Prvi skup OLDTIMERSA u Nišu!

Skup vlasnika i ljubitelja oldtajmera po prvi put će biti organizovan u Nišu. Atraktivna izložba i parada starih automobila biće organizovana povodom pet godina od nastanka fejsbuk grupe OLDTIMERS. "PRVI SKUP GRUPE OLDTIMERS" će se održati 6. aprila 2013. godine sa početkom u 12h, u dvorištu OŠ „Sveti Sava“ na Vizantijskom bulevaru.

„Ideja za pokretanje ove grupe je potekla upravo ovde u Nišu, i posebno mi je drago što prvi skup naše grupe kreće baš odavde odakle je i grupa startovala pre pet godina.“ – ističe organizator ove manifestacije, i dodaje

„Kako nismo naišli na razumevanje vlasnika većih prostora u samom gradu, prošle godine, kada je i pokrenuta ideja o organizovanju skupa od strane naših članova iz Niša (Radoja Ljumovića i Jovice Momčilovića) i podrške koju su u startu dali Predrag Bošković, Stevan Bićanin i Jovan Ašanin, kao i Vespa klub Niš, a nismo želeli da se skup održava negde na periferiji, iako ima dosta lepih prostora za to, odlučio sam da se potrudim i obezbedim prostor da skup ipak bude u centru grada i na tačno pet godina od osnivanja grupe "OLDTIMERS".

Plan predviđenih aktivnosti je sledeći:

U periodu od 12h do 17 h

1. Otvaranje skupa; 

2. Izlaganje vozila i pratećih stvari vezanih za tajmere i grupu i fotografisanje vozila i učesnika;

3. Vožnja oldtajmerima;

4. Nastavak izložbe oldtajmera;

5. Zatvaranje skupa.

Ne propustite ovu jedinstvenu i lepu priliku da uživate u dokazanim modelima automobila koji su obeležili prethodne decenije automobilizma. Izložbi će prisustvovati i nekoliko zaista retkih i atraktivnih modela, ali neka to bude poslastica za one koji se u subotu prošetaju do škole „Sveti Sava“ i svojim prisustvom podrže organizaciju ovog skupa.

Lokacija odražavanja skupa se može videti na mapi preko linka ovde.

Evo nekoliko lepih modela, pa možda neke i vidimo u subotu

Ekspedicija Kragujevac – Kilimandžaro, Zastavom 101!!!

Testirati novi model automobila na 11.000km dugoj ekspediciji po bespućima Afrike veliki je poduhvat. Još je veći i neverovatniji, ako se ima na umu da je krenuo iz Srbije, a da je pomenuti auto „Zastava 101“ – popularni Stojadin!!! Ali, do ovakve espedicije je došlo, i to još davne 1975.godine!

Ideja za organizovanje ekspedicije Kragujevac – Kilimandžaro potekla je od Dragana Drakulića, tadašnjeg direktora komercijale „Crvene Zastave“. Cilj je bio isprobati novi model automobila, u nenormalnim uslovima, u pustinji, po pesku, pod užarenim suncem... Pet potpuno novih Zastava 101 i jedanaestoro ljudi krenulo je put Afrike 14.februara 1975.godine. Automobili su bili crvene boje, sa Tigrovim gumama i uljem Optima iz Modriče, sa tek šest pređenih kilometara na satu! Četiri automobila su bila bez zadnjih sedišta, kako bi poneli sav prtljag, delove, lekove, opremu, kamere,... a jedan je bio u punom fabričkom stanju. Na haubama automobila bila su ispisana imena zemalja kroz koje će ekspedicija KK proći: Grčka, Egipat, Sudan, Kenija, Uganda, Tanzanija. 

Putopisci i kamermani imali su pune ruke posla. Svaki deo puta je nosio neku svoju čar. Kako je u Grčkoj u to vreme bilo političkih previranja i demonstracija, ekspedicija je dobila jasne instrukcije iz Beograda da u Grčkoj ništa ne snima i ne piše. Naravno, nije se odolelo da se makar tajno zabeleže neki utisci. Plovidba preko Sredozemlja bila je burna poput besnog mora, morska bolest, kašnjenje u odnosu na plan puta. U Egiptu su morali da dobiju egipatske tablice, uz brdo papirologije. A onda Nubijska pustinja, hotel na otvorenom, na mestu gde kiša nije pala skoro dvadeset godina. Nekoliko izgubljenih dana dok se čeka dozvola policije da se put nastavi kroz pustinju. Sme se samo vozom, suviše je opasno. Ipak, ekspedicija testira automobile, voz ne dolazi u obzir. Policija, sa jednim od vozača, Zastavom zalazi 100-tinak km u pustinju da vidi kako se auto ponaša. Auto je odbranio čast, a litar rakije travarice je pomogao da se dozvola dobije. Dve nedelje nakon polaska iz Kragujevca, 28.februara, ekspedicija kreće u Nubijsku pustinju! Kola drže jak gas, ne smeju da kreću naglo, ukopaće se u pesak. Opreznost ipak nije sprečila probleme, pesak je pesak. Sunce žari, preko 40 u hladu, na direktnom suncu – ko zna! Sunce, pesak, guranje, znoj, vetar, promenljiva pustinjska ćud, ... činilo se u nedogled, ali kilometar za kilometrom, ekspedicija nastavlja! Kada je pustinja već bila za njima, saznaju da je Ministarstvo unutrašnjih poslova Sudana poslalo telegram kojim zabranjuje njihov prolazak kroz pustinju, zbog bezbednosti. Telegram zakasnio, ekspedicija, živa i zdrava na drugom kraju pustinje, u Kartumu, gradu u kome je godišnji prosek temperature 42 Celzijusa! Tu se spajaju Plavi i Beli Nil, a zanimljivo je da nakon spajanja još dugo teku odvojeno, jedan levom, drugi desnom obalom Velikog Nila! 

Ekspedicija nastavlja put Kilimandžara. Pomireni sa daljinom, u nove, još teže izazove. A onda kroz požar Sudanske savane, prizor kakav se ne zaboravlja! Pred požarom beže životinje iz savane, insekti bombarduju automobile. Voda sa ledom u termosima odavno je poput čaja! Osveženja nema do sledećeg grada. Umor sve prisutniji kod ljudi. U afričkim gradovima mnogo Jugoslovena, grade puteve, mostove, bunare, stambene komplekse... Nekako je lakše kad se vidi svoj, još ako se to zalije litrima hladne vode! Čekajući vize za Ugandu, kreću dalje, novim bespućima, kozjim stazama, suvim rečnim koritima,... Moraju brže, bliži se sezona kiša, rečna korita će se napuniti. 

Prvi put od polaska put uzima danak, na jednom Kecu pucaju držači menjača i motora od udara kamenih gromada na putu.  Nekoliko sati rada i mehaničari otklanjaju problem. Sledi makadamski put, oštro kamenje, trnje, gume popustaju, po dve rezerve već utrošene, lepe se flekice, na desetak kilometara skoro čertdeset defekta, nestaju i flekice, pumpa puna peska, nervoza! Na kraju, sa jedne zastave skidaju preostale tri zdrave gume, i četiri automobila nastavljaju put, dok jedan ostaje da čeka da se neko vrati po njih, sa točkovima i gumama. Tek kasno uveče jedna Zastava se vraća i zajedno kreću na najbližem gradu. Ovaj deo Kenije će ostati u sećanju. Članovima ekspedicije, ali i gumama! 

Sa saniranim posledicama kreću dalje, gume i dalje trpe, ali defekta je sve manje. Uganda je pred njima! Kreću delom Afrike gde se dolazi na safari i uživanje. Ne zadržavaju se, grabe dalje. Ne safari, njihov cilj je Kilimandžaro! Stižu do prvih gradova, do asfaltnog puta, konačno! 16.marta staju kod table na kojoj piše „Ekvator“. Do Kilimandžara još „samo“ oko 1.000 kilometara. U Keniji se vozi levom stranom, treba se navići, biti pažljiv! Visina čini svoje, postaje im prohladno, nakon paklenih vrućina. Sledeći cilj – Najrobi. Široke ulice, uređeni travnjaci, cveće, drvoredi, hoteli visoke klase... konačno civilizacija. Ponovo naša ambasada, naši ljudi.

A zatim, bela kapa crne Afrike! Kilimandžaro. Četrdeset pet pakenih dana su za njima. Pred njima – stranice istorije koja će se pisati. I nikada više ponoviti. Svih pet Stojadina je ekspediciju izdržalo sa minimumom kvarova, tek par držača, viljuški, jedan gibanj i jedan rukavac. Od plastike su stradali samo radio-kasetofoni, dok su ostali plastični delovi izdržali afričkih +50. Automobili su u Tanzaniji ukrcani na brod i prevezeni nazad do Grčke, odakle su normalno doveženi do Kragujevca. Slavu ove ekspedicije pomutila je, naravno, politika! Rukovodstvo Zavoda Crvena Zastava je ubrzo promenjeno, novo nije htelo da se hvali uspesima prethodnog, pa je priča gurana pod tepih. Pet automobila, umesto u muzej, raspoređeno je na svakodnevnu vožnju po filijalama ZCZ širom zemlje, gde su voženi do raspada, ili prodaje fizičkim licima. Bahatost, nemar ili sujeta, tek velika šteta i sramota!

Jedan od rekvizita koji su pratili ekspediciju

„Zastave“ više nema. Popularne Kečeve i dalje viđamo na našim ulicama, prelaze svoje poslednje kilometre, pre nego završe na nekom otpadu. Sa vrha se može samo naniže! Ipak, ostaje priča o ekspediciji Kragujevac – Kilimandžaro, kao jednom neverovatnom, smelom, drskom poduhvatu, kao lovorici naše auto-industrije!

Ovaj tekst napisao sam na osnovu odlomaka iz knjige „Džambo Afriko“, knjige o ovoj ekspediciji koju je napisao Bogdan Šekler, zvanični lekar ekspedicije i novinar „Večernjih Novosti“ i „Borbe“.

O ekspediciji postoji i film, koji je dugo godina bio izgubljen. Na sreću, nedavno je pronađen, digitalizovan i smešten u Kinoteku u Podgorici. Pogledajte neke klipove, ostale potražite na youtube-u!

Impresivno, zar ne?

Bahata vožnja u rikverc kroz naseljeno mesto!

Snimak grupe mladih ljudi kako voze u rikverc nekoliko kilometara kroz naseljeno mesto dok u kolima trešte narodnjaci pre par dana je objavio portal južne vesti. Na snimku koji traje nešto manje od 5 minuta, trojica mladića i jedna devojka putuju kolima od sela Gabrovac, udaljenog nekoliko kilometara od Niša, do Trošarine. 

Snimak je načinio suvozač. Dok se auto nesmanjenom brzinom kretao u rikverc i mimoilazio sa ljudima i drugim automobilima, na zadnjem sedištu se pilo pivo, a ljudi pored kojih su prolazili su sa čudjjenjem posmatrali ovu bahatost. Ulazeći u grad, auto je prošao kroz naselje u kome se nalazi PMF, zatim preko pružnog prelaza i okrenuo se tek na veoma prometnoj raskrsnici. Snimak nije nov, zato što se sada na Trošarinskoj raskrsnici nalazi kružni tok, koga na snimku nema. Nezvanično, reč je o članovima jednog muzičkog benda koji nastupaju po niškim lokalima i po okolnim selima.

Ovo je primer bahatosti koji nikao ne treba slediti, jer je ovo ponašanje moglo nekog da košta život!!!

Klasični automobili: Kadilak '59

Po završetku Drugog Svetskog rata Amerika je bila na pragu svoje zlatne dekade! Bilo je to vreme ekonomskog razvitka i napretka, tehnoloških inovacija, samopouzdanja. Bilo je to doba mlaznjaka, doba televizije, doba svemirskih istraživanja, doba ostvarenja američkog sna. Amerikanci su želeli da i njihovi automobili reflektuju njihove uspehe i snove. Ako se i za jedan automobil može reći da reflektuje uspeh, ali i kič tog doba, to je sigurno model Kadilaka iz 1959. Sa tako snažnim dizajnerskim nasleđem, prosto iznenađuje činjenica da se je Kadilak odupreo iskušenju da napravi retro model, i da se tako pridruži Bubi, Miniju ili Mustangu.

Veoma uspešan komercijalni poduhvat danas poznat u svetu kao auto industrija Kadilak, deo korporacije Dženeral Motorsa (General Motors), nastao je jednog vrelog popodneva, 22. Avgusta 1902. Nekoliko dana pre toga, direktori posrnule Kompanije Herni Ford obratili su se Henriju M. Lilandu za procenu vrednosti imovine kompanije pre njene likvidacije. Gospodin Liland, koji je tada imao obećavajući jednocilindrični motor, ali ne i auto u koga bi ga stavio, odmah je prepoznao priliku. Uspeo je da ubedi zvaničnike Henri Ford Co. da u njihov automobil ugrade Liland i Folkoner motor, i... ostalo je istorija automoto industrije.

Kompanija Henri Ford nastala je tri godina ranije, ali nakon odlaska glavnog inžinjera, Henrija Forda, vlasnici kompanije nisu imali izbora, nego da počnu da razmišljaju o zatvaranju kompanije. Kako je nova kompanija, u dogovoru sa g. Lilandom nastajala u doba proslave dva veka od osnivanja Detroita, odlučeno je da kompanija ponese upravo ime osnivača Detroita, francuskog istraživača, avanturiste i plemića Antona de la Mot Kadilaka (Antoine de la Mothe Cadillac).

Istorija fabrike beleži da je prvi automobil sa nazivom Kadilak završen 17. Oktobra 1902. Prva tri automobila, konstruisana pod nazivom Model „A“, bila su namenjena intenzivnom testiranju i pripremana su za predstojeću 3. Nacionalnu Izložbu Automobila u Njujorku. Automobili su imali horizontalno postavljen, jednocilindrični motor, dve brzine plus rikverc i dostizali brzinu od oko 45 km/h. Javna premijera na izložbi se pokazala kao pravi potez. Vilijam Mecger, agent prodaje kompanije, vratio se kući u Detroit sa depozitima od po 10 dolara za 2.286 automobila, što je bila cela godišnja planirana proizvodnja. Nijedan serijski automobil još nije bio proizveden!

Godine 1908. nastao je čuveni slogan kompanije „Standard u svetu“. Te godine udruživanjem nekoliko manjih kompanija nastao je i Dženeral Motors. Ipak, najvažniji događaj te godine za Kadilak  nije se desio u SAD, već hiljadama kilometara daleko, u Engleskoj. Kadilak je dobio svetsko priznanje, nakon što mu je dodeljen prestižni Devar Trofej u jedinstvenom testu standardizacije, čime je Kadilak jednom za svagda ustanovljen kao ime sa kvalitetom u autoindustriji.

Kadilak je bio prvi automobil sa motorom na unutrašnje sagorevanje koji je imao električno paljenje, za razliku od dotadašnjeg paljenja na kurblu, još 1911.  Ali to nije jedina inovacija kojom se Kadilak može pohvaliti.  1915. prvi je uveo V8 motor u masovnu proizvodnju, šoferšajbu koja se ne rasprštava 1926., prvi potpuno sinhronizovani prenos 1928. 

Ipak, početkom 30-ih priča o Kadilaku je lako mogla da se završi! Nakon rekordno slabe prodaje i optužbi za diskriminaciju crnaca, Alfred Sloun je 1932. sazvao sastanak GM na kome je razmatrano gašenje Kadilaka. Tada je predsednik Kadilaka Nikolas Drejštat (Nicholas Dreystadt) održao desetominutni govor u kome je naveo primer čuvenog boksera Džo Luisa koji nije mogao da kupi auto samo zato što je crnac. Drejštat je odboru predložio promenu poslovne politike prema crncima kao način širenja tržišta i prevazilaženja krize. GM odbor je Drejštatu dao rok od 18 meseci da ostvari rezultat.  Do 1934. Kadilak je ponovo bio profitabilan, a zbog ove odluke, Kadilak je ustvari bio  i jedini automobil koji je sa profitom izašao iz  Velike Depresije. Do kraja decenije prodaja Kadilaka je porasla za neverovatnih 1000% u odnosu na 1934.

1941. nije kompaniji Kadilak samo donela rekordnu prodaju, već je označila i krupne stilske promene u dizajnu automobila, promene koje su utvrdile Kadilakov jak i vrlo uspešan stilski identitet. Te godine je i prvi put uveden Hydra-Maticov automatski prenos, ali je te godine započeo i Drugi Svetski rat. Kadilak je, kao i druge kompanije, morao da se prilagodi novonastalim uslovima. Svega 55 dana nakon što je sa proizvodnih traka sišao poslednji automobil, aprila 1942 u fabrici je proizveden tenk M-5. Bio je to prvi od hiljade tenkova i borbenih vozila koji će se narednih nekoliko godina iznedriti iz ove fabrike. Avgusta 1945. poslednji tenk, model M-24, sastavljen je u fabrici. Rat je bio završen, za fabriku je mogla da počne nova era.

Posleratno američko tržište bilo je gladno novih automobila. Porudžbine za automobilima daleko su nadmašivale proizvodne kapacitete američke auto industrije. Auto kompanije su želele da novim modelima i detaljima privuku kupce na svoje liste čekanja. Kadilakov prvi potpuno novi posleratni automobil pojavio se 1948., donoseći sa sobom jednu od najuspešnijih stilističkih inovacija u istoriji (američkog) automobilizma – repna peraja! Kontroverzna od samog početka, ova repna peraja su fokusirala pažnju na zadnji deo automobila i pokrenula stilsko nadmetanje u auto industriji koje je krajem 50-ih dostiglo svoju kulminaciju. Šta god mislili o repnim perajima, ona su definitivno učvrstila Kadilakov prepoznatljivi identitet u godinama i decenijama koje su sledile.

Sledeća godina označila je još jednu prekretnicu u istoriji Kadilaka. Još jednom je oboren rekord prodaje, uveden je novi model sa prelepim čvrstim krovom, i kompanija je proizvela svoj milioniti automobil! Kompaniji Kadilak je trebalo 47 godina da proizvede prvih milion automobila. Sledećih milion proizvedeno je za manje od 9 godina! Među devet modela koji su se pojavili tokom 50-ih, kao poslednji u niz pojavio se jedan od najčuvenijih modela ove kompanije, Kedi ’59.

Kedi ’59 je imao sve – izgled, udobnost, performanse. Bio je to ultimativni simbol uspeha, impresivan i, naravno, kontraverzan! Moris Hendri, autor knjige „Kadilak: Standard u svetu, Kompletnih 70 godina istorije“ čak je namerno izostavio sliku Kadilaka iz 1959, smatrajući smešnim i suludim veličinu njegovih peraja.

Ideja o repnim perajima na Kadilaku može se pratiti u dane pre Drugog Svetskog rata, kada je glavni dizajner GM-a Harli Earl poslao grupu dizajnera na aerodrom blizu Detroita kako bi proučili dizajn projekta aviona Lokid P-38. Zaintrigirani aerodinamičkim rešenjima primenjenim na tom avionu, posebno repom koji se izdizao iz trupa aviona čineći jednu kompaktnu celinu, dizajneri su pokušali da svoje utiske prenesu na dizajn novog automobila. Kako je rat u međuvremenu odložio mnoge projekte, ta ideja je realizova tek na modelu iz 1948. Svake sledeće godine, sa svakim sledećim modelom kadilaka, repna peraja su bivala veća, upadljivija, nametljivija. A kada su se pojavili modeli Krajslera i Plimuta sa većim perajima, dizajnerski tim Kadilaka mogao je da učini samo jedno – da na sledećem modelu nadmaši sve njih.

Sledeći model je bio upravo onaj iz 1959. Sa visoko uzdignutim repom, sa duplim svetlima u obliku metka uzdignutim do njegove polovine, sa zadnjim delom koji naliči izduvnom sistemu mlaznog aviona (ipak je to bilo doba buma mlazne avijacije), ličeći na malu raketu (bilo je to i doba trke za osvajanjem svemira), bio je to potpuni trijumf stila u odnosu na funkcionalnost. Sa hromiranim metalnim delovima, gde god je to moglo da se učini, sa jakim bojama koje su pravile kontrast, ovaj model Kadilaka je imao nameru da kaže da je onaj ko sedi za volanom jednostavno uspeo u životu!

Još jedna prepoznatljiva karakteristika ovog modela bili su prednji branici, poznati pod nazivom Dagmar. I oni su od prvih posleratnih modela prošli svoju bum evoluciju i od običnih branika u obliku artiljerijske granate, prerasli u veoma komplikovan sklop koji je sve više podizan i kićen, i time gubio svoju ulogu zaštitnika, a preuzimao stilsku funkciju. Ovi branici su dobili naziv po poznatoj glumici i tv ličnosti 50-ih, koja je stilom oblačenja, haljinama i grudnjacima volela da ističe svoje grudi.

Unutrašnjost Kadilaka je odavala osećaj neverovatne otvorenosti. Sedeći u automobilu, vozač je mogao  lako da vidi sva četiri ćoška svog auta i uživa u neometanom pogledu u gotovo svakom pravcu. Deo zasluge za to pripada i dizajnu krova. Kupac je zapravo mogao da bira između dva ponuđena rešenja, tradicionalnijeg zakrivljenog krova i ravnog krova koji se završavao oštricama. Oba su omogućavala neverovatnu preglednost.

Kadilak je, naravno, delio mnoga rešenja i delova sa ostalim GM automobilima, uglavnom strukturalne elemente, sakrivene od pogleda. Enterijer je takođe nosio zajedničke elemente, poput ramova za vrata, ležišta za prozore i nosača sedišta. Ipak, veći deo onoga što je kupac mogao da vidi, uključujući i materijal za sedišta i jastučiće, bilo je jedinstveno!

Kadilak je 1959. izbacio šest verzija tog modela: Seriju 6200, 6300 (De Ville), 6400 i 6900 Eldorado, Sixty Special Fleetwood i 6700 Fleetwood 75.

Kedi ’59 čak nije bio ni posebno dobar automobil, ali to niko nije ni primećivao. Imao je V8 ispod haube, kakav su imali i ostali kadilaci, ali niko se zbog toga nije bunio. Naravno, prednji deo je dosta vibrirao i teško je bio upravljiv. Pa šta?

Model iz ’59 je neosporna ikona rock’n’roll Amerikane, podsetnik na zlatno doba razvoja kada se činilo da dobrim vremenima kraj nikada neće doći. Ipak, šezdesete su vrebale tik iza ugla. Biće to godine u kojima će Kadilak imati sve manje i manje repno peraje, godine koje će doneti invaziju na Kubu, godine rata u Vijetnamu, godine u kojima će biti ubijen Kenedi!

Ja vozim (NE)BEZBEDNO!

Vožači psuju! I to ne bez razloga! Razlog su ponekad uslovi vožnje na putu, ponekad stanje sopstvenog automobila, ponekad lični razlozi, ali uglavnom, razlog su drugi vozači! Oni koji se parkiraju tako da za nas nema mesta, oni koji stanu tako da se mi jedva isparkiramo, oni koji ne daju migavce, oni kojima se uvek negde žuri, oni koji vole da žure i bez razloga, oni koji uleću u makazice, oni zbog kojih moramo da kočimo ili menjamo pravac, oni koji ne poštuju prvenstvo, oni koji ne poštuju ništa i nikoga. Svi koji vozite, znate o ćemu sada pričam!

Medju njima se po bahatosti izdvajaju „tatini sinovi“ sa besnim kolima, napaljeni klinci sa besnim mozgovima, same tate sa debelim novčanicima i debelim ledjima. Medju nima su i taksisti koji po definiciji smatraju da su ulice njihovo privatno vlasništvo, a da smo mi ostali uljezi koje treba preteći, zaobići, izgurati s puta, medju njima su i „profi“ vozači koji ne voze svoja, nego vozila svojih firmi, pa ih zato nije briga da li će nešto ili nekoga da zakače, ogrebu ili udare, da li će da preteknu sa leve ili sa desne strane, da li će vozilu da otpadne točak ili ne. Medju njima su i mnogi drugi...

O novom Zakonu o saobraćaju se dugo pričalo i dugo se njime zaplašivalo. Kada je došao famozni „Dan D“ tj Deseti Decembar ispalo je da pola uredbi ne stupa odmah na snagu, ispalo je da mnogo toga tek treba da se reši, ispalo je da se tresla gora... Jedino što smo kupili žute prsluke, naučili da palimo svetla i nadam se da vezujemo pojas. Plašli se i pažljivije vozili par nedelja, a onda sve po starom. Ko je pažljivo vozi, vozi i dalje, ko nije, ne vozi i dalje! 

Nedavno smo čuli da se kao alternativa zatvorskoj kazni za neke prekršaje predlaže novčana kazna, jer državu zatvorenici skupo koštaju! Super, sirotinja će da ide u zatvor, a tatini sinovi koji mogu da keširaju ’iljdarku bez griže savesti, nastaviće i da voze bez griže savesti!

Elem, celu priču sam započeo drugim povodom! Nedavno sam bio u Sofiji gde je kultura vožnje mnogo  drugačija i tolerantnija (ako izuznemo tate i njihove sinove koji voze levom stranom i kad desna ima tri trake i koji prelaze preko ostrva i trotoara), jer vam niko ne svira ako u roku od tri sekunde ne krenete „na zeleno“ i uvek vas puste kada se pogrešno prestrojite na nekoj raskrsnici. E, na jednoj takvoj raskrsnici ispred mene je stajao kombi neke firme kome je za zadnjem delu automobila bila zalepljena ova nalepnica

„JA VOZIM BEZBEDNO. Ako nije tako, molim vas pozovite na xxx-yyy!!!“

Nedugo zatim, video sam na parkingu i taksi automobile koji su takodje imali takvu nalepnicu, a usput nešto slično tome:

"Ako ovo vozilo ne poštuje pravila saobraćaja, molimo vas da nam se javite!"

Dakle, neko se setio da i na ovaj način utiče na bezbednost saobraćaja, pride da kontroliše svoje vozače i štiti svoja vozila! Vozači onda neće strepeti samo od toga da li će da ih vidi policija, jer ih stalno gledaju svi učesnici u saobraćaju! Pa zar to nije sjajna ideja! Tako bih voleo da u nekim situacijama umesto sebi u bradu, neke stvari kažem nekome preko telefona!

Veliki VW skup u Nišu!

VW KLUB Srbija organizuje veliki skup ljubitelja i vlasnika Volkswagen vozila. U niškom naselju Vrežina, na platou ispred poznatog bazena, posetioci će imati prilike da uživaju u izložbi automobila, takmičenju u stylingu i dB dragu. Očekuju se učesnici iz cele Srbije, kao i gosti iz VW kluba i Bugarske. Uz pratnju D.J-a i dobro druženje, dobar provod je zagarantovan.

Ljubitelji VW vozila "Južna Pruga" će se potruditi da ovaj skup ni po čemu ne zaostane za sličnim skupovima u okruženju, a tome svakako možete doprineti i vi vašim prisustvom. Redoven, ažurirane informacije možete pratiti na FB strani ovog udruženja.

Evo i jednog od par aktuelnih radio i youtube najava: