu se! Lakše im je da love kad ga nema, ali znaju da bi bez njega i njih progutala noć!

Sada se vratite na početah prethodnih redova, pa umesto Meseca, metaforički pomislite na MOZAK! Pročitajte ih povovo!

***

Ovaj sjajan kolaž/montažu, koji mi je bio inspiracija za post, je negde 80-ih uradio Dušan Gačić, poznati strip crtač i illustrator iz Hrvatske, prelepivši sliku mozga preko ilustracije iz jednog časopisa (verovatno Nedeljnog Vjesnika) i nedavno je postavio na svoj blog.

Slučajno ili ne, metafora postaje još jača kada saznamo da je kolaž nazvan Balkan! (Treba li tekst pročitati još jednom?)

Lopovluk zvani fiksna telefonija!

Bio sam mali, ali sećam se vremena kada smo negde sredinom 80-ih uveli telefon. Fiksni, naravno! Tada mobilne nismo ni sanjali! Sećam se kako smo pamtili kućne brojeve, pa razmenjivali sa drugarima u školi, sa rodjacima na ulici! Sećam se kako je bilo neobično kada telefon zazvoni, a svi trče da se jave!

Sećam se studentskih dana, kada je krenula priča sa mobilnim telefonima, kada su samo neke „face“ i budžovani nosili basnoslovno skupe „cigle“ zadenute za pojaseve i stavjali ih na stolove letnjih bašti dok su ispijali kafu (pridržavajući stolove da ih telefon ne prevrne!). Sećam se da smo se pitali šta će im to, jer je svet sasvim lepo funkcionisao i bez njih! Sećam se vremena kada su cigle postale dostupnije svima nama, ali se ustajalo u sred noći da se čeka red za karticu (tj. broj) ispred tek nekoliko Telekomovih predstavništva, kada su se kartice prodavale za desetine maraka i bile prava retkost. Učili smo se da podešavamo melodije i čudili kako je moguće napisati poruku i kako cela azbuka stane na 9 ili 10 tastera!

Sećam se svog prvog internet naloga. Dial-up, naravno! Mislim da je to bila 2002.godina. Sećam se krčanja modema, zauzetih telefonskih linija, pucanja veze, muka oko ponovnog uspostavljanja iste! Sećam se merenja provedenih online minuta, mukotrpnog učitavanja stranica, povećanih računa za fiksni telefon!

Mladjim generacijama će sve ovo delovati smešno, nerealno, jer su oni odrastali uz mobilne telefone, uz računare, uz fejsbuk! I nama, „malo“ starijim već je teško da se setimo kako je svet mnogo drugačije funkcionisao pre pet, deset ili dvadeset godina! Razvoj tehnologije, komunikacije i telekomunikacije odvija se velikom brzinom, tu, pred našim očima, a da često toga nismo ni svesni!

Protok i razmena informacije danas su preduslov za sve!!! Brojni načini razmene informacije nam ovo čine znatno lakšim! Osim telefona (fiksnog), tu su mobilni telefoni, tu su mejlovi, skajp, a sve više se za komunikaciju koriste i društvene mreže fejsbuk i tviter. U ovakvom okruženju konkurentnost utiče na bolju i kvalitetniju ponudu, kao i na niže cene usluga. Tako sada za iste pare imamo višestruko brži internet nego pre nekoliko godina, imamo razne akcije i promo pakete za nove i stare korisnike, odlične telefone za jedan dinar uz jednako povolje pakete i besplatne minute u svim mobilnim mrežama i slično.

Ovo izgleda jedino ne važi za fiksnu telefoniju koja uporito drži svoj monopol i bezobrazno visoke cene! Priče o drugom fiksnom operateru i jeftinijoj usluzi za sada su samo mrtvo slovo na papiru. Monopol donosi veliki profit i takva stvar se ne ispušta lako iz ruku!

Na celu ovu priču me je naveo pogled na poledjinu telefonskog računa koji mi je stigao prošlog meseca!

ZA SAMO 14 POZIVA PLATIO SAM SKORO 600 DINARA!!! TO JE U PROSEKU PREKO 42,5 DINARA PO JEDNOM POZIVU! A SVI POZIVI SU U FIKSNOJ MREŽI! Pa neka neko kaže da je mobilni skuplji od fiksnog! Za iste pare se u mobilnoj mreži dobija telefon, plus 200 minuta razgovora prema bilo kojoj mreži, mobilnoj ili fiksnoj! Ovih mojih 14 razgovora zbirno nisu trajali ni 50 minuta! PA NIJE LI TO LOPOVLUK!!!

Da, neko će reći da je 75 dinara za posebne usluge! Ta posebna usluga je identifikacija poziva, koja je možda nekada bila „posebna“ usluga, a danas se valjda podrazumeva, jer gotovo svaki aparat ima ekran. Ne, oni naplaćuju i to! Ma sve je luksuz! Hajde da se nabolje vratimo na sistem povezanih konzervi, ili dovikivanje sa prozora ili brda!!!

I da mi nije potrebna zbog ADSL-a, fiksnu liniju bih odavno već odjavio, a sam telefon spakovao u neku kutiju na tavanu, da jednog dana pokažem unucima kako se nekada komuniciralo!

In memoriam: Dan Armije - Dan JNA

Za moju, i za one starije generacije, 22.Decembar je bio jedan u nizu "onih" velikih praznika. Veliki dan, velike Armije! Ili smo bar tada tako mislili! Sve ovo što je iza nas, tada je bilo isped nas, nezamislivo, nepojmljivo. Slovili smo za veliku vojnu silu, jednu od najvećih u Evropi, pa i u svetu! Naša Armija bila je naš ponos! A onda je vrag odneo šalu!

Tog dana, 1941. u gradiću Rudu formirana je Prva proleterska narodnooslobodilačka udarna brigada. Odluku o osnivanju brigade doneo je Centralni komitet KPJ, a formirao ju je Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito. Na dan formiranja imala je šest bataljona (četiri iz Srbije i dva iz Crne Gore) ukupne jačine 1.200 boraca. Prvi komandant brigade bio je Koča Popović, a politički komesar Filip Kljajić Fića.

Istorja kaže da je Prva proleterska udarna brigada je na svom ratnom putu prešla oko 20.000 kilometara. U njenim redovima borilo se preko 22.000 ljudi iz cele Jugoslavije. Imala je više od 7.500 poginulih, ranjenih i nestalih boraca, a izbacila je iz stroja nekoliko hiljada neprijateljskih vojnika. Dala je preko 3.000 rukovodilaca i 83 narodna heroja. Odlikovana je Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom partizanske zvezde, Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom zasluga za narod. Povodom petnaestogodišnjice bitke na Sutjesci, juna 1958. godine, odlikovana je i Ordenom narodnog heroja.

Malo detaljnija istorija kaže da je zapravo ova brigada osnovana 21.Decembra, u čast Staljinovog rodjendana, ali da je nakon "raskida" sa SSSR-om 1948., ovaj datum pomeren za jedan dan!

Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito vrši smotru Prve proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade

Mene ovaj dan uvek podseti ne na 1941., ili na 1948, već na 1990. godinu, na dan kada je moja nastavnica srpskog (tada srpskohrvatskog) ušla na čas i rekla da se povodom Dana Armije piše nagradni temat. Pošto sam piskarao neke sastave i pesme, naravno, bio sam odmah "regrutovan". Nekoliko dana nakon temata, kada su rezultati bili ozvaničeni, moja pesma je bila proglašena za pobedničku! Eh, kako to sada deluje smešno, ali tada, tada je to bila velika čast! Bio sam tek šesti razred. Em za Dan Armije, em moje prvo pesničko priznanje! Pa kako ga zaboraviti!?

Tu pesmu i dalje čuvam u jednoj svesci, ponekad je se setim, pa je pročitam. Razmišljao sam da li da je podelim sa vama, ali kad sam već načeo temu, evo i "pobedničke" pesme, dvadeset godina kasnije!

Nagradni temat radjen povodom Dana JNA, 14.12.1990.

HVALA TI ARMIJO ZA NAŠE SREĆNO DETINJSTVO!

Naša Armije smela,

nad nama je uvek bdela.

Branila naše nebo, gore,

čuvala naše plavo more.

Napadali su nas sa svih strana,

Armija nas je branila od Nemaca, Italijana.

U ratu su ginuli mnogi junaci,

medju njima su bili i djaci.

Na Jabuci kad je bio boj,

tad je Boško Buha dao život svoj.

Na Sutjesci, na mestu boja ne raste trava,

tamo je pao Kovačević Sava.

I u još mnogo boja, 

živote je izgubilo na hiljade heroja.

Ratu kao da nije bilo kraja,

ali sve se završilo devetog maja.

Neprijatelj je bio bolje naoružan,

pa ipak pobegao ponižen i tužan.

Zahvaljujući Armiji smeloj

nebom slobodno sunce sija,

veselo je pevala cela Jugoslavija.

Armija je domovini uvek odana,

jer je čuva preko noći, preko dana.

Nad slobodnom zemljom leti golub mira,

a dolinom se čuje pesma frulice pastira.

Uz cvrkut ptica i dečju graju,

u mojoj zemlji je kao u raju.

Zahvaljujem ti Armijo za ovo sve,

za moje srećne sne,

Hvala ti graničaru,

pilotu, mornaru,

za moje srećno detinjstvo.

Za moje srećno detinjstvo,

za srećno detinjstvo moga druga,

za srećno detinjstvo svih nas,

Hvala ti Armijo hvala, 

za bezbrižno detinjstvo koje si mi dala!

Eh, kako samo ovo sada zvuči! Šta li ćete da pomislite o meni! Bili smo mladi i naivni!

Novogodišnje čestitke - tradicija koja izumire (revisited)

Da li šaljete Novogodišnje čestitke? Zapravo, kada ste poslednji put nekome poslali čestitku, a kada ste poslednji put dobili od nekoga čestitku za Novu godinu? I ne, ne mislim na čestitke putem meila, niti e-čestitke sa raznih sajtova, niti na sms čestitke! Mislim na prave, stare dobre čestitke bez kojih se do skora Nova godina nije mogla ni zamisliti!

Pre nekih godinu dana, kada smo hrlili u susret godini koja je već sada na izmaku, napisao sam tekst o novogodišnjim čestitkama na koji je dosta vas reagovalo. Rekao bih da je sada došlo pravo vreme da se podsetimo tog teksta. Da ne bih prenosio ceo tekst, evo linka, pa taman da se setite i svojih tadašnih komentara ili da vidite šta su drugi imali da kažu na tu temu!

Kako NE vaspitavati decu!

Vaspitanje dece nije ni malo lak posao! Da li su deca tabula rasa po kojoj mi pišemo, ili je njihov karakter posledica genetskog koda? Da li je presudan uticaj sredine ili porodice? Da li je naš karaker kombinacija mnoštva faktora ili puka slučajnost? Šta god da je tačno od ovoga, neke stvari definitivno ne bismo smeli da radimo.

Na primer, ako želimo da naše dete od malena zavoli životinje i ostvari blizak kontakt sa njima (kažu, ko ne voli životinje, ne voli ni ljude!), za to definitivno postoje bolji načini od ovih:

Ako želimo da naše dete bude uspešan spotrista, ni ovo nije rešenje:

Materijalizam, kao posledica "zlog kapitalizma" ipak mora imati neke granice,

kao i želja pojedinih mama da imaju pomoć u kuhinji.

Previše superherojskih filmova može nam zadati glavobolju

a pretnja "lošoj" deci zlim vukom ne mora da bude bukvalno shvaćena.

Patriotizam jeste lepo osećanje, ali, kao i sve ostalo, u većoj količini može biti "štetan"

Za ljubav nikada nije kasno, ali je ponekad zaista suviše rano!

Ako trenutno ne možemo da pripazimo dete, ovo definitivno nije rešenje,

Iako je 60-ih bilo i ovakvih ideja da se deca što više izlažu suncu i čistom vazduhu!!!

Kako li smo onda uopšte normalni? (Ako jesmo!)

Ja vozim (NE)BEZBEDNO!

Vožači psuju! I to ne bez razloga! Razlog su ponekad uslovi vožnje na putu, ponekad stanje sopstvenog automobila, ponekad lični razlozi, ali uglavnom, razlog su drugi vozači! Oni koji se parkiraju tako da za nas nema mesta, oni koji stanu tako da se mi jedva isparkiramo, oni koji ne daju migavce, oni kojima se uvek negde žuri, oni koji vole da žure i bez razloga, oni koji uleću u makazice, oni zbog kojih moramo da kočimo ili menjamo pravac, oni koji ne poštuju prvenstvo, oni koji ne poštuju ništa i nikoga. Svi koji vozite, znate o ćemu sada pričam!

Medju njima se po bahatosti izdvajaju „tatini sinovi“ sa besnim kolima, napaljeni klinci sa besnim mozgovima, same tate sa debelim novčanicima i debelim ledjima. Medju nima su i taksisti koji po definiciji smatraju da su ulice njihovo privatno vlasništvo, a da smo mi ostali uljezi koje treba preteći, zaobići, izgurati s puta, medju njima su i „profi“ vozači koji ne voze svoja, nego vozila svojih firmi, pa ih zato nije briga da li će nešto ili nekoga da zakače, ogrebu ili udare, da li će da preteknu sa leve ili sa desne strane, da li će vozilu da otpadne točak ili ne. Medju njima su i mnogi drugi...

O novom Zakonu o saobraćaju se dugo pričalo i dugo se njime zaplašivalo. Kada je došao famozni „Dan D“ tj Deseti Decembar ispalo je da pola uredbi ne stupa odmah na snagu, ispalo je da mnogo toga tek treba da se reši, ispalo je da se tresla gora... Jedino što smo kupili žute prsluke, naučili da palimo svetla i nadam se da vezujemo pojas. Plašli se i pažljivije vozili par nedelja, a onda sve po starom. Ko je pažljivo vozi, vozi i dalje, ko nije, ne vozi i dalje! 

Nedavno smo čuli da se kao alternativa zatvorskoj kazni za neke prekršaje predlaže novčana kazna, jer državu zatvorenici skupo koštaju! Super, sirotinja će da ide u zatvor, a tatini sinovi koji mogu da keširaju ’iljdarku bez griže savesti, nastaviće i da voze bez griže savesti!

Elem, celu priču sam započeo drugim povodom! Nedavno sam bio u Sofiji gde je kultura vožnje mnogo  drugačija i tolerantnija (ako izuznemo tate i njihove sinove koji voze levom stranom i kad desna ima tri trake i koji prelaze preko ostrva i trotoara), jer vam niko ne svira ako u roku od tri sekunde ne krenete „na zeleno“ i uvek vas puste kada se pogrešno prestrojite na nekoj raskrsnici. E, na jednoj takvoj raskrsnici ispred mene je stajao kombi neke firme kome je za zadnjem delu automobila bila zalepljena ova nalepnica

„JA VOZIM BEZBEDNO. Ako nije tako, molim vas pozovite na xxx-yyy!!!“

Nedugo zatim, video sam na parkingu i taksi automobile koji su takodje imali takvu nalepnicu, a usput nešto slično tome:

"Ako ovo vozilo ne poštuje pravila saobraćaja, molimo vas da nam se javite!"

Dakle, neko se setio da i na ovaj način utiče na bezbednost saobraćaja, pride da kontroliše svoje vozače i štiti svoja vozila! Vozači onda neće strepeti samo od toga da li će da ih vidi policija, jer ih stalno gledaju svi učesnici u saobraćaju! Pa zar to nije sjajna ideja! Tako bih voleo da u nekim situacijama umesto sebi u bradu, neke stvari kažem nekome preko telefona!

Putovanje u prošlost: Stara dokumenta (2)!

Što nam je nešto dostupnije, to ga manje vrednujemo, manje obraćamo pažnju, manje smo svesni da je tu! Ovo, pak, vodi do one priče da nam se često desi da nismo svesni šta imamo, dok to nešto (skoro) ne izgubimo! Iako ova generalizacija može da važi za što-šta, mene je podsetila na priču koju sam na blogu započeo pre nekih mesec dana. Naime, tražeći neku dokumentaciju i račune pre par dana, setio sam onog starog koferčeta koje sam letos našao u selu. U njemu sam, pored starih fotografija, našao i mnoga stara dokumenta koja su tu brižljivo čuvana godinama, decenijama, a neka i više od jednog veka. Koliko su samo drugačiji odnos ljudi imali prema tome, kako su samo čuvali stvari na koje mi i ne obraćamo pažnju! Ako zaturimo telefonski račun, prošetamo do Telekoma i dobijemo duplikat; ako nismo dobili izveštaj iz banke, začas pogledamo stanje na netu. A nekada, nekada je to bilo mnogo drugačije!

Nekda su se jednako brižljivo čuvale i one bitne, i one manje bitne stvari. Zato su i uspele da prežive tolike godine. Staru ličnu kartu iz 1919. godine sam već pominjao. Pored nje, bilo je tu još dosta zanimljivih dokumenata. Neki su pisani na srpskom, dugi na bugarskom jeziku. Kako se selo Mazgoš nalazi u pograničnom području, tokom vremena i ratova, granica se često šetala sa jedne njegove strane, na drugu. Tako su se menjale i vlasti, vojske, uprave! Neka dokumenta slove na mog dedu i pradedu, neka na ljude čija mi imena ništa ne znače. Ipak, nekim čudnim istorijskim i sudbinskim putevima, sva ona su završila na jednom mestu, stigla do mene, a sada eto, stižu i do vas!

Najstariji dokument koji sam našao je Vojna knjižica bugarske vojske iz 1893. godine. Evo kako je to tada izgledalo:

Tu je bilo i Uverenje o demobilizaciji iz 1913. godine,

a odmah uz njega i Poziv za vojnu vežbu iz 1950.

Medju starijim dokuumentima je i ovaj Posedovni List iz 1898.,

kao i ovaj Kupo-prodajni Ugovor  iz 1899. godine

O odnosu prema dokumentima, ali i prema samoj državi, možda govori i činjenica da je medju svom bitnom dokuumentacijom svoje mesto imao i Zakon o taksama ondašnje Kraljevine

 

A da bi se zakon poštovao, tu je bio i ovaj Poreski List iz 1922.,

Pomenuo sam da je u pitanju selo iz pogranične zone i da se granica povremeno "šetala", a time je i sekla atar sela, pa se dešavalo da ljudima kuća bude u jednoj, a njive u drugoj državi. U takvim slučajevima su se za kretanje u graničnoj zoni i namenski prelazak granice dobijale posebne dozvole, tzv Pogranične karte. Evo primera takve Pogranične karte iz 1950. goodine

Možda je najzanimljiviji od ovih dokumenata Crkveni Venčani List iz januara 1915. godine.

 

Ne znam kako vama sve ovo izgleda na ekranu, ali listanje ovih dokumenata u originalu je zaista neobičan doživljaj. Osećaj kada u ruci držite spise stare preko 100 godina, za koje ste uz to lično vezani, zaista je teško opisati rečima!

TOP 5 najčitanijih tema na Paradoksiji!

Eto, zakoračili smo u Novu 2010. godinu! Dok još rezimirano utiske sa dočeka, još ponekome čestitamo ili od ponekog primimo čestitku, da i ja rezimiran prošlu godinu, ili bar četiri poslednja meseca. Iako sam nedavno napisao 50-ti post na blogu i tom prilikom na neki način već sumirao taj period, želeo bih, zbog sebe, ali i zbog vas, da malo pažnje posvetim i statistici i izdvojim 5 najčitanijih tema na Paradoksiji:

 1. Novogodišnje čestitke - tradicija koja izumire! 

Jedna lepa tradicija, koja u modernoj eri e-komunikacije sve više gubi svoje mesto, ali jednako budi emocije i nostalgiju u nama, kao nekada!

2. Internet prevara: srpski IQ test, sms 7474, Fun Telekom!

Nadam se da ste na ovu temu naišli sličajno, ili prateći novosti na blogu. Ako ste ipak od onih koji su do teme došli tražeći rešenje za nepravdu koja im je nanesena, onda mi se zaista žao! Ipak, zajedničkim naporima, buntom i nećutanjem, uspeli smo da se izborimo protiv ove prevare!

3. Izbori u životu, efekat leptira, alternativna istorija!

 Tema za koju povod nije bio lep, ali koja je, eto, u meni i vama probudila neka razmišljanja, neke filozofske ili metafizičke teme i zaključke, tema u kojoj se uvek može pronaći, zamilsimo li se bar malo!

4. Putovanje u prošlost: Magija fotografije!

Svojom sveprisutnošću mnoge stvari oko nas gube na značaju, makar subjektivnom! Priča složena na osnovu starih fotografija koje sam pronašao u zaboravljenom koferu vraća nas u vreme kada su stvari bile drugačije!

5. Zona Sumraka: pola veka legende!

Serija tekstova o jednoj od najboljih serija svih vremena pisana povodom njenog jubileja našla svoje mesto medju poklonicima fenomena zvanog "Zona Sumraka", ali i medju mnogima koji se tek uvode u neprevazidjeni fiktivni svet koji je stvorio Rod Serling!

Novogodišnja priča bez naslova!

Večeras je Nova godina! Samo jedan dan ili noć koju nam je kalendar odredio za slavlje. Ustvari, možda je to ipak samo naša odluka, koju pravdamo kalendarom!
    Kada sam jutros krenuo do prodavnice da kupim još nekoliko zaboravljenih sitnica, video sam jednog čoveka kako, nabivši na glavu neku staru pocepanu kapu i u okrzanom mantilu, kopa po obližnjem kontejneru. Taj prizor je na mene ostavio neobičano jak utisak. Možda upravo zbog činjenica da je Nova godina. Svi potroše toliko para na kupovinu odeće, obuće, hrane, pića, čega sve ne, samo za tu jednu noć. Ovome čoveku ovo veče je kao i svako drugo. Jedine koristi će imati od toga što će ovih dana verovatno po kontejnerima nalaziti malo više hrane. Ili bolje reći više ostataka hrane!

    U trenutku mi je palo na pamet da mu dam pedesetak-sto dinara. Meni ništa neće značiti. Mnogo, mnogo više je otišlo ovih dana. Njemu će, siguran sam, nešto značiti. Neće moći da za njih kupi bogznašta, ali to će mu možda biti i jedini poklon za praznike. Pošao sam rukom ka džepu. Gde mi je dodjavola bio novčanik! Naravno, zaboravio sam ga na polici u hodniku kada sam izlazio. Dobro je da sam to primetio, inače bi bih doveo sebe u neprijatnu situaciju na kasi. Vratio san se po novčanik. Kada sam se vratio nazad, primetio sam da u novčaniku nemam ništa sitno. Nema veze, neću dugo, vratiće mi u prodavnici, pa ću posle dati čoveku.
    Kupivši šta mi je trebalo, pošao sam nazad. Kada sam stigao do kontejnera, čoveka više nije bilo tamo. Sada mi je bilo žao što je cela situacija tako ispala. Zaista sam želeo da mu dam te pare! Zašto ga nije bilo tamo? Zašto sam bio zaboravio novčanik? Razmišljao sam malo o tome, ali  kući sam se vratio sa jednim drugim pitanjem u glavi: 'Da li ponekad neko drugi donosi odluke umesto nas?'

Novogodišnje Čestitke - tradicija koja izumire!

Da li šaljete Novogodišnje čestitke? Zapravo, kada ste poslednji put nekome poslali čestitku, a kada ste poslednji put dobili od nekoga čestitku za Novu godinu? I ne, ne mislim na čestitke putem meila, niti e-čestitke sa raznih sajtova, niti na sms čestitke! Mislim na prave, stare dobre čestitke bez kojih se do skora Nova godina nije mogla ni zamisliti!

Ja sam do prošle godine uvek slao bar nekoliko čestitki, ove godine, za sada, ni jednu! A dobio nisam bar pet, šest godina unazad! Pre desetak godina sam studentski hleb zaradjivao i prodajom čestitki na uličnim tezgama. I ljudi su kupovali i slali čestitke! Eto i mene ispred moje tezge, u oči dočeka 2000., pre tačno deset godina! Slikao me je jedan fotoreporter, mislim da je bio iz Blica, za svoju foto priču. Taj primerak novina nemam, ali mi je čovek kasnije doneo sliku!

Danas, tek na ponekoj tezgi se može naći relativno skroman izbor novogodišnjih čestitki. Ljudi su se nekako udaljili od ovog lepog običaja, valjda ima je sada lakše da upamte e-mail adresu, nego onu kućnu, pa markice, pa čekanje reda u pošti,... razumem sve to, ali ipak ništa ne može da zameni onaj osećaj koji sam imao, kao klinac pogotovu, kad poštar u danima pred Novu donese po neku čestitku od rodjaka, prijatelja, pa i komšija. Odmah su nalazile svoje mesto ispod jelke, ili u staklenom delu ormana! Danas toga nema, ili ga ima u mnogo manjoj meri! Možda je to samo još jedan pokazatelj otudjenja medju ljudima!
Iskreno, kako godine prolaze, gubi se i sva ona euforija oko dočeka Nove, nekako silne obaveze i problemi guše radost i prazničnu atmosferu! Ja eto još i nemam osećaj da je Nova godina za pet dana, ne znam kako je sa vama?

Od svega, najviše mi nekako nedostaju te čestitke, tih par reči u njima, tu emociju koja je sa čestitkom zajedno zapakova u koverti. Bez njih je Nova, skoro kao jelka bez ukrasa!  Možda niste znali, ali prva komercijalna Novogodišnja čestitka izgledala je ovako:

Napravljena je 1843. po motivima  Džona Kalkota Horslija, a za njihovu komercijalnu distribuciju pobrinuo se ser Henri Kol. Kalsična prodaja Novogodišnjih čestitki započela je par godina kasnije. Tiraž ove čestitke bio je oko 1000 komada, a danas je od njih sačuvano samo 12. Jedna od tih 12 se pojavila na jednoj aukciji 2001. godine  i dostigla je cenu od čak  22.250 funti!!!

Eto, možda čestitke ipak imaju svoje kupce!

Jubilej: 50-ti post na blogu!

Taman sam hteo da napišem neku mudrost povodom jubileja 20 godina od emitovanja prve epizode Simpsonovih, jedne od mojih omiljenih serija svih vremena, kad primetih da i ja imam jedan mali, manje značajan, ali ipak jubilej: 50-TI POST NA BLOGU!

Pa eto, za manje od četiri meseca od kako sam se aktivno otisnuo u vode blogovanja, stigoh i do post(aje) broj pedeset! Već vidim silne reči hvale i podrške, pa hvala, hvala! Poklone i torte sa svećicama (al da ih bude 50) već dostavite lično :)

Kada sam odlučio da pokrenem svoj blog, iskreno nisam znao šta mogu da očekujem, niti u kom pravcu da idem! Jednostavno, osećao sam neku (nagomilanu) energiju u sebi, neku potrebu da iskažem sebe, svoje stavove, interesovanja... U jednom trenutku sam razbio bocu šampanjca o pramac mog bloga i...zaplovio!

Putovanje je bilo (i dalje jeste) jedno novo, zanimljivo, ispunjavajuće iskustvo. Usput sam nailazio na mnoge zanimljive blogove i blogere, od nekih učio, nadam se, neki učili i od mene! Bavili smo se društvom, politikom, kulturom, zabavom, tumačili mnoge fenomene i paradokse koji prate čoveka u njegovom bivstvovanju u danjašnjem svetu! Od nedavno Paradoksija ima i svoju stranu na Fejsbuku (dakle, Paradoksija, ne ja) i već 60-ak fanova. Drago mi je da se zajednica širi, a ljudi povezuju i razmenjuju mišljenja.

Kada se sada osvrnem, prosto se pitam gde sam kanalisao ovu svoju energiju, da li sam je možda često sputavao ili rasipao! U svakom slučaju, već sada sebe ne mogu da zamislim bez bloga, a šta će se dešavati u budućnosti... pa, što rekoše stari Latini: que sera, sera!

Idemo dalje! Vi ste na potezu! Pucajte, ja i dalje pišem blog!

Al se nebo osmeiva!

Juče sam (edit: sram me bilo što odmah ne pomenuh, od moje drage, lepe i pametne komšike (da, ima i takvih : ) ), u jednom od onih, kružnih meilova,  dobio ovu sliku! Prelep, zanimljiv i intrigirajući trenutak, uhvaćen okom footoaparata! Pade mi na namet Branko Radičević i njegova pesma "Ribarčeta San":

Al se nebo osmeiva,

Al se reka plavi,

A ribarce u čun sniva,

Jasno ko na javi.

On itnuo udičicu,

Ribicu je steko,

Metnuo na žeravicu,

Pa je tako peko.

Žeravico de se trudi,

Nemoj tako sporo.

Ribica mu veče rudi,

Gotova je skoro.

Rudi riba-jošte malo-

Sad mu je pečena,

Srce mu se zaigralo :

Amo sad milena !

Dole ćemo jako sesti,

Al će da se sladi,

Moro bi te ribo jesti

I da nije gladi !

Pa je uze, pa njom brže

Da primakne k usti,

Čun se ljuljnu, on se trže,

Ode sanak pusti !

Ponekad, poezija opisuje prirodu. Ponekad, pak, priroda opiše poeziju!

Putovanje u prošlost: Stara dokumenta!

Koliko toga se promeni za godinu dana, za deceniju, za vek? Koliko se promene ljudi, koliko se promeni tehnologija, koliko se promeni svet? Naviknuti i ušuškani u udobnost svakodnevice, retko kada se zapitamo kako su neke stvari izgledale ili funkcionisale pre dvadeset, pedeset ili sto godina, ili kako će izgledati ili funkcionisati za dvadeset, pedeset ili sto godina.

Naviknuti na naše, dosadašnje lične karte, trebali smo da se setimo jednom u deset godina da istu zamenimo važećom, eventualno prijavimo promenu prebivališta.

 Čekajući u redovima za nove, biometrijske lične karte i pasoše, dilema nam je da li uzeti ličnu kartu sa čipom ili bez njega. Po pravilu, nepoverljivi smo prema novim tehnologijama, novinama uopšte. Kada za desetak ili dvadeset godina čipove budemo imali na zdravstvenim knjižicama, vozačkim dozvolama i ko zna gde sve, biće nam čudno kako su stvari funkcionisale pre čipova, pre plastične dokumentacije.

Da li ste se ikada zapitali, ja iskreno do skora nisam, kako su se ljudi identifikovali mnogo pre čipova, pre otisaka prstiju, pre nitnovanih fotografija?

U starom koferu, medju starim fotografijama (o kojima je bilo reči u prošlom postu) pronašao sam mnoga stara dokumenta, medju kojima je bila i jedna lična karta još iz 1919. godine!

Ova lična karta izdata je 8. aprila 1919.godine, od strane seosko-opštinske uprave Caribrodskog okruga (danas opština Dimitrovgrad) izvesnom Petru Dimitrovom iz sela Mazgoš, koji je tada imao 28 godina. Tadašnji "čip" je saržao sledeće podatke: rast srednji, kosa crna, oči braon, nos pravilan, lice bledo, brkovi mmali, brada mala". Ova, 90 godina stara lična karta je inače pisana na bugarskom jeziku. Pa zar ovo nije putovanje u prošlost!

Putovanje u prošlost: Magija fotografije!

Kratka Istorija Fotografije:

Godine 1826. francuz Žozef Nisefor Nijeps uslikao je prvu fotografiju uz pomoć svetlosti i kamere opskure. Vreme ekspozicije bilo je 8 sati.

1835. Luis Žak Mande Dakere je napravio prvu pozitivnu fotografiju. 1841. Vilijam Henri Foks Talbot patentirao je prvi negativ-pozitiv proces koji je nazvao talbotipija. On je i snimio prvu fotografiju u mraku, a za osvetljenje je koristio električne iskre.

1858. prva fotografija iz vazduha slikana je iznad Pariza, 1861. Džejms Klerk Maksvel u Škotskoj je napravio prvu fotografiju u boji pomoću aditivne metode.

1878. Edvard Mejbridž postavio je 12 fotoaparata u niz da sazna podiže li konj u galopu istovremeno sve četiri noge. Na ovaj eksperiment ga je podstakla opklada između Lilanda Stenforda i Fredrika MekKriliša. Opkladu je dobio Stenford koji je tvrdio da konj istovremeno podiže sve četiri noge.

1888. na tržištu se pojavila prva Kodak fotokamera, Kodak No.1. U kameru je uložen roll-film. Kad bi se film potrošio, kamera se slala u Kodak gde su razvijali fotografije, stavljali novi film, pa kameru slali natrag. Ova kamera je koštala 25$.

1946. SAD su zarobljenu nemačku raketu V-2 opremile fotoaparatom i poslale je u orbitu. Tako su nastale prve fotografije iz svemira.

1995. pojavila se Casio QV-10, prva digitalna kamera sa ugrađenim LCD displejom.

1998. predstavljena je prva megapikselna kamera.

Letos sam, posle nekoliko godina, otišao u selo u kome je rodjen i odrastao moj otac. U staroj, napuštenoj i oronuloj kući našao sam mnoga sećanja na detinjstvo kada sam tamo odlazio mnogo češće, sećanja koja su, zarobljena u vremenu, čučala u gotovo svakom kutku kuće i dvorišta. U jednom starom, već zardjalom koferu, našao sam mnogo starih slika i dokumenata. Gledajući te stare slike, osetio sam se kao da je moguće da se na trenutak putuje kroz vreme, vrati u prošlost. Danas, kada na gotovo svakom mobilnom aparatu imamo kameru, kada su digitalni aparati deo svakodnevice, kada su nam hard diskovi puni slika i fotografija, skroz smo zaboravili na magiju koju fotografija ima, na vremena kada je slikati se fotoaparatom bilo retka privilegija, imati nekoliko slika, velika čast i ponos.

Pregledavajući stare fotografije, na neki način oživljavamo neke zaboravljene trenutke, nečija sećanja, nečije živote.

Vraćamo se u vreme kada se drugačije živelo,

kada se drugačije oblačilo,

kada su u modi bile stvari koje su danas u muzejima,

 

kada su u modi bile stvari kojima se danas vraćamo,

 

kada su žene svoje priče razmenjivale bez španskih serija,

kada se i isperd kuće od blata uživalo uz prasence na ražnju,

kada ljudi nisu bežali od rada i posla,

kada im je za taj trud jedina nagrada bilo drugarstvo i reč hvale,

kada sela nisu bila pusta, nego puna dece,

kada su deca bila možda pomalo stidljiva,

ali im je trebalo tako malo za osmeh na licu,

kada je bilo čistih potoka i reka,

kada je zimi bilo snega.

Ali mnogo vremena je prošlo od tada, mnogo toga se promenilo,

menjale su se generacije, menjale vlasti,

sa njima se menjale i uniforme.

Promenili smo se i mi, mnoge trenutke smo zaboravili, mnogih ljudi se ne sećamo, mnoge nikada nismo ni upoznali. Ali ostale su te stare fotografije, koje možda izbledele, možda pohabane, čuvaju trenutke kojih možda više nema ko da se seća! Pa zar to nije magija!