Orvel ili Haksli, ko je bio u pravu?

Dvojica velikih vizionara, Džordž Orvel i Oldus Haksli, imali su drugačije viđenje budućnosti, naše sadašnjosti, u svojim remek delima „1984“ i „Vrlom novom svetu“. Iako napisana pre dvadeset pet godina, knjiga Neila Postmana „Zabavljajući se do smrti: Javni diskurs u dobu šou- biznisa“ proverava ko je bio u pravu i, čini se, tek dobija svoju punu potvrdu!

Postman je 1984. godine na prestižnom Sajmu knjiga u Frankfurtu učestvujući u diskusiji na temu povezanosti Orvelove 1984-te i savremenog sveta, izneo tvrdnju da Hakslijev Vrli novi svet mnogo bolje oslikava današnjicu od Orvelovog dela. Na osnovu ove diskusije, Postman je 1985. objavio svoju knjigu koja je prevedena na desetak jezika i prodata u preko 200.000 primeraka širom sveta. Godine 2005., Postmanov sin je objavio reizdanje ove knjige povodom dvadesetogodišnjice prvog izdanja. Knjiga „Zabavljajući se do smrti: Javni diskurs u Dobu šou- biznisa“ smatra se jednim od najznačajnijih  dela  Ekologije Medija.

Neil Postman razlikuje Orvelovu viziju budućnosti u kojoj totalitarni vladajući režim ograničava individualna prava, i Hakslijevu viziju u kojoj se ljudi dobrovoljno odriču svojih prava, da bi se predali užitku! Prenešeno u kontekst današnjice, Postman vidi televiziju kao savremenu „somu“ putem koje se ljudi odriču svojih prava zabave radi. Knjiga, i drugi štampani mediji, drastično se razlikuju od televizije po načinu obrade i prezentovanja informacije. Čitanje zahteva intenzivnije intelektualno učešće, interaktivno i dijalektičko, dok televizija zahteva samo pasivnu uključenost, sputavajući potrebu za intelektualnim i racionalnim razmišljanjem.

Kao primer, Postman navodi činjenicu da su prvih petnaest predsednika SAD verovatno mogli da šetaju ulicom, a da ih prosečan građanin ne prepozna. Ipak, ovi ljudi bi se lako prepoznali po svojim delima i pisanim rečima. Nasuprot tome, danas, imena predsednika, ali i mnogo manje značajnih ličnosti, kao prvu asocijaciju pre svega izazivaju vizuelni odgovor, slike sa TV-a, a vrlo malo njihove reči!

Orvelov Veliki brat nameće svoj autoritet i represiju spolja, dok se kod Hakslija ljudi svojevoljno lišavaju svoje autonomije, zrelosti i istorije. Ljudi će zavoleti tehnologije koje razmišljaju umesto njih! Prihvatajući nepotrebno kao sastavni deo svakodnevice, gušimo i gubimo značajno, relevantno. U moru informacija, ono bitno i korisno postaje nevidljivo, razvodnjeno. Kao što je Kolridž u jednom od svojih čuvenih stihova rekao: Voda, voda svuda, a ni kap nije za piće! (Water, water everywhere, and not a drop to drink!)

Nekada se postavljalo pitanje „Da li televizija oblikuje našu kulturu ili je samo oslikava?“ Ovo pitanje je vremenom izgubilo smisao, jer je televizija zapravo postala naša kultura!

Na osnovu knjige nastala je ova strip ilustracija, koju sam preveo za Paradoksiju!

Neil Postman, humanista, teoretičar medija, kritičar kulture, profesor i pisac umro je 2003.godine. Knjigu „Amusing ourself to death“ napisao je pre ere masovne uporebe interneta, novog medija koji je donekle umanjio primat televizije. Internet sajtovi, forumi, blogovi vratili su ulogu čitanju pri istraživanjima i razmeni informacije. Kako li bi Neil Postman analizirao ovaj kulturni fenomen?

Veliki Brat - iz literarne antiutopije u TV utopiju! (2)

Veliki Brat - od literarne antiutopije u TV utopiju (1)

Soba 101.

Većina proučavalaca književnog dela Džordža Orvela slaže se da je zloglasna soba 101 nazvana po prostoriji iz koje je Orvel, radeći za BBC, čitao poruke britanskim vojnicima u Indiji. Ali tu se na cifri završavaju analogije. Ovde želimo da ukažemo na jednu drugu koincidenciju. Soba 101 služi za prevaspitavanje zabludelih pojedinaca. Da ih ubedi da 2+2 nisu nužno 4, već da mogu biti i 5 i 3, zavisno od odluke Partije. Pusto ostrvo, Goli otok, imalo je za cilj da prevaspita sve članove partije koji su prekturo shvatili da su 2+2=5 i koji nisu u stanju da prihvate novi zbir 2+2=3. U prevodu, J.V.Staljin je do juče bio dobar momak, od danas je loš momak. Na tom pustom ostrvu postojao je poseban odeljak, jedna udolina, u koju su spuštani posebno teški za prevaspitavanje. Pretpostavljate, odeljak se zvao – 101! To se na Golom otoku dešavalo 1949., iste godine kad je Orvel objavio svoj roman.

Veliki brat – simulacija rajskog vrta.

Skoro svi tumači  ’’Velikog brata’’ njegovu popularnost objašnjavaju voajerizmom, imanentnim ljudskoj prirodi. Ovakav pristup je licemeran i pokvarenjački. Iz istih niskih poriva ljudi konzumiraju i pornografiju, pa to nije razlog da se ona pušta u prime terminu (ili nismo daleko i od takve medijske stvarnosti – red crtaća, red pornića!?!). Takva tumačenja samo dodatno zamagljuju paklenu pozadinu VB rialitija. Ovaj show ima tri aktera: ukućane, Velikog brata i gledaoce. Sve je kao u Prvoj knjizi Mojsijevoj. I u njoj imamo tri aktera: Adama i Evu, Boga i zmiju. U kući Velikog brata/rajskom vrtu ima svega što je ukućanima/Adamu i ženi njegovoj potrebno. Uloga trećeg aktera je neznatno različita. Zmija nagoni prve ljude na greh, te ih Bog zbog nje izbacuje iz rajskog vrta. Jedini greh ukućana VB je taj što se oni NAMA, gledaocima, ne svidjaju, te ih VB zbog NAS izbacuje iz kuće. I TO je glavni razlog tolike popularnosti ’’Velikog brata’’. Mi, gledaoci, stavljeni smo u isti, gotovo  ortački, rang sa Bogom/Velikim bratom. Zajedno sa njim nadgledamo male ljude kako se prže pod našim svevidećim okom, kako se očajnički glupiraju ne bi li nas umilostivili. Na kraju veći smo i od samog Boga/VB, jer i on postupa po našoj volji, po našem palcu na dole. Idejni tvorci ovog rialitija znali su da će tolika moć stavljena u ruke, u suštini, nemoćnih ljudi doneti milionsku gledanost i zaradu. Volja za moć je najjača (setite se Ničea), a Bog ima najveću moć. Zahvaljujući ’’Velikom bratu’’ – mi imamo još veću! Dodatna bogohulnost je što po propozicijama ukućani smeju u kuću da unesu samo jednu knjigu – Bibliju.

Neko nas posmatra.

Uvodjenje video nadzora nameće nam se kao neminovnost. I, zaista, početna ideja je samoodbrambena i plemenita: da se onemoguće siledžije po školama, sitni lopovi po prodavnicama i krupni po bankama i državnim aparatima. Pod izgovorom borbe protiv terotizma u svetu se kontroliše baš sve.  Uskoro će sve biti pokriveno kamerama. Samo je, medjutim, pitanje trenutka kada će video nadzor postati centralizovan i takav pasti u ruke nekoj mračno-sivoj eminenciji koja će kontrolisati svakog ’’ukućanina’’ i svako skretanje sa zamišljenog kursa lečiti u samom začetku. Ili nam se to već dešava, a da nismo ni svesni? Zvuči paranoično, zvuči kao teorija zavere – slažem se, ali i dalje tvrdim da čovečanstvo već uveliko živi modifikovanu verziju Orvelove ’’1984’’. Uloga rialitija VB je da nas što bezbolnije uvede u takav svet. Da nas ubedi da je zabavno nadgledati tudje živote. Da je poželjno ’’nominovati’’ druge, zapravo otkucavati, cinkariti i opanjkavati druge tamo gde već treba. Kod Orvela deca najveću sreću doživljavaju kad policiji prijave svoje roditelje zbog ’’zlomisli’’. Kod Velikog brata ukućani su propozicijama primorani da gaze po drugima ne bi li opstali. Ogovaranje, kao omiljena srpska aktivnost, od običnog, komšijskog, prekoplotnog ili uz kaficu, do denunciranja političkih neistomišljenika, čemu je jedini uzrok pakost, a cilj onemogućavanje svakog različitog, ima u Srbiji duboke korene i čini od Srbije idealno tle za političke projekte sa diktatorskim predznakom, ali i za medijske –VB tipa. Mi, jednostavno, predugo živimo uklopljeni u sistem gde i zidovi ’’imaju uši’’ i gde je poželjno, šta god se dešavalo, ’’gledati svoja posla’’. Orvelova godina je kod nas odavno počela. Rialiti VB nam samo dodatno daje za pravo da je naš način života ispravan. Smešimo se jedni drugima, ali kad postane gusto potkazujemo i najrodjenije, kao Vinston Juliju; smerno otaljavamo nametnute obaveze, kao Čaplin u ’’Modernim vremenima’’ ili kao ukućani nedeljne zadatke; u slobodno vreme leškarimo ispred telekrana ili trućamo o ’’magarčevoj senci’’ poput ukućana; svadjamo se na sav glas jer smo besni, frustrirani, a nemoćni da gnev usmerimo ka pravim unesrećiteljima; preziremo svakog ko talasa naše mrtvo more i nemilosrdno ga izbacujemo iz kuće, zvao se on Maca, Wikler/Nigrutin ili Zoran Djindjić, svejedno.
I baš zbog svega ovoga, roman ’’1984’’ Džordža Orvela bolje od svih opisuje našu viševekovnu zbilju, a reality show ’’Veliki brat’’ uživa kod nas popularnost veću od svih drugih.

Linkovi:

knjige:
1) Mihail Zamjatin – ’’Mi’’
2) Oldos Haksli – ’’Vrli novi svet’’
3) Entoni Bardžis – ’’1985’’
4) Vladimir Vojnovič – ’’Moskva 2042’’
5) DJordje Kovač – ’’Najsrećnija životinjska farma u Engleskoj’’
+ filmovi
1) ’’1984’’ – 1956.
2) ’’1984’’ – 1984.
3) ’’Brazil’’ – 1985.
4) ’’Trumanov šou’’ – 1998.
5) ’’1984’’ – 2009. (u pripremi)
+ muzika
Eurythmics – ’’1984’’ (For The Love of Big Brother) - soundtrack
David Bowie – ’’Diamond dogs’’
Rick Wakeman – ’’1984’’

EDIT (dopuna teksta):

Evo šta je  na temu Orvelove 1984. pisao Borisav Pekić. Tekst je preuzet sa bloga Borisav Pekić:

HI­LJ­A­DU DE­VET­STO OSAM­DE­SET ČETVR­TA, PETA, ŠESTA...

U Or­wel­lo­voj 1984. opi­san je pašnjak ko­ji ju­nak ro­ma­na Smith zove Zlat­nim kra­jem. Sta­ri pašnjak obr­sti­li su zečevi. Nji­me vi­ju­ga pu­tan­ja, una­o­ko­lo se vide krtičnja­ci. U živi­ci, na­su­prot pol­ja­ni, bre­sto­ve se gra­ne bla­go po­vi­ja­ju na ve­tru, a lišće, gu­sto kao žen­ska kosa, je­dva pri­met­no tre­pe­ri. U bli­zi­ni teče potočić, u čijim se vi­ro­vi­ma, is­pod vrba, igra­ju ri­bi­ce.

U Brad­for­do­voj, film­skoj ver­zi­ji ro­ma­na vi­di­mo taj pašnjak. Ne­ko­li­ko puta u Smit­ho­vom snu, jed­nom u stvar­no­sti lju­bav­nog su­sre­ta s de­voj­kom Ju­li­jom. Pre­deo iz sna jed­nak je pre­de­lu na ­ja­vi. I ne­u­po­re­di­vo pri­vlačniji nego u Orwel­lo­vom kratkom i su­vom opi­su.

Što je kod pi­sca tek lir­ski na­go­veštaj, kod re­di­tel­ja je po­et­ski sim­bol u svoj svo­joj no­stal­gičnoj ras­koši. Čed­nom le­po­tom, čis­totom ne­dir­nu­te pri­ro­de, on je Pašnjak Go­spodnji, raj­sko utočište u pa­kle­noj st­var­no­sti go­di­ne 1984. Po­vrh Smit­ho­vih hu­ma­nih sum­nji, Ju­li­ji­ne ne­vi­ne plot­no­sti, nji­ho­ve krat­ke ali uz­vi­še­ne po­bu­ne protiv ti­ra­ni­je Ve­l­i­kog Bra­ta i nje­go­ve to­ta­li­ta­ri­stičke ol­i­gar­hi­je, ze­le­ni, buj­ni paš­nja­k je­di­na je nada u ovoj umet­no­sti her­me­tičkog, si­vog bez­na­đa, koja nas ne pla­ši ima­gi­nar­nim svetom budućno­sti, već upo­zna­je sa sve­tom u kome odav­no živi­mo.

Sve­tom na gla­vu obr­nutim, u kome se pro­šlost men­ja a budućnost je ne­iz­men­ji­va, gde je­zik ne oživ­lja­va mi­sao nego je ubi­ja, gde se mir obez­beđu­je ra­tom, rop­stvo pro­gla­ša­va slo­bo­do­m, moć za­sni­va na stra­hu i ne­znan­ju, a gra­ni­ce iz­me­đu laži i isti­ne za­u­vek su iz­bri­sa­ne. I gde san, pre nego što i on bude pro­gra­mi­ran, osta­je je­di­ni slo­bo­dan ko­ri­dor ko­jim se iz mračnog sve­ta 1984, 1985, 1986. ili ko zna koje, može pobeći u neki bol­ji.

San i, na­rav­no, smrt. I kad Smit­hov mučitelj, pro­svećeni inžen­jer ljud­skih duša, O’Bri­en, kaže da će se opet sre­sti ”tamo gde nema mra­ka”, ovaj večni su­bjekt ist­o­ri­je i na­iv­ni pred­stav­nik ljud­ske nade ve­ru­je da to može biti samo na pašnja­ku, u Zlat­nom kra­ju nad ko­jim uvek sija sun­ce.

Oni se i sreću tamo gde mra­ka nema. Samo to nije Zla­tan kraj, Pašnjak Go­spod­nji, po­sled­nje utočište hu­ma­ni­te­ta. To je pod­zem­na ćeli­ja policije, u ko­joj se si­ja­li­ca, to je­di­no za­tvo­re­ničko sun­ce, ni­ka­da ne gasi. I ta raz­li­ka iz­me­đu božan­škog pa­šnja­ka i ljud­ske pečine, večna je raz­li­ka iz­me­đu naših nada i isti­na, naših uto­pi­ja i re­a­l­no­sti, naših isto­rij­skih ci­l­je­va i naše isto­ri­je, a možda i ljud­ske ilu­zi­je i ljud­ske sud­bi­ne.

Za ovu su­mor­nu sli­ku Veka pro­svećeno­sti i Dvo­mi­sli nje­go­ve ma­te­ri­jalis­tičke ci­vi­li­za­ci­je, Bradford do­bi­ja ti­tu­lu re­di­t­el­ja go­di­ne, a John Hart, po­bun­je­nik s raz­lo­gom ali bez iz­gle­da, pre­stiž naj­boljeg gl­um­ca. A šta smo mi gle­da­o­ci do­bi­li? Ni­smo do­bi­li ništa. Na­pro­tiv, iz­gu­bi­li smo nešto. I baš se u tom gu­bit­ku sadrži naš naj­veći do­bi­tak. Iz­gu­bi­li smo, na­daj­mo se, nešto od sebičnjačke rav­no­du­šno­sti s ko­jom gle­da­mo svet oko sebe.

Jer, pred ovim bes­kom­pro­mi­snim fil­mom ne­ma­mo utešan osećaj da vi­di­mo budućnosi, koja se, ako smo mu­dri, može izbeći: koja se može, ali ne mora do­go­di­ti. Vi­di­mo ne­što što se svu­da oko nas već događa. Vi­di­mo budućnost ko­ja je već došla, ali­ još nije prošla i nema iz­gle­da da ika­da pro­đe. Kada u fil­mu 1984. vi­di­mo iz­li­ve pro­gra­mi­ra­ne mržnje, vi­di­mo i pri­nud­nu, tre­­ni­ra­nu, pro­gra­mi­ra­nu mržnju što po­tre­sa i naš svet.

Be­smi­sle­ni rat na ekra­nu tek pre­sli­ka­va be­smi­sle­ne ra­to­ve koje vo­di­mo. Bom­ba što ra­za­ra Lon­don i za na­s je već na ne­koj lan­sir­noj ram­pi. Kad sa Smit­hom pro­la­zi­mo si­ro­tin­jskim četvr­ti­ma, upo­zna­je­mo i bedu svo­jih geta, ne­prav­de svo­jih so­ci­jal­nih uto­pi­ja. U tu­poj ravno­dušno­sti gra­đa­na na fi­lmu, pre­po­zna­je­mo, ako smo pošteni, i vla­sti­tu.

Kad u za­bra­nje­nom azi­lu sve­moćne Par­ti­je sa Smithom posećuje­mo O’Bri­e­na, ne možemo se ne spo­me­nu­ti i svo­jih par­ti­ja, svo­jih sve­moćnika. Umi­ran­je od gla­di Smit­ho­ve maj­ke i se­stre, umi­ran­je je lju­di i dece na­šeg sve­ta. Za­tva­ran­je, mučenje i po­gu­bljen­je Win­sto­na Smit­ha za­tva­ra­nje je, mučenje i po­gu­bljen­je va­šeg su­gra­đa­ni­na, pri­ja­tel­ja, bližnjeg, ili će to usko­ro biti, vaše je to za­tva­ran­je, mučenje i po­gu­bljen­je, ili će usko­ro biti.

Ali, kad sa zeb­njom pra­ti­mo tok Smit­ho­ve po­bu­ne i svom joj dušom do­bro želi­mo, i sami po­sta­je­mo plen op­ste Dvo­mi­sl­i­, jer mi zna­mo da će se ona rđavo završiti. Ne što smo Or­wella čita­li, već što, ma čemu se na­da­li, du­bo­ko u srcu po­zna­jemo svet u kome živi­mo.

Svet, u kome se, u pra­voj, tek pro­tekloj go­di­ni 1984. u 98 ze­mal­ja, čla­ni­ca Uje­din­je­nih na­ci­ja, lju­di, zaštićeni nje­nom po­vel­jom i svim mo­gućim hu­ma­nistič­kim kon­ven­ci­ja­ma, u svr­hu pre­va­spi­ta­va­n­ja, re­for­mi­san­ja i dru­štve­nog pri­la­gođavan­ja, po­ta­pahu u iz­met, prže­ni behu na elek­tričnim ražnje­vi­ma, sa­hran­ji­va­hu se po dušev­nim bo­l­ni­ca­ma i umlaćivahu čekićima.

Svet u kome se još uvek ro­bu­je za mišl­jen­je, i ro­bu­je mišlje­nju, i upra­vo zato što se mi­šl­jen­ju ro­bu­je, na ro­bi­ju se zbog mišljen­ja ide.

Svet u kome još uvek ima samo je­dan po­u­zdan način da se čo­vek rodi, a već bez­broj si­gur­nih načina da se ubi­je, i opet, hil­ja­du na­čina da se umre, a samo je­dan da se preživi.

Svet u ko­me­ je ­sva­ki Smith osu­đen na smrt, samo je pi­tan­je kada i kako će se pre­su­da izvršiti. En­gle­ski­ je pe­snik John Don­ne pe­vao:

Ni­kad ne pi­taj za kim zvono zvoni,

Jer, ono zvoni i za tebe.

Tako i mi, gle­da­o­ci Brad­for­do­vog fi­i­ma, možemo reći: ”Ne pi­taj­mo za koga od bola i sti­da urla mučeni Win­ston Smith. Urla za sve koje u ovom času, bilo gde u sve­tu i bilo zbog čega, muče, pro­go­ne, ponižava­ju i u­bi­ja­ju.”

Urla i za nas!

Veliki Brat - iz literarne antiutopije u TV utopiju! (1)

Termin "Veliki Brat" je do većeg dela populacije stigao putem malih ekrana, u jednoj neosnovanoj glorifikaciji izvornog značenja! Nova sezona je počela, pažljivo "odabrani" predstavnici svakodnevno nam u lice nabijaju ogledalo koje oslikava svu nakaradnost našeg društva, a desetine i stotine hiljada gledalaca svakodnevno uživa u prozoru, ne prepoznajući lik iz ogledala. Na jednom drugom, konkurentskom kanalu, bez svoje krivice nazvani "VIP" predstavnici istog nam društva, obreli su se na farmi, da pokažu seljacima da nije sve tako crno i da je i na farmi život lep i veseo!

Beše jednom jedan pisac koga zvahu Džordž Orvel. Stvori on tako lik Velikog Brata za svoju knjigu "1984.". Uz to, napisa još jednu knjigu za sva vremena, koju nazva "Životinjska Farma". Mnogo godina kasnije, u izopačenim verzijama, gledamo meč Orvel protiv Orvela!

O fenomenu Velikog Brata, o njegovoj istoriji, pozadini, popularnosti, piše moj prijatelj Dalibor Djordjević (tekst napisan za i objavljen u studentskom časopisu PRESSEK, april/maj 2008).

Džordž Orvel za početnike.

Engleski pisac Džordž Orvel [pravo ime Erik Artur Bler (1903-1950)] ušao je u istoriju književnosti kao autor dva vanserijska romana: ’’Životinjska farma’’ i ’’1984’’. Retki su pisci koji svoja politička ubedjenja pokušaju da prenesu u književna dela, a da ta dela ostanu toliko uticajna, citirana, ekranizovana i čija aktuelnost sa vremenom ne jenjava. ’’Životinjska farma’’ ima svoju animiranu i filmovanu verziju, a ’’1984’’ ima dve ekranizacije (treća je najavljena za 2009. godinu), ali i planetarnu popularnost zahvaljujući reality programu Veliki brat. U oba svoja romana Orvel problematizuje pitanje društvenih sistema, načina vladanja. U ’’Farmi’’ životinje izvode revoluciju protiv ljudi/ugnjetača, e da bi vodje revolucije samo zaposeli vladarske položaje i postali isti ili gori od svrgnutih. Kad pročitate ’’Životinjsku farmu’’ lakše vam padne neuspeh petooktobarske revolucije kod nas. U ’’1984’’ Orvel daje mračnu viziju budućnosti, viziju totalitarne države koja je u stalnom ratu, kako bi zastrašeno stanovništvo bilo pokorno, dok policija progoni svakog ko i pomisli da dovede u pitanje politiku vladajuće Partije. Iz sižea koji sledi sami proširite koincidencije izmedju romana i sveta u kome živimo. Dakle, posle nuklearnog rata svet je podeljen na tri superdržave: Okeaniju (Amerika sa Britanijom), Evroaziju (Evropa sa Rusijom) i Istaziju (Kina sa Indijom i ostalim azijskim zemljama). Dve od tri države su uvek u savezništvu protiv treće. Po sklapanju primirja, dojučerašnji neprijatelj postaje saveznik protiv dojučerašnjeg prijatelja. Bejahu li Talibani u Avganistanu američki saveznici protiv Rusije, a od onomad američki neprijatelji? Ovakva vrsta sećanja kod Orvela je zabranjena i onemogućena: posle svake promene kursa ljudi zaposleni u Ministarstvu istine (ironično, zar ne?) brišu, prepravljaju, falsifikuju istoriju tako da dojučerašni neprijatelji postaju vekovni prijatelji, i obrnuto. U Pisti jedan (nekada se zvao London), glavnom gradu Okeanije, pri ovom Ministarstvu, radi Vinston Smit, glavni junak romana. On u redakciji Tajmsa iz starih brojeva prepravlja svaki podatak koji ne odgovara današnjoj politici Partije. Duboko oseća da je sve to što se radi laž i obmana, ali nema s kim da to podeli, jer bi odmah bio uhapšen zbog ’’zlomisli’’. Telekrani su postavljeni svugde. Sa njih se emituje propaganda Partije, ali i svi su nadgledani putem njih. Vinston je član Šire Partije, to su svi državni službenici. Iznad njih su članovi Uže Partije, rukovodioci. Na dnu su proli, potlačeno stanovništvo, neobrazovano, zabavljeno nameštenim igrama na sreću. Na vrhu piramide je Veliki brat, tajnoviti vladar koji se retko pojavljuje u javnosti, ali čije oči posmatraju svakoga sa svuda izlepljenih plakata. Orvel je lik Velikog brata kreirao spajajući  Staljina i Hitlera u jedno. Osim neprijateljskih država protiv kojih se ratuje, stanovnici Okeanije su propagandom navedeni da mrze državnog neprijatelja i izdajnika, Emanuela Goldštajna, koji, navodno, u podzemlju organizuje pokret ’’Bratstvo’’ za ustanak protiv Partije. (Setite se samo koliko su naši proli mrzeli domaće neprijatelje: Draškovića, Djindjića, Jovanovića...) Mržnja se javno upražnjava svakog dana tokom dva minuta mržnje. Na velikom ekranu se prikazuje Goldštajn kako nešto priča, ali njegovu priču niko ne sluša, svi urlaju u glas, dokazujući odanost Partiji. Jednom prilikom Vinston Smit učestvuje u javnim izlivima mržnje, ali u mislima viče ’’Dole Veliki brat’’. To je bilo dovoljno da ga primeti jedan član Partije, ponudi mu da ga poveže sa ’’Bratstvom’’ i Goldštajnom. Tek na kraju se ispostavlja da ga je O’Brajan, taj navodni istomišljenik, razotrkio kao zlomislitelja i postaje njegov mučitelj u prevaspitavanju. I ljubavna veza sa Julijom (što je takodje zabranjeno, i seks je zabranjen, jer samo neiživljena bića mogu biti verni i poslušni članovi Partije) biva nadgledana, te ih hapse u iznajmljenoj sobi na periferiji, na spratu bezazlenog prodavca antikviteta, koji je, naravno, doušnik Partije. Prevaspitavanje se sprovodi u sobi 101. Mučenje služi da zlomislitelj shvati svoju krivicu i ponovo zavoli Velikog brata. Mučenje nije samo fizičko. Za svakog postoji u dosijeu koje su mu najveće fobije, te Vinstona O’Brajan muči šlemom sa pacovima, Smitovim najvećim strahom. Šlem ima otvore kroz koje pacovi ulaze u glavu, grizu obraze, jezik i dalje utrobu, ili izgrizu oči i ulaze u glavu. Vinston popušta i prihvata da vidi 5 iako mu O’Brajan pokazuje 4 prsta. Roman se završava porazom glavnog junaka koji, praznog pogleda, u kafani ’’Pod kestenom’’ pije smrdljivi džin i voli Velikog brata čije ga oči posmatraju sa velikog plakata sa zida.

Kult ličnosti.

Kult ličnosti ili obogotvorenje predsednika države imamo u antiutopijskim romanima (Zamjatin – ’’Mi’’, Orvel – ’’1984’’, Haksli – Vrli novi svet’’), ali i u diktatorskim režimima: u Nemačkoj – Hitler, u Rusiji – Staljin (ostalo je zabeleženo da su i najveći medicinski stručnjaci u Rusiji verovali u Staljinovu besmrtnost!), u Jugoslaviji – Tito, u Srbiji – Milošević... Uprkos činjenici da je stvaranje bogova na zemlji kršenje božje zapovesti, u ljudskoj je prirodi da svoju sudbinu preda u ruke nekom mnogo bližem, konkretnijem, pojavnijem, makar i manje pravednom bogu od samog Boga. Ako smo s ove strane dobra i zla i složimo se da je totalitarizam najgori od svih društvenih poredaka, postavlja se pitanje otkud onda tolika popularnost jednog TV programa, čija je idejna podloga roman ’’1984’’, najmračnija vizija čovekove budućnosti, gde će svaki gradjanin biti u ulozi ukućanina Velikog brata, bez ikakve slobode da i pomisli išta mimo volje VB? Jedan od odgovora leži u činjenici da u svakom društvu, baš kao i u romanu, 85% stanovništva čine ’’proli’’(skraćeno od proleteri) – ’’sirotinja raja’’ kojoj pojmovi diktatura i demokratija suštinski zaista ništa ne znače, sve dok ima ’leba da se jede. Protiv Miloševića 2000-te nije glasalo klasno osvešćeno društvo žedno demokratskih sloboda, već ogladneo, ogoleo i oboseo narod.

Nastavak teksta: Veliki Brat - od literarne antiutopije do TV utopije (2)