Orvel ili Haksli, ko je bio u pravu?

Dvojica velikih vizionara, Džordž Orvel i Oldus Haksli, imali su drugačije viđenje budućnosti, naše sadašnjosti, u svojim remek delima „1984“ i „Vrlom novom svetu“. Iako napisana pre dvadeset pet godina, knjiga Neila Postmana „Zabavljajući se do smrti: Javni diskurs u dobu šou- biznisa“ proverava ko je bio u pravu i, čini se, tek dobija svoju punu potvrdu!

Postman je 1984. godine na prestižnom Sajmu knjiga u Frankfurtu učestvujući u diskusiji na temu povezanosti Orvelove 1984-te i savremenog sveta, izneo tvrdnju da Hakslijev Vrli novi svet mnogo bolje oslikava današnjicu od Orvelovog dela. Na osnovu ove diskusije, Postman je 1985. objavio svoju knjigu koja je prevedena na desetak jezika i prodata u preko 200.000 primeraka širom sveta. Godine 2005., Postmanov sin je objavio reizdanje ove knjige povodom dvadesetogodišnjice prvog izdanja. Knjiga „Zabavljajući se do smrti: Javni diskurs u Dobu šou- biznisa“ smatra se jednim od najznačajnijih  dela  Ekologije Medija.

Neil Postman razlikuje Orvelovu viziju budućnosti u kojoj totalitarni vladajući režim ograničava individualna prava, i Hakslijevu viziju u kojoj se ljudi dobrovoljno odriču svojih prava, da bi se predali užitku! Prenešeno u kontekst današnjice, Postman vidi televiziju kao savremenu „somu“ putem koje se ljudi odriču svojih prava zabave radi. Knjiga, i drugi štampani mediji, drastično se razlikuju od televizije po načinu obrade i prezentovanja informacije. Čitanje zahteva intenzivnije intelektualno učešće, interaktivno i dijalektičko, dok televizija zahteva samo pasivnu uključenost, sputavajući potrebu za intelektualnim i racionalnim razmišljanjem.

Kao primer, Postman navodi činjenicu da su prvih petnaest predsednika SAD verovatno mogli da šetaju ulicom, a da ih prosečan građanin ne prepozna. Ipak, ovi ljudi bi se lako prepoznali po svojim delima i pisanim rečima. Nasuprot tome, danas, imena predsednika, ali i mnogo manje značajnih ličnosti, kao prvu asocijaciju pre svega izazivaju vizuelni odgovor, slike sa TV-a, a vrlo malo njihove reči!

Orvelov Veliki brat nameće svoj autoritet i represiju spolja, dok se kod Hakslija ljudi svojevoljno lišavaju svoje autonomije, zrelosti i istorije. Ljudi će zavoleti tehnologije koje razmišljaju umesto njih! Prihvatajući nepotrebno kao sastavni deo svakodnevice, gušimo i gubimo značajno, relevantno. U moru informacija, ono bitno i korisno postaje nevidljivo, razvodnjeno. Kao što je Kolridž u jednom od svojih čuvenih stihova rekao: Voda, voda svuda, a ni kap nije za piće! (Water, water everywhere, and not a drop to drink!)

Nekada se postavljalo pitanje „Da li televizija oblikuje našu kulturu ili je samo oslikava?“ Ovo pitanje je vremenom izgubilo smisao, jer je televizija zapravo postala naša kultura!

Na osnovu knjige nastala je ova strip ilustracija, koju sam preveo za Paradoksiju!

Neil Postman, humanista, teoretičar medija, kritičar kulture, profesor i pisac umro je 2003.godine. Knjigu „Amusing ourself to death“ napisao je pre ere masovne uporebe interneta, novog medija koji je donekle umanjio primat televizije. Internet sajtovi, forumi, blogovi vratili su ulogu čitanju pri istraživanjima i razmeni informacije. Kako li bi Neil Postman analizirao ovaj kulturni fenomen?

Čas nam ne ide, čas martovske ide!

Mesec mart je još bio daleko, a priča o njemu je već uveliko bila počela! Priča o 16.martu, danu koji će odlučivati o budućnosti zemlje. Tek slučajno ili ne, ali još jednom je mesec Mart (namerno napisah veliko slovo) mesec u kome će se donositi važne odluke, nešto bitno dešavati. Već na prvu loptu svako može da nabroji nekoliko bitnih datuma u ovom mesecu, tu je 8.mart, pa 9-ti, 11-ti, 12-ti, 17-ti, 24-ti, 27-mi… Ako još samo malo dublje zagrebemo u istoriju, videćemo da je koncentracija značajnih događaju u ovom mesecu zaista neverovatna. 

I ne, ovo nije jedna od onih priča „Dogodilo se na današnji dan!“ Ovo je samo jedno glasno razmišljanje o tome šta nam se sve značajno događalo kroz istoriju baš u mesecu martu! A toga je zaista bilo!

Dakle, evo kako nam je mart krojio sudbine!

1.Mart

1878. je završen Drugi srpsko-turski rat. Nakon poraza u Prvom, Srbija je ovog puta izvojevala pobedu, dobila četiri nova okruga i međunarodno priznanje na Berlinskom Kongresu.  Ako se po 1. martu Mart poznaje, reklo bi se da nam je krenulo!

1919. se u Beogradu sastao prvi jugoslovenski parlament, privremeno narodno predstavništvo Kraljevine SHS u kojem je bilo 296 poslanika. U odnosu na tad, danas u parlamentu sede njih 250. Valjda nećemo morati da čekamo narednih 90 godina da se njihov broj smanji za još koju deseticu!

1992. Bosanski muslimani i Hrvati su na referendumu izglasali otcepljenje od Jugoslavije. Možda je ipak ovaj 1. mart bio jutro po kome se Mart poznaje!

2. Mart

1988. tada (samo) predsednik SKS, Slobodan Milošević je u obraćanju Srbima sa Kosova ispred zgrade skupštine SFRJ najavio hapšenje albanskih lidera na Kosovu. Desetak godina kasnije i dalje je bilo hapšenja istih. Uz hapšenje, Mart nam je doneo i po koju bombu. Par godina nakon toga, uhapšen je i sam Milošević. Još koju godinu kasnije, Miloševića je posetio „Kosač“. Gle čuda, u Martu!

4. Mart

2000. SAD su ponudile 5.000.000 $ za informacije koje mogu pomoći u hapšenju S. Miloševića, R. Karadžića i R. Mladića! Milošević je već odavno precrtani tiket. Ostala dvojica utvrđuju svoju istorijsku ulogu. U Hagu.

2002. Ibrahim Rugova postaje prvi predsednik Kosova i Metohije pod međunarodnom upravom.

2004. Na Svetoj gori je izbio veliki požar. Izgorelo je dve trećine kompleksa manastira Hilandar. Tu je već bilo jasno da je mart mesec kad nam je često gorelo pod nogama!

6. Mart

1882. Knez Milan Obrenović proglašava Srbiju kraljevinom, a sebe kraljem. Danas je Srbija sve manja, a kraljeva je sve više. Prestolonaslednik (pitam se samo čega?) jedva da zna svoj jezik!

1949. Radio Beograd prvi put je emitovao legendarnu humorističku emisiju „Veselo veče“! Veselo, veselo...

7. Mart

1945. tek juče formirana Kraljevina (bar na našoj listi) više nije „in“. Kraljevska Vlada dala je ostavku, a Tito je formirao novu Jugoslovensku vladu. Prvi potpredsednik bio je Milan Grol, a ministar inostranih poslova Ivan Šubašić.

1846. u Beogradu je otvorena prva čitaonica u Srbiji, nazvana Spsko čitalište, kasnije Čitalište beogradsko. Vek i po kasnije, i dalje se ne možemo pohvaliti da smo „načitana“ nacija!

8. Mart

1910. u Kopnehagenu je održana Druga konferencija žena-socijalista, na inicijativu Klare Cetkin, nemačke revolucionarke. U znak sećanja na demonstracije žena u Čikagu 8. Marta 1909, ustanovljen je praznik, Dan žena. U Srbiji se ovaj praznik obeležava od 1914.

9. Mart

1991. u Beogradu su održane prve velike demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića. Vuk Drašković je doživeo kulminaciju svoje političke karijere. Demonstrante je grubom silom rasterala policija, a zatim je došla i vojska sa tenkovima. U protestima su poginuli jedan policajac i jedan demonstrant. Već sutradan su započele studentske demonstracije poznate kao „Plišana revolucija“ Gledano iz današnje perspektive, sve naše revolucije bile su plišane.

11. Mart

1981. Studentske demonstracije, ali kosmetskih Albanaca izbile su u Prištini. Talas demonstracija pod parolom „Kosovo republika“ ubrzo se proširio na ceo Kosmet. Kosmetski Albanci su tada prvi put masovno podržali ideju nezavisnog Kosova. Gledano iz današnje perspektive, reklo bi se da se upornost isplati. Kosovo će definitivno biti najpominjanija reč u ovom „martovskom“ tekstu!

1991. jugoslovenska teniserka Monika Seleš se prvi put popela na prvo mesto WTA liste. Danas, Monika više nije jugoslovenka, ne samo zato što te Jugoslavije i nema. Ipak, tenis je nikad aktuelniji. Na tome trebamo zahvaliti Noletu, Tipsi, Jeleni, Ani i ostalima.

2006. Više puta pominjani Milošević preminuo je u 64. godini života u zatvorskoj ćeliji u Sheveningenu. Čovek koji je na svoj način obeležio jednu epohu, obeležio naše živote, završio je daleko od onoga čemu je stremio. Repovi tekovine njegove vladavine i dalje su nam obmotani oko vratova!

12. Mart

2003. kupio sam svoj prvi Pentium 4. Kada sam sa kutijom došao kući, nešto pre 13h, već se uveliko pričalo o tome da je izvršen atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića. Par sati kasnije javljeno je da je Premijer podlegao povredama. Neverica i muk su zavladali Srbijom. Policijska akcija „Sablja“ je krenula sa sečom kriminala. Nažalost, suviše kasno! Srbija je već bila sasečena! I dalje se nadam, ne u korenu!

13. Mart

1946. pripadnici službe Državne bezbednosti uhapsili su generala Dražu Mihailovića. „Đeneral“ je osuđen na smrt zbog izdaje i pogubljen je jula iste godine. Danas se još uvek traga za njegovim grobom, a neki kažu I da je pronađen. Traga se za istinom, neki kažu da e pronađena. Da li je Draža bio izdajica ili heroj, kvisling ili patriota. Na smenu gledamo Ravnu goru, pa Otpisane. Tragamo za prošlošću, da vidimo gde smo bili,  i tragamo za budućnošću, da vidimo kuda ćemo. Ipak, najgore je što ne znamo ni gde smo!

14. Mart

2002. prestala je da postoji Jugoslavija. Ideja, vizija, koncept ili samo eksperiment trajao je 83 godine. Nova državna zajednica, Srbija i Crna Gora, formirana nepunih godinu dana kasnije nije potrajala ni toliko meseci! Sve mi se čini da smo ostali bez ideja, vizija i koncepta. Pretvorili smo se u jedan veliki eksperiment. Zapravo, pretvorili su nas – u zamorčiće!

2006. na takmičenju za Pesmu Evrovizije nije izabran predstavnik Srbije i Crne Gore. Kada smo počeli da se prepucavamo oko glupog takmičenja i još glupljih pesama, bilo je jasno „kud plovi ovaj brod“.  Bilo je još jasnije da „ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“!

15. Mart

1883. Beograd je dobio prvu „telefonsku stanicu“, samo sedam godina nakon što je izumljen telefon. Danas teško da se možemo setiti kako se živelo pre mobilnih telefona, a kamo li da možemo zamisliti kako je bilo pre telefona uopšte!

1927. Osnovana je Fabrika aeroplana i hidroaviona Zmaj. Danas, naše eskadrile su popunjene avionima koji su stari kao i zmajevi iz bajki! A često i bljuju vatru. Tamo gde ne treba!

16. Mart

2006. Beograd je proglašen za „Grad budućnosti južne Evrope“ u takmičenju Financial Times-a. Kakav fleš j-bote!!!

2014. Dok se uveliko priča o Beogradu na vodi, čekaju se izbori, a voda nam je već do guše. Da li ćemo isplivati ili se udaviti, …ostaje da se vidi do nekokog sledećeg marta.

17. Mart

2004. Nakon što su se u Ibru udavila dva dečaka albanske nacionalnosti, na Kosovu su izbile masovne demonstracije Albanaca, koje su prerasle u dvodnevno nasilje. Bilans: 19 mrtvih, oko 900 povređenih, 800 uništenih kuća, 29 zapaljenih crkava i manastira. Talas besa zahvatio je i građane u nekim gradovima u Srbiji. Pucali su prozori McDonalds-a, a u Beogradu i Nišu su zapaljene džamije! Koliko je samo malo potrebno da oslobodimo zver u sebi!

18. Mart

1948. Sovjeti su iz Jugoslavije opozvali svoje vojne stručnjake. Sledećeg dana i civilne. Bilo je već jasno da se mišljenja Staljina i Tita već uveliko razilaze!

1999., pola veka nakon Titovog istorijskog „Ne!“, bilo je jasno da se razilaze i mišljenja Kosovskih Albanaca i Srba. U Rambujeu kraj Pariza jedni su potpisali mirovni sporazum, a drugi nisu. Šest dana kasnije počeli smo da se navikavamo na zvuke sirena za vazdušnu opasnost. Od zvukova koji nas makar podsete na to, i danas se ježi koža!

20. Mart

1913. izviđajući turske položaje oko opkoljenog Skadra, poginuo je pilot narednik Mihajlo Petrović. Petrović je poginuo nakon što ga je snažan termički udar izbacio iz aviona. Bizarno sa današnje tačke gledišta! Narednik Petrović je bio prva žrtva u srpskom vazduhoplovstvu, i jedan od prvih pilota u svetu koji je poginuo na borbenom zadatku, iako ne od strane neprijatelja. Naše vazduhoplovstvo je u decenijama koje su sledile pretrpelo još mnogo žrtava i imalo mnogo heroja. Danas, na sreću, nesreće se događaju veoma retko. Možda i zato što naši piloti veoma retko i lete. Možda zato što i nemaju na čemu!

1997.  bio je poslednji dan 119-todnevnog Studentskog protesta koji je počeo zbog falsifikovanja rezultata lokalnih izbora u Srbiji. Šetnjom centrom Beograda, studenti su proslavili ispunjenje poslednjeg zahteva – ostavke rektora i studenta-prorektora. Studenti su bili u pravu! To je zaključio još Tito!

23. Mart

1999., posle višednevnih pregovora sa međunarodnim predstavnicima, Sloba Milošević je odbio mirovni plan za Kosovo i razmeštanje stranih trupa u pokrajni. Nakon mirovnog, usledio je ratni plan. Momir Brka Bulatović je uveče na Dnevniku proglasio vanredno stanje. Nije nam baš bilo jasno šta to znači. Postalo nam je jasno već sutradan uveče!

24. Mart

1999. nad većim gradovim Srbije kružili su vojni avioni. Naši! Sledećih 78 dana nad celom Srbijom kružili su avioni. NATO alijanse! Oko 19h stane tv stanice su prenosile poletanje NATO aviona iz Italije ka Srbiji. Oko 20h su pale prve bombe na Prištinu, na Novi Sad i Beograd! Tek sat i kusur nakon toga na RTS-u su javili da je počelo bombardovanje, da je počeo rat, da je počelo ludilo! Naše pravo da znamo sve – na vreme!

25. Mart

1941.  predsednik Vlade Cvetković, ali Dragiša i ministar inostranih poslova Marković, ali Aleksandar Cincar potpisali su u Beču protokol o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu Nemačke, Italije i Japana. Potpisivali, nepotpisivali – izgleda da nam na kraju dođe isto!

26. Mart

1984. humorista, pripovedač, romanopisac, autor rodoljubive i dečje poezije, Branko Ćopić popeo se na most Bratstva i Jedinstva i... skočio u Savu. Most je dobio Brankovo ime, a mi smo izgubili jednog velikog čoveka!

27. Mart

1941. Srbijom je odjekivao slogan „Bolje rat, nego pakt!“ Vojnim udarom svrgnuta je Vlada Cvetković-Maček, a princ Pavle Karađorđević je uhapšen i predat Englezima. Na presto je doveden maloletni Petar II Karađorđević. Nama je u istoriji izgleda rat često bivao rešenje problema! 

1983. u Jugoslaviji je prvi put počelo da se primenjuje letnje računanje vremena! Ne znam šta i kako računamo, ali mi se čini da se uvek nekako zeznemo u proračunu!

1999. radarskom oku nevidljivi ponos američkog vazduhoplovstva, avion F-117 Nighthawk oboren je na nebu iznad Srbije nakon samo par dana rata. Narod je likovao nad olupinama letelice, činilo se, već smo pobedili NATO. Ipak, do kraja rata je palo tek još par aviona, a olupine su ostale od naših fabrika, mostova, gradova i vojne tehnike. Nedavno se pojavila vest da su Kinezi izolovali i reprodukovali nevidljivu boju sa olupina ove letelice. Mi smo istu radije komadali i čuvali kao trofej. Pobede ili poraza, uspeha ili ludila – pitanje je!

28. Mart

1989. proglašeni su amandmani na Ustav Srbije kojima je pokrajinama oduzeta mogućnost veta na ustavne promene i deo zakonodavne, sudske i upravne vlasti. Čije hoćemo, čije ne demo, već nije bilo jasno. Situacija na Kosovu počela je da klizi u nepovrat!

2003. su na Fruškoj gori pronađeni ostaci tela Ivana Stambolića, nestalog avgusta 2000. Te godine su nestale i nade da će ostaci zdravog razuma prevladati Srbijom!

31. Mart

1892. Srbija je među prvim državama u Evropi donela zakon o pomaganju sporta van škola. S obzirom na stanje u kom nam je školstvo, dobro je da se to deslio. Od sporta možda nešto i bude!

1991. na Plitvicama u Hrvatskoj izbio je prvi sukob hrvatske policije i naoružanih Srba. Na tom spletu većeg broja jezera koja se prelivaju jedno u drugo, krenuo je splet problema koji su rezultirali sukobima koji su se prelivali jedan u drugi!

2003. u blizini Potočara je sahranjeno prvih 600 žrtava srebreničkog masakra iz 1995. O tome će tek biti reči i polemika. O martovskim nedaćama koje su nas pratile, nadam se da je ovde sve rečeno!!!

Utisci: Sajam ili jaram kulture?

Psovanje, pretnje, nadvikivanje, SRAMOTA, koškanje i (umalo) tuča nisu reči koje se obično dovode u vezu sa bilo kojom kulturnom manifestacijom, pogotovu ne najvećom i najreprezentativnijom -  sa Sajmom knjiga u Beogradu! Ipak, ovogodišnji Sajam je pridobio i ovakve epitete u svom opisu!

Krenuo ja na Sajam u društvu mojih prijatelja Jahača, kojima je tek iz štampe bila izašla druga knjiga aforizama, sa ciljem da obiđemo sajam, nađemo se sa Bobom Živkovićem koji im je radio naslovnice i sa Marčelom, sa kojim takođe sarađuju! Približavamo se mi Marčelovom štandu i čujemo nešto što više liči na politički miting nego na promociju knjige, no nama još tu ništa nije jasno. Na štandu Udruženja pisaca „Poeta“ odjekuje rodoljubiva poezija, ili to bar tako zbog nastupa zvuči. Marčelo nam kaže da smo za malo zakasnili da vidimo pravi performans. 

Ono što nismo uživo, videli smo na njegovom klipu, koji već uveliko kruži društvenim mrežama. Izgleda da na Sajmu više nije bitno ko je objavio dobre naslove, ko je objavio više knjiga, nego ko ima glasnije ozvučenje, ko je grlatiji, ko ume više i bolje da preti! Ne vredi prepričavati, dok ne pogledate i sami. 

Marčelo je svoju video kolumnu nazvao „Jaram knjiga 2013.“ Jedino što se u jaram uprežu volovi, a ovde volovi uprežu kulturu u jaram!!!

Koji je vaš najjači utisak?

Must-see fotografije iz ljudske istorije! -deo 1.

Istorija i reči ponekad ostanu zaboravljeni ili neshavćeni. Ova kolekcija fotografija svedok je i pokazatelj trenutaka u ljudskoj istoriji koje je teško opisati rečima. Dostignuća ljudi, ali i njihove emocije, strahovi, ljudska glupost i neshavćeni fenomeni... Najbolje je da ipak pogledate sami!

Tri sestre poziraju za istu sliku, sa razmakom od nekoliko decenija!

Pobednice takmičenja za Mis savršeo držanje tela (Marianne Baba, Lois Conway i Ruth Swensen), održanog maja 1956. na nacionalnoj konvenciji kiropraktičara u Čikagu. Snimanje rentgenom je naravno bilo obavezno, da bi se videla kičma!

Misteriozna freska iz manastira Visoki Dečani na kojoj se prikazuje čovek u nekoj vrsti letelice kako gleda iza sebe.
Freska je oslikana oko 1350.godine. Dilema šta predstavlja još nije rešena!

Deluje jezivo kao da je u pitanju neki masakar. Na neki način i jeste, ali ne ljudi.
Voštane figure nakon požara u mujeju Madam Tiso, London 1930.

Zaboravljena profesija! U danima kada budilnici još nisu postojali ili bar bili svima dostupni (da, bilo je i takvih dana) , ljudi poput Meri Smit (na slici) su angažovani da rano ujutru bude ljude za posao. Oni su kroz cevčicu gađali suvim zrnima  graška ili kukuruza u prozore ljudi, kako bi ih probudili, i za to su primali platu. London. 

Detroit, SAD, godine 1929. Za vreme Prohibicije uništavane su ogromne količine alkohola.
Ponekad ina ovakav način!

Rađanje ikone: čuveni most na Menhetnu je 1908.godine bio tek u izgradnji.
Proći će još 18 meseci pre nego bude otvoren i još 4 godine pre nego bude završen!

Osoblje Američkog muzeja prirodne istorije čisti kožu slona, koju će kasnije navući na drveni ram, kako bi prikazali reprodukciju ove životinje u prirodnoj veličini. Godina 1933.

Nihonmatsu, Japan. NAkon havarije na nuklearnom reaktoru mnogi ljudi su u izolaciji čekali testiranje na radijaciju.
Devojka na slici je u karantinu i preko stakla se pozdravlja sa svojim ljubimcem!

Reakcija dečaka po imenu Harold Whittles, na prve zvukove u životu,
nakon što mu je doktor po prvi put stavio slušni aparat u uvo.

Testiranje neprobojnih prsluka, 1923.godina

Papa Nova Gvineja za vreme Drugog  svetskog rata.
"Reklama" za lek atabrin, protiv malarije!

Reakcije dečaka iz Austrije koji je dobio nove cipele. Drugi svetski rat. 

Devojčice u nekadašnjem Londonu improvizuju ljuljašku.

Izgradnja jednog od simbola Londona, Tower Bridge, 1892.

Izgradnja čuven Berlinskog zida koji je dugo delio sveta na Istok i Zapad. Godina 1961.


(nastaviće se...)

Zašto su muškarci prestali da nose štikle?

One su lepe, provokativne, seksi, ali ih ni najveći poborici ne mogu nazvati praktičnim. One su već generacijama simbol ženstvenosti i glamura, i možda će zvučati čudno, ali visoke potpetice (a.k.a štikle) su nekada bile neizostavni deo muške garderobe. 

Da bi se hodalo u njima, potrebna je dobra kondicija, udobnost im nije vrlina, treba ih izbegavati kada idete u dužu šetnju, kada vozite, hodate po travi, ledu ili neravnim ulicama. Zapravo, kada bolje razmislite, visoke potpetice kao da i nisu napravljene za hodanje!

Zapravo, i nisu!

Verovatno niste znali da su štikle, naravno ne ovakve kakvim ih danas znamo, vekovima nošene na Bliskom istoku kao obuća za jahanje! Naime, u nekadašnjoj Persiji (današnjem Iranu) jahanje je bio veoma važna veština za svakog vojnika. Kako bi preciznije gađali lukom i strelom za vreme jahanja, vojnici su morali da ustanu, kako bi amortizovali pokrete konja. Da im noge ne bi skliznule iz uzengija, obuća je imala neku vrstu štikle na peti. 

Muška cipela iz 17.veka, Persija

Kako je mali ovaj svet ili teorija “Šest stepeni razdvajanja“

Koliko ste samo puta bili u prilici da kažete „Kako je mali ovaj svet!“! Slučajno, na potpuno neočekivanom mestu upoznate nekog ko se zna sa nekim koga znate vi! Ili već neka od sličnih varijanti! Teorija kaže da bilo koje dve osobe na svetu mogu da stupe međusobno u kontakt preko najviše pet poznanika. Vi znate nekog ko zna nekog ko zna nekog ko zna nekog ko zna nekog ko zna... recimo Baraka Obamu, Stinga ili Moniku Beluči! Pogotovu Kevina Bejkona, ali o njemu malo kasnije!

Ova teorija se zove teorija „šest stepeni razdvajanja“ ili „teorija malog sveta“. Za ovaj koncept sam prvi put čuo pre nekoliko godina, čitajući dramu američkog pisca Džona Gvera (John Guare) koja se zove upravo „Šest stepeni razdvajanja“ (Six degrees of separation). Bazirana na ideji da su bilo koja dva pojedinca na svetu međusobno povezana preko najviše pet drugih osoba, ova drama je napisana 1990.,  a tri godine kasnije je po motivima drame snimljen i istoimeni film sa Vil Smitom i Donaldom Saterlendom.  Ovaj koncept, pun mogućnosti, naravno nije promakao ni Dž. Dž. Abramsu koji je umešao svoje prste u seriju “Šest stepeni” (Six Degrees) koja istražuje ovu ideju. Nažalost, snimljena je samo jedna sezona od 13 epizoda koje su emitovane 2006. godine. 

Iako je Gverova drama najviše doprinela popularizaciji ove teorije, a pogotovu samog naziva „šest stepeni razdvajanja“,  sam koncept je mnogo stariji i seže čak do 1929.godine kada je poznati mađarski pisac Friđeš Karinti (Frigyes Karinthy) objavio zbirku kratkih priča „Sve  je različito“ među kojima se nalazila i priča „Lanci“ (ili „Karike“) u kojoj su postavljeni temelji ovog koncepta.

2012. u retrovizoru!

Bila je ovo godina kao i svaka druga: puna očekivanja i propuštenih šansi; uspona i padova; radosti i razočarenja; godina u kojoj smo na početku kovali planove, a na kraju podvlačili crte i opet kovali nove planove!

Bila je to godina u kojoj je trebalo da planeta doživi apokalipsu, ista ona planeta na koju je Feliks skočio negde odozgo, ista ona sa koje je Vitni Hjuston otišla negde gore; planeta koju je jedan film (Nevinost muslimana) uznemirio, a jedan spot (Gangnam stajl) gotovo obesmislio; planeta na kojoj su SAD i Rusija zadržale svoje vladare, a Francuska i Srbija dobile nove; planeta na kojoj se odigrala Olimpijada sa koje smo dobili medalje koje nismo očekivali, a one očekivane gurnuli u senku dobijenih; neke sitne ribe koje su jele zatvorsku hranu dobile su amnestiju, a neke krupne ribe zauzele njihovo mesto; princ Hari je uslikan go, a kraljevska snajka zatrudnela; na Batajnici je održan veliki aeromiting, na Pasuljanama se dogodila velika tragedija; ...

Planeta koja se zapravo samo okrenula 360 stepeni za 365 dana! 

A mi? Šta smo mi učinili?

Gde je najbolje roditi se u 2013.godini?

Biti rođen na pravom mestu u pravo vreme deo je lutrije života! Bebe koje se u 2013.godini rode u Srbiji biće u prednosti u odnosu na one koje se budu rodile u Rumuniji, Bugarskoj i Rusiji, ali ne i u odnosu na one iz Kube, Tajlanda i Južne Afrike! Tako bar pokazuju nedavno objavljeni rezultati jednog zanimljivog istraživanja!

Jedan od najuspešnijih svetskih investitora i jedan od najbogatijih amerikanaca je jednom rekao da je sve dobro što mu se desilo u životu posledica činjenice da se rodio u pravoj zemlji (SAD) u pravo vreme (1930.god). Možda stvari i zaista tako stoje i verujem da ste se nekad i sami zapitali šta bi bilo da ste rođeni negde drugde, ili bar u nekom drugom vremenu!

Pre nekih četvrt veka časopis The World je sproveo jedno istraživanje u koje me rangirao 50 zemalja na osnovu toga gde je bilo najbolje roditi se 1988.godine. Stvari su se od tada dosta promenile, pa je mnogo ozbiljnije istom zadatku pristupio časopis The Economist, odnosno njegova sestra kompanija Economist Intelligence Unit (EIU). Ideja je bila da se pretpostavi koja zemlja će pružiti najbolje uslove za zdravlje, bezbednost i prosperitet svojih stanovnika u predstojećim godinama. Njihov indeks kvaliteta života uzeo je u obzir rezultate subjektivnog zadovoljstva i objektivne elemente koji utiču na život ljudi. 

Ukupno 11 statistički značajnih indikatora je uzeto u obzir. Neki od njih su nepromenljivi, poput geografske lokacije, drugi se menjaju sporo, poput demografije i socijalne slike, dok su treći lako promenljivi i zavise od dnevnih političkih i ekonomskih situacija. Prognoza je rađena za 2030.godinu, kada će deca rođena sledeće godine biti na pragu punoletstva!

Zanimljivo je da uprkos globalnoj ekonomskoj krizi i rastu nezaposlenosti, u nekim aspektima vremena nikada nisu bila bolja. Tako je, na primer, životni vek sada duži nego ranije, a političke slobode čini se nikad više.

U takvoj klasaciji dominiraju zemlje sa malim ekonomijama. Na prvom mestu je Švajcarska. Polovina od prvih deset zemelja je iz Evrope, ali je samo Holandija iz evro zone. Skandinavske zemlje imaju mnogo bolji indeks od zemlja sa juga Evrope koje se bore sa krizom, poput Grčke, Portugala i Španije, pa čak i od velikih ekonomija, poput Nemačke, Francuske  V.Britanije. 

Srbija deli 54.mesto, zajedno sa Alžirom i za nijansu je bolja od Rumunije, ali gora od Južne Afrike. Uostalom, pogledajte tabelu sami, pa razmislite šta vam je činiti, pogotu ako ste planirali proširenje porodice!

Kako sam kupio 27,000 pratilaca na Tviteru!

Da li broj pratilaca na Tviteru određuje koliko je tviteraš „uticajan“? Po logici, veliki broj pratilaca znači i da je neko dugo na mreži, da je ljudima zanimljiv, zabavan, duhovit, informativan,...da postoji razlog zbog kog su ga „zapratili“ (oduvek mi je ova kovanica bila čudna). Ako birate koga da zapratite, pre ćete se odlučiti za nekog ko ima nekoliko stotina ili hiljada pratilaca, nego nekog ko ima tek par desetina. Zar ne? 

Ali logika često bude izigrana! Američki novinar Seth Stevenson pokušao je da proveri i prevari ovu logiku. Sa nekih 1,100 pratilaca ili folovera na svom Tviter nalog osećao se pomalo inferiorno u odnosu na neke kolege koje su imale preko 20 pa i preko 75 hiljada pratilaca.Umesto da se upušta u intelektualne debate, prosleđuje bitne informacije, postavlja komentare, dosetke i opaske (tzv. Bon mots) koje staju u 140 karaktera, odlučio je da kupi značaj broj pratilaca i tako, naizgled, poveća svoj uticaj na ovoj društvenoj mreži.

Seth je kupio čak 27,000 pratilaca, doduše lažnih, za samo 202$ preko nekih internet sajtova.

U zatvor zbog besposličenja i skitnje!?

KRIV JE što duže vreme nigde ne radi, a neće ni da se zaposli, već život provodi u besposličenju i skitnji, viđa se u razna nepoželjna društva – kaže deo Rešenja kojim je 1951.godine na zatvorsku kaznu od 90 dana kažnjen Nikolić Nikola iz Beograda,  a -  pored toga ima motor koji nemilosrdno upotrebljava i troši benzin! 

Dok svakodnevno slušamo vesti o rastu stope nezaposlenosti, teško je poverovati da se nekada nerad zakonski kažnjavao! Ali, bilo je tako! Nakon Drugog svetskog rata, donesen je Zakon o prekršajima protiv javnog reda i mira FNRJ koji je sankcionisao ovakve situacije. Rešenje protiv izvesnog Nikolić Nikole je doneto po članu 141 Osnovnog zakona o prekršajima.

Imenovani duže vreme nigde nije radio, već je skitao i besposličio, trošio benzin vozeći motor.

Ne može, bre, to tako!

Teško je poverovati, ali bilo nekad...

...smrt fašizmu – sloboda narodu...

Kinezi imaju i švegentaler – zato će i vladati svetom!

Kažu, kod kineza možete naći sve, od igle do lokomotive, ili bar do vagona! Naći danas neki proizvod na kome ne piše Made in China (ili Made in PRC) pravi je poduhvat! Ono, Made in Taiwan podvodim pod isto!

Kineske maloprodaje na svakom koraku, azija centri na svakom petom, ostali butici prepuni probrane kineske robe. Kinezi već odavno pričaju (ili bar natucuju) srpski, mali kineščići dobijaju imena kao što su Petar i Ivana!

A sećam se kada su prvi kinezi počeli da stižu, negde pred bombardovanje, bili su atrakcija i svi su se na ulici okretali: „Gle, Kinezi, jesi vid'o?“ Onda je bombardovanje bombama završeno, ali je započelo bombardovanje kineskom jeftinom robom „šnj“ kvaliteta! I još uvek traje!

*

Slučaj 1:

Pre nekoliko meseci sam u selu, u kući u kojoj odavno već niko ne živi, pronašao staru, staru kutiju od brijača, onih u koje su išli žileti, daleki preci današnjih Machova, Wilkisona i sl. Zanimljivog izgleda, sa ogledalcetom u poklopcu, koje se vadi i postavlja u kutiju, poput postolja. Obrijaš se i spakuješ! Zgodno, nema šta! Pogledam, piše Made in China! Pa zar još tad!

Slučaj 2:

Oko Nove godine, moj brat je išao u Nemačku, gde je posetio legendarni Mercedesov muzej u Štutgartu! Na moje veliko zadovoljstvo, doneo mi je, direktno iz muzeja, prelepu maketicu automobila Mercedes 300S. WOW, original Mercedosov autić! Okrenem, pogledam, piše Made in China! Kinezi proizvode mercedesove makete, za Mercedes! Pa zar i to!

Slučaj 3:

Čitam ovih dana na net prašinu koja se digla oko činjenice da će američki olimpijski tim, za predstojeću Olimpijadu u Londonu nositi sportsku odeću proizvedenu u Kini! Stvar je stigla i do Kongresa! E, moji Ameri! Pa zar i vama!

***

Epilog:

Krenem ja tako pre neki dan do Kineza da pogledam neki alat. Pitam za ovo - imaju, pitam za ono - imaju, ma sve imaju! (O kvalitetu sada ne pričam!) Pukne meni film, pa ja pitam:

-Da li imate švegentaler? (piše se: shvegen-taller)

Kinez se zamisli, pa kaže: Nema!

Onda odem u sledeću radnju, pa u sledeću i svuda sa osmehom pitam da li imaju švegentaler! Nemaju! A ja znam da nemaju, jer sam tu reč izmislio (ako ste se i vi pitali). Negde se malo čude, negde im ja kao objašnjavam kako izgleda (rukama, naravno), negde odmah kažu nema!

Nego, uđem ja u petu ili šestu radnju, Švegentaler? A kinez će meni:

-Nema, prodalo se, al biće!

Tu već zanemeh! Eto, imaju i prave definitivno sve, čak i švegentaler!!! Vladaće svetom!

Kako mediji manipulišu!

Polemika o objektivnosti medija uvek je aktuelna, bez obzira da li se radi o unutrašnjim ili spoljašnjim pitanjima! Selekcija vesti koje će se forsirati, izvlačenje iz konteksta, (ne)naklonjenost određenoj političkoj grupaciji ili stranom faktoru... sve to može uticati da jedan isti događaj, jedna ista vest izgledaju potpuno drugačije viđeni očima različitih medija!

Uticaj medija na formiranje javnog mnjenja je nesporan, zato je vrlo bitno biti kritički nastrojen prema onome što nam se plasira “na izvolte”!

Ovo je fotografija, koja je obišla svet, pokazuje kako su jednu istu fotografiju iz “svog” ugla videle i plasirale televizije CNN i Al Jazeera, pa vi razmislite o tome kada sledeći put gledate vesti!

Na temu Koliko verovati medijima, kroz primer glagola “hagirati” već sam pisao, a sve ovo me je dodatno podsetilo i na deo priče iz filma “Težina Lanaca” o ratnoj propagandi i izveštavanju RTS-a i HTV-a iz ratne 1991.godine! Ako ste ovo propustili, obavezno pogledajte!

O različitim pogledima na istu stvar možete dosta toga naučiti i čitajući izuzetno zanimljivu knjigu Remona Kenoa “Stilske vežbe”!


I upamtite, inteligencija ne znači da sve znate i bez pitanje, nego da preispitate sve što mislite da znate!!!