Šerlok Holms & Kolumbo kroz zločin i vreme

Poslednjih dvadesetak godina svedoci smo globalne metamorfoze nekih delova programskih sadržaja televizije. Neke od promena su više, neke manje vidljive. U ove druge može se svrstati činjenica da su igrane serije žanrovskog karaktera oduzele monopol sapunicama na veliki broj epizoda i udarne termine. Ono što se posle toga nametnulo kao odgovor na potrebu za stalnim povećanjem gledanosti je angažovanje proverenih glumaca i režisera sa velikog ekrana, kao i produkcijsko približavanje bioskopskim ostvarenjima. Budžeti nekih aktuelnih igranih serijala, dovoljni da se pokrene nekoliko preduzeća, naterali su me da se prisetim nekih drugih igranih sadržaja, koji su u svoje vreme, sa budžetima daleko od filmskih, pomogli televiziji da održi uverenje gledalaca da i ona može pružiti podjednaki scenaristički, glumački, režiserski i svaki drugi kvalitet.

Pre tačno 30 godina, 14. marta 1985, emitovana je prva epizoda "Granadine" tv serije Avanture Šerloka Holmsa u neprevaziđenoj interpretaciji Džeremija Breta. Uz ovu sjajnu seriju se može povući paralela, kako žanrovski, tako i u smislu idejnog koncepta, sa još jednom sjajnom serijom koja je manje poznata kod nas – Kolumbo. Možda ove dve serije mlađim populacijama ništa ne znače, ali upravo su one dale temelje aktuelnim krimi serijama čiji je kvalitet neosporan, ali koje su obezbedile sebi tehničke, marketinške i druge mogućnosti na koje Kolumbo i Šerlok Holms nisu mogle da računaju, a koje u mnogome doprinose maskiranju nedostataka. Logično je pitanje: šta Kolumba i Holmsa čini aktuelnim i danas, i omogućava im da trideset i više godina posle izvornog emitovanja udare packu nabudženim forenzičarima iz Majamija, Las Vegasa, Njujorka,...

Početi od bilo čega drugog, a ne od nosioca glavnih rola, bilo bi u najmanju ruku nepravedno, jer upravo su Piter Fok (Kolumbo) i Džeremi Bret (Šerlok Holms) svojom ličnošću i harizmom proporcionalnim njihovom glumačkom umeću, ove serijale učinili autentičnim i nezaboravnim ostvarenjima. I dok je Piter Fok, kao prvi, i za sada jedini (valjda će tako i ostati) Kolumbo imao za toliko lakši posao, jer nije morao da prati, makar i podsvesno, već formirane matrice, dotle je Džeremi Bret sledio niz manje ili više uspešnih tumačenja Šerloka Holmsa (od boljih valja spomenuti Holmsa u tumačenju Bazila Retbouna), od prve epizode pokazavši kako neko može da radi neki posao dobro ili bolje, ali da se neko za neki posao jednostavno radja.

DŽEREMI BRET je svoj profesionalni debi imao 1954. u Mančesteru, u 'Library Theatre'. Odigrao je brojne klasične role, iz kojih se izdvajaju izvodjenja Šekspirovih dela, što ga je naposletku preporučilo i Kraljevskom Nacionalnom Teatru. Prvo pojavljivanje na televiziji imao je 1954, dok je na filmu debitovao '55. Počev od ranih šezdesetih, vrlo retko je u dužim periodima odsustvovao sa TV ekrana. Od brojnih serija sa klasičnom tematikom ističu se njegovo tumačenje D'Artanjana u adaptaciji Tri musketara (1966). Odigrao je i par komičnih uloga, ali i tada tumačeći klasične junake. Retke su njegove filmske role, ali jedna od njih, uloga Fredija Ajnsforda ostvarena je u blokbasteru iz 1964. My fair lady, pa ću je stoga i pomenuti. Ono što je, bez obzira o kojoj se ulozi radilo, nemoguće zaobići, je njegova neverovatna dikcija. Ironično, Dž. Bret se rodio sa govornom manom koja mu je onemogućavala pravilan izgovor slova 'r'. Posle korektivne operacije i godina vežbe, napori koje je uložio doneli su mu zavidan izgovor, savršeno razumljiv i 'kao stvoren' (ili stvaran) da se ovaploti lik Šerloka Holmsa. Premda se okušao u brojnim ulogama tokom svoje četrdesetogodišnje karijere, Džeremi Bret se, ipak, najbolje pamti po portretisanju lika čuvenog detektiva, u serijalu uradjenom po delima Artura Konana Dojla, koje je za potrebe serije adaptirao Džon Hakesvort, a u produkciji Granada televizije. U desetogodišnjem trajanju serije (1984-94) ekranizovane su 42 priče A.K.Dojla, pre nego što je 1995. Džeremi Bret preminuo. Njegovu glumačku i ljudsku veličinu dodatno je olakšano konstatovati poznavanjem činjenice da je čitavu seriju izneo osećajući težinu smrti svoje supruge Džoan Vilson koja je 1984. umrla od raka. 

* više o liku Šerloka Holmsa pročitajte OVDE

PITER FOK je, sa svoje strane, slavu stekao tumačeći lik jednog drugog detektiva, koji mu je vremenski gledano, uzeo dobar deo glumačke karijere. Ipak, i u njegovom slučaju, teško je, tačnije nemoguće i nepravedno, karijeru svesti na njegovu krimi zaostavštinu. Profesionalni debi imao je u Molijerovom Don Žuanu, 1956. Sledeće tri godine nikada nije bio bez posla, šetajući od jednog pozorišta do drugog. Premda uživajuću u uspehu na pozornici, odlučio je 1960. da se oproba i kao filmski glumac, premda mu je agent savetovao da zbog staklenog oka ne očekuje mnogo (desno oko mu je odstranjeno kada je ima tri godine, zajedno sa malignim tumorom). Prvi film Murder Incorporeted doneo mu je nominaciju za Oskara, iste godine nominovan je i za nagradu EMI za ulogu narkomana u filmu The Law and Mr Jones. Film Frenka Kapre A pocketful of miracles 1961. doneće mu drugu nominaciju za Oskara, iste godine osvojiće EMI za ulogu u The price of tomatoes. Ono što je 1968. počelo kao TV film Prescription: Murder nastavilo se '71. TV filmom Ransom for a dead man. Ovi filmovi su rezultirali serijalom The NBC Mystery Wheel, čija se jedna epizoda zvala Kolumbo. Iste godine nastavljena serija, sada sa nazivom Kolumbo, brzo je dospela u prvih pet najgledanijih, i trajala bez prekida do 1978, a ponovo snimana sa prekidima od 1989-2003. Paralelno sa Kolumbom, Piter Fok se pojavljivao i na Brodveju, kao i u brojnim ostvarenjima velikog platna, pokupivši brojna priznanja i kritike i publike.

Unoseći u likove jake doze ličnog, na kraju procesa uzimanja od lika i davanja liku, Dž. Bret i P. Fok spojili su se u više tačaka sa likovima Šerloka Holmsa, odnosno Kolumba, čineći serijale trajnim vrednostima na najteži način: naporima individualaca. Opet, izdvojiti dva glumca, ma koliko genijalni bili, iz procesa stvaranja ovih serijala, možda i nije tako ispravno, ali je do odredjene granice neophodno, da bi se nakon toga lakše diferencirali ostali kvaliteti. Svrsishodni i nenametljivi kadrovi u 'Kolumbu' i isti takvi, a često i inspirativni u 'Šerloku Holmsu', medju prvima su od mnogobrojnih kvaliteta. Ujednačena režija tokom trajanja serijala davala je adekvatan oslonac žanru, a u slučaju Šerloka Holmsa i rešavala zahteve koje su nametali književni predlošci A.K. Dojla, a koji su se ogledali u pojačanoj karakterizaciji likova i raznovrsnijim motivima zločina, koji se u 'Kolumbu' najčešće svode na novčani momenat. Tečni dijalozi često su dodatno oplemenjeni urodenjim osećajem za improvizaciju u kojoj su Dž.Bret i P.Fok pronašli način da likove Holmsa i Kolumba učine životnijim. Epizodisti doprinose kvalitetu ovih ostvarenja u vidu rola koje su često upečatljivije definisale likove, nego što u aktuelnim serijama čine glumci iz stalne postavke. Zanimljivo je medju ostalim glumcima prepoznati danas aktuelne Džejmi Li Kertis, Lesli Nilsena, Kim Katral,...

Zanimljive su i distinkcije u ličnostima Kolumba i Holmsa, koji i ako obojica jaki individualci, prilaze slučajevima na različite načine: prvi se obilato služi intuicijom, dok drugi ima rezervisan stav prema njoj, što serije opet čini lako prepoznatljivim i u okviru žanrova.

O kvalitetu ovih serija možda najviše govori njihov staž na televiziji, kao i brojna priznanja, ali moj lični stav je da se njihova prava vrednost očituje s vremenom koje prolazi, a koje pokazuje sve njihove kvalitete, koji se prepoznaju kao takvi upravo u njihovom odsustvu u potonjim ostvarenjima istoga žanra.

Ova dva serijala nisu skoro emitovana na našim televizijama, ali to u eri interneta i torenta svakako ne znači puno. Ove  serije su dobre baš onoliko koliko pričaju da jesu i koliko su vam dobre nekad bile.

piše: Zlatibor Stanković

Orvel ili Haksli, ko je bio u pravu?

Dvojica velikih vizionara, Džordž Orvel i Oldus Haksli, imali su drugačije viđenje budućnosti, naše sadašnjosti, u svojim remek delima „1984“ i „Vrlom novom svetu“. Iako napisana pre dvadeset pet godina, knjiga Neila Postmana „Zabavljajući se do smrti: Javni diskurs u dobu šou- biznisa“ proverava ko je bio u pravu i, čini se, tek dobija svoju punu potvrdu!

Postman je 1984. godine na prestižnom Sajmu knjiga u Frankfurtu učestvujući u diskusiji na temu povezanosti Orvelove 1984-te i savremenog sveta, izneo tvrdnju da Hakslijev Vrli novi svet mnogo bolje oslikava današnjicu od Orvelovog dela. Na osnovu ove diskusije, Postman je 1985. objavio svoju knjigu koja je prevedena na desetak jezika i prodata u preko 200.000 primeraka širom sveta. Godine 2005., Postmanov sin je objavio reizdanje ove knjige povodom dvadesetogodišnjice prvog izdanja. Knjiga „Zabavljajući se do smrti: Javni diskurs u Dobu šou- biznisa“ smatra se jednim od najznačajnijih  dela  Ekologije Medija.

Neil Postman razlikuje Orvelovu viziju budućnosti u kojoj totalitarni vladajući režim ograničava individualna prava, i Hakslijevu viziju u kojoj se ljudi dobrovoljno odriču svojih prava, da bi se predali užitku! Prenešeno u kontekst današnjice, Postman vidi televiziju kao savremenu „somu“ putem koje se ljudi odriču svojih prava zabave radi. Knjiga, i drugi štampani mediji, drastično se razlikuju od televizije po načinu obrade i prezentovanja informacije. Čitanje zahteva intenzivnije intelektualno učešće, interaktivno i dijalektičko, dok televizija zahteva samo pasivnu uključenost, sputavajući potrebu za intelektualnim i racionalnim razmišljanjem.

Kao primer, Postman navodi činjenicu da su prvih petnaest predsednika SAD verovatno mogli da šetaju ulicom, a da ih prosečan građanin ne prepozna. Ipak, ovi ljudi bi se lako prepoznali po svojim delima i pisanim rečima. Nasuprot tome, danas, imena predsednika, ali i mnogo manje značajnih ličnosti, kao prvu asocijaciju pre svega izazivaju vizuelni odgovor, slike sa TV-a, a vrlo malo njihove reči!

Orvelov Veliki brat nameće svoj autoritet i represiju spolja, dok se kod Hakslija ljudi svojevoljno lišavaju svoje autonomije, zrelosti i istorije. Ljudi će zavoleti tehnologije koje razmišljaju umesto njih! Prihvatajući nepotrebno kao sastavni deo svakodnevice, gušimo i gubimo značajno, relevantno. U moru informacija, ono bitno i korisno postaje nevidljivo, razvodnjeno. Kao što je Kolridž u jednom od svojih čuvenih stihova rekao: Voda, voda svuda, a ni kap nije za piće! (Water, water everywhere, and not a drop to drink!)

Nekada se postavljalo pitanje „Da li televizija oblikuje našu kulturu ili je samo oslikava?“ Ovo pitanje je vremenom izgubilo smisao, jer je televizija zapravo postala naša kultura!

Na osnovu knjige nastala je ova strip ilustracija, koju sam preveo za Paradoksiju!

Neil Postman, humanista, teoretičar medija, kritičar kulture, profesor i pisac umro je 2003.godine. Knjigu „Amusing ourself to death“ napisao je pre ere masovne uporebe interneta, novog medija koji je donekle umanjio primat televizije. Internet sajtovi, forumi, blogovi vratili su ulogu čitanju pri istraživanjima i razmeni informacije. Kako li bi Neil Postman analizirao ovaj kulturni fenomen?

Ivan, Čelsi, atomski humor, satira i mržnja...

„Ko se smeje, zlo ne misli“ kaže narodna mudrost! Ipak, naš(e) narod(e) mudrost odavno već ne interesuje. Interesuju nas tračevi, gluposti, besmisleni i prazni razgovori, plitak, prizemni humor, tuđe dvorište i prljav veš. Kada se pojavi neko ko nam bez pardona okreće ogledalo u lice, ko nam ukazuje ko smo, šta smo, i dokle smo stigli, to će, naravno, da nam zasmeta! Razlog je jasan – nismo dovoljno spremni/zreli da se našalimo na svoj račun, da prihvatimo svoje mane, gluposti ili nedostatke.

Sigurno ste već ispratili medijsku pompu oko par viceva/(neslanih) šala/pošalica/uvreda (tumačenja se razlikuju) koje je u svom tok-šouu „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ ispričao poznati voditelj, a na račun Hrvata i države Hrvatske. Samo nekoliko dana pre toga, slična priča, sa promenjenim ulogama, kada je u emisiji komičarke Čelsi Hendler izgovoreno par viceva/(neslanih) šala/pošalica/uvreda (tumačenja se razlikuju) na račun Srba i države Srbije. Pitam se, dakle, da li su ovi komičari preskočili granice ukusa i humora, ili je smisao za humor sistematski zakržljala osobina na ovim prostorima!

Demokratska Zajednica Hrvata u Srbiji, uvređeni Hrvati, Dragan Šutanovac, uvredjeni Srbi, ojađeni nacionalisti, obeščašćena dijaspora, & co ustali su u odbranu svojih prava, svog ponosa i časti, razmahali se pretnjama, tužbama, bojkotima, oduzimanjem frekvencije & co. Da nije žalosno, bilo bi smešno!

Za one koji su zaboravili, podsetimo se značenja reči satira:

„Satira je (književni) oblik kojim se kritički ismeva pojedinac, grupa, država ili vlast. Satira razobličava društvene nedostatke, političke strasti, ljudske sebičnosti, nepromišljenosti, mane i gluposti, a svojim podsmehom na podrugljiv i duhovit način kritikuje, opominje i kažnjava. Tehnika komičnog preuveličavanja i upotreba karikature, hiperbole i groteske, najmoćnije je umetničko sredstvo satiričara. Potrebno je neku deformisanu društvenu pojavu, mentalnu i moralnu izobličenost, prenaglasiti do te mere da ona postane očigledna svima.“ 

Ta nije li ono što Ivan Ivanović čini u svojoj emisiji parafraza, ako ne i definicija satire, jer njegove žaoke uprte su upravo na ismevanje nekih pojedinaca, država i vlasti, ali i na šalu na sopstveni račun? Ne ukazuje li nam on na nedostatke (našeg) društva, na ljudsku sebičnost, na gluposti, mane i nepromišljenosti, karikirajući stvari, ponekad (ili, iskreno, često) preuveličavajući ih? Morate se složiti da je naše društvo, prolazeći poslednjih decenija kroz svakojake muke i iskušenja, u mnogome postalo moralno i mentalno izobličeno, mnoge pojave koje su deformisane mi olako prihvatamo kao deo svakodnevice, kao nešto najnormalnije. Sve to je u toj meri postalo dobro integrisani deo našeg okruženja (time i nas samih) da sve ređe i bezvoljnije reagujemo na maligne pojave u društvu, više i ne verujući da se može bez njih! Naviknuti na političku degutantnost, na dominaciju Grand kulture, na turbo folk, na emisije koje (neskriveno) vređaju inteligenciju i mozak, na nakaradne rijaliti programe, na prizemni „narodni“ humor domaćih kloniranih porodično-ruralnih serija, pre ćemo glasati za „majku i domaćicu“ koja se javno kurva pred očima muža i malog deteta, pre ćemo pratiti dešavanja vezana za razne spodobe koje se, obučene u original (novopazarske) Guči haljine gladnom narodu hvale kako imaju tašne od 18.000 evra, pre ćemo slušati LeAmi-G-B13ravo-šou prazne priče, nego angažovati svoje sive vijuge (bar ono što je ostalo od njih, ono što nije pod prinudom atrofiralo) i postaviti sebi ista ona pitanja na koja reaguje Ivan, na kraju, zapitati se i zašto i kako je došlo do toga da nas u pomenutoj emisiji komičarke Hendler prozivaju na takav način! 

Predrasude i stereotipi, koliko god bili pogrešni, plodno su tle upravo za humor i satiru! Bratstva i jedinstva više nema! Njih su zamenili opterećenost nacionalnim ponosom, identitetom i verom. Ako smo dovoljno mudri, predrasuda i stereotipa ćemo se rešiti lakše baš zahvaljujući tom humoru, i satiri koja ih (pre)naglašava do te mere da štrče, da postanu vidljivi u moru negativnih pojava! Nisu li cele kategorije viceva posledica takve prakse? Piroćanci su uvek škrti, plavuše i panduri uvek glupi, Crnogorci uvek lenji, Ero uvek pametniji od Amerikanca, Engleza ili Francuza, Mujo i Haso ovakvi, Lala i Sosa onakvi, Hrvati su ustaše, a Srbi četnici? 

Poznati hrvatski kolumnista portala Index.hr Hrvoje Marjanović, tim povodom je napisao tekst koji osporava (smisao za) humor Ivana Ivanovića, ali svakao racionalizuje celu nastalu ujdurmu:

„Srbin koji ne voli Hrvate šokantan je kao i Hrvat koji ne voli Srbe. Šokirani ste kao kada kupite novu knjigu Nives Celzijus i shvatite da se radi o seksu s nogometašima.”

Marjanović prilično poentira poručujući:

“No, još je važnije naglasiti da "borci za nacionalna pitanja" pod hitno moraju početi birati svoje borbe jer postoji toliko ozbiljnijih stvari kojima se jedna stranka može baviti. Te stvari možda neće biti medijski popraćene, ali na kraju dana imali bi osjećaj da su odradili nešto korisno. Ivan Ivanović mnogima nije smiješan, ali svoju je "šokantnu šalu" izbacio trudeći se to biti. "Ja bih bacio bombu na Hrvatsku" u kontekstu težnje da budete duhoviti zvuči kao: "Ja bih njemu bacio klavir na glavu". Glupo je, prvoloptaški, lišeno mašte, dokazuje da vas je evolucija humora zaobišla, ali u suštini, namjera nije poticati nemire, bacati bombe ili klavire, već nasmijati.”

I zaista, gostujući u emisiji “Žene” na Prvoj, predsednik DZH Đorđe Čović pokušao je, ali samo pokušao, da obrazloži svoje argumente na osnovu kojih je pokrenuta ova priča. Utisak je da je Čović bio totalno neubedljiv. Tvrdeći da ne gleda “Veče sa Ivanom Ivanovićem”, verovatno da mu ne bi dao na značaju, zapravo je rekao da ne zna o čemu priča, da ne poznaje “neprijatelja”. Kada je prikazano uključenje predsednika Hrvatskog nacionalnog veća u Srbiji na HRT-u, g. Čović je rekao da taj čovek nije kompetentan da o tome priča. Ono što su voditeljke propustile da ga pitaju jeste zašto su onda njega, a ne g. Čovića pozvali za mišljenje sa HRT-a! Ali hajde, nije mu bilo lako, jer je bio “sam protiv svih” u studiju. 

Ivanov program je jasno definisana komedija. Govor mržnje je jako ružna i pogubna stvar kojoj svakako treba stati na put. Međutim, mnogo je eksplicitnih primera takvog ponašanja na koje niko ne reaguje. Setimo se lanjskog gostovanja Tereze Kesovije u Srbiji! Prvo se ona kajala zbog svojih reči, pa joj je u BG-u kanula suza, na šta uvređeni Hrvati nisu štedeli reči poručujući joj “Tereza, izdajice, ostani kod četnika!”, a poznati autor Mišo Kovač je izjavio da “pevač koji ima dušu ne može da peva u Srbiji”. Ovo nije čak ni upakovano kao vic!!!

Videćemo kako će RRA reagovati ovoga puta. Mada, i njima bi bilo pametnije da se bave suštinskim problemima, da i oni biraju svoje borbe, jer ima mnogo bitnijih.

S druge strane, ne mogu da se otmem utisku da je celu ovu priču svojim pritiskom dodatno zabiberio g. Tijanić i RTS, a sve zbog “prepiske” oko Čolinog koncerta, nesportskog ponašanja & co!

Vratimo se Hrvoju:

“Međutim, koliko god Ivanović nekima bio neduhovit, njegovi kritičari to uspijevaju biti doslovnim shvaćanjem humora. Odmah šalju pismo vladiki Porfiriju da Ivanoviću opali packu jer pozvao je AL KAIDU da BACI ATOMSKU NA HRVATSKU. Tko su ti ljudi i što im prolazi glavama? Misle li oni da teroristi čame u svojim jazbinama, drže palac na okidaču i čekaju Ivanovića da im izda naređenje? Po toj logici i Let 3 namjerava bombardirati Srbiju i Čačak (neupućeni neka pogledaju/preslušaju pesmu sa istoimenog albuma iz 2005., prim. autora) “

Da li je humor Moni Pjatona svakome (jednako) smešan? Naravno, NE! Nekome je genijalan, nekome jako smešan, nekome dosadan, a nekome čak glup i nerazumljiv. Pa ovde se radi upravo o tome! Ivanov humor „ne kuži“ svako! On i nije za svakog! Da nastavim (i završim) sa tekstom pomenutog kolumniste „to samo znači da se ljudi trebaju izdići iznad besmislenih sitnica i shvatiti da se šale dijele na duhovite i neduhovite, ponekad primjerene i neprimjerene, ali ako ih zakonom počnemo dijeliti na dopuštene i nedopuštene, recite zbogom humoru i uđite u svijet u kojem cenzori, raznorazne udruge, političari i odvjetnici određuju čemu se smijemo smijati.

… 

jedan večernji talk-show daleko je od "bureta baruta" koje će antihrvatskom elementu davati povod za stvaranje neutemeljene mržnje. U ovom se slučaju ne radi o nezamislivo brutalnoj šali već činjenici da se Srbin šali na račun Hrvata na prostorima koje nastanjuju ljudi preopterećeni pitanjem nacije i vjere. Prostorima na kojima humor i satira izazivaju šok, a iskreno zatucani stavovi utjecajnih pojedinaca divljenje i ovacije.

…

kada bi naš jedini problem bili šaljivi nacionalisti, problema ne bi bilo!”

Brankovo Tata-ta-tira!!!

Pokušaću da se setim jednog stiha nakon 20-ak godina: „U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo. U njemu je sve lepo, u njemu je sve fino, u njemu se sve raduje! U njemu su kuće od čokolade, putevi su od marmelade, u njemu svako radi ono što hoće, u njemu raste svako voće,...“ Naravno, većina vas će prepoznati o čemu se radi! Verujem, sa dozom ogromne nostalgije! Stihovi Branka Kockice kojima je započinjala legendarna emisija za decu „Kocka, kocka, kockica“ podsetiće nas na jedno drugo vreme, kada su se cenile mnoge, danas zaboravljene vrednosti, vreme kada je deci za osmeh bila dovoljna samo dečija igra, vreme kada su roditelji smeli da deci ostave upaljen televizor, ne strahujući da će u svakom trenutku, na gotovo svakom kanalu iskočiti voajersko oko velikog brata, neka ala zatvorena na farmi srama ili neki besposličari u parovima. Tada su deca umesto psovki i tračeva jedva čekala da čuju opojno „Tata-ta-tira!“ Branka Kockice, pošalicu Poštar Ace ili pouku Metle bez drške! 

Ako sam u uvodu i promašio neki stih, evo čuvene špice, da se svi (setno i nostalgično) podsetimo toga, pred nastavka teksta.

Tragajući za pravom formulom emisije/serije za decu, redakcija obrazovnog programa Televizije Beograd je 1972. započela istraživanje po vrtićima, vodeći razgovore i razmenjujući ideje sa vaspitačima i decom. Nakon nekih godinu dana pripreme i pravljenja koncepta, prva pilot emisija je emitovana 27. Novembra 1974. godine. Prvi urednik emisije bio je Ljubiša Bogićević, a scenarista Ljubiša Djokić.  Nakon deset epizoda, emisija je postala monotematska, a urednica kasnijih epozoda je bila Biserka Pejović.  Emisiju „Kocka, kocka, kockica“ vodio je glumac Branko Milićević, tako zaradivši večiti nadimak Branko Kockica! Osim Biserke, scenario za neke epizode su pisali i Ibrahim Hadžić i sam Branko Milićević. Režiser je bio Milorad Laković, a za muziku je bio zadužen Mihajlo Živanović. Učesnici – deca predškolskih ustanova sa teritorije čitave bivše SFR Jugoslavije!!!

Ova ekipa je realizovala više od 250 epizoda emitovanih od 1974. do 1993., i ponovo 2005. Branko je bio u ulozi vaspitača koji je svaki put sa različitom decom išao u avanture i tragao sa „drugarima“ uz povik „tata-ta-tira“ za odgovorima na dečja pitanja, kojih je nekako uvek bivalo više neko odgovora. Generacije su se menjale, Brako i Kockice ostajali. Dosledni sebi i deci! Dosledni stihovima koji su i bili moto emisije  „Kocka do kocke – kockica, kroz prostor i kroz vreme, i uvek nova pitanja, i uvek nove teme!“ 

Kako je juče bio Svetski Dan bez duvanskog dima, evo dela jedne emisije u kojoj Branko sa drugarima razgovara o pušenju. "Jel može neko od vas, bednih nepušača da mi kaže šta je to lula!" - danas ne zvuče kao reči kojima se treba obratiti deci. Ipak, na Brankov način, to zvuči mnogo drugačije. Uživajte nekoliko minuta.

Šireći nevini utopijski idealizam Branko Kockica i njegova emisija ostali su zacementirani u kolektivnom sećanju mnogih generacija. Autori „Leksikona YU mitologije“ su Branka nazvali „svetionikom sretnog detinjstava kakvo današnji klinci teško mogu imati“!!! I zaista, danas su deca od malena svesna da na svetu ne postoji carstvo u kome caruje drugarstvo. Čak ni uz magično Brankovo tata-ta-tira!!! Ostaje nam samo da  se sećamo stihova s početka, nakon 20-ak godina!

Kako je nastao Pera Detlić!

Priča kaže da jedan dosadni, uporni detlić zagorčavao dane i noći mladom bračnom paru, Volteru Lancu (Walter Lantz) i Grejs Steford (Grace Stafford) dok su u Šervud Lejku provodili svoj medeni mesec! Sa prvom kišom, „kljunotvorina“ detlića na njihovom krovu još više ih je obradovala. Osim glavobolja, detlić, koga su mladenci nazvali Pera Detlić (Woody Woodpecker), je Volteru dao i jednu ideju (jedna priča kaže da je to zapravo bila ideja njegove žene, dok je Lanc hteo da se ptice reši!). Kao što kažu, ostalo je legenda!

A kako je legenda počela?
Volter Lanc je rodjen 27. Aprila 1900. godine. Kao dečak, morao je da preskoči deo detinjstva i stara se o porodici, jer mu je majka umrla na porodjaju sa mladjim bratom, a otac je bio invalid. Neproživljenom detinjstvu kasnije se vratio kroz crtane filmove! Sa petnaest godina je počeo da radi kao pomoćnik u časopisu „New York American“. Urednik časopisa ga je preporučio Gregoriju La Kavi (Gregory La Cava), kasnije poznatom režiseru, koji je u Njujorku otvarao studio crtanog filma po nalogu R.V. Hersta, vlasnika pomenutog časopisa. Desetak godina kasnije, Volter odlazi u Holivud, gde je pisao scenario i gegove za komedije Maka Seneta. U to vreme jedan mladi, perspektivni stvaralac studija „Universal Pictures“ po imenu Volt Dizni imao je ideju da na filmu animira jednog miša, ali studio nije bio za to zainteresovan Dizni je zato sa svojom idejom prešao u studio „Coulumbia Pictures“ (a ostalo je još jedna legenda)! Vlasnik Universal-a  Karl Lemi je na njegovo mesto doveo Voltera Lanca i sa njim potpisao ugovor za produkciju popularnog Zeke Osvalda, na kome je Lanc radio punih deset godina! Lanc je tvorac prvog cranog filma u tehnikoloru „Kralj džeza“, u kome je nastupio i orkestar Pola Vajtmena, kao i crtane likove Čilija Vilija, Inspektora Radišu, Endi Pandu, Medveda Čarlija.

  

Lanc je Peru Detlića predstavio publici 25. Novembra 1940., kao gostujući lik Endi Pandi u filmu „Kuc, kuc“ („Knock, Knock“). Crtani filmovi su u to vreme pravljani za bioskopsko prikazivanje, pa Pera u svojim nestašlucima nije bio sputan „manirima“ dostojnim televizije! Njegov lik i izgled su vremenom evoluirali i menjali se, od lude, iritantne ptice, ka prefinjenijem detliću, koji čak prerasta u dobricu.

Peri Detliću je glas u početku pozajmljivao glumac Mel Blank, da bi kasnije tu ulou preizela Volterova žena Grejs. Melov glas se i dalje može čuti u uvodnoj špici, kada Pera kaže „Guess who?“ (Pogodi ko sam?).

Godine 1947. Pera je dobio svoju tematsku kompoziciju koja je, naravno, sadržala njegov čuveni, zarazni smeh koji je snimio Mel Blank, a kasnije i Grejs Staford. Upotrebljena prvi put u epizodi „Wet Blanket Policy“ iz 1948., ova kompozicija je postala  prva i jedina numera iz nekog crtanog filma koja je nominovana za Oskara za najblju filmsku muziku!

Na zalasku ere emitovanja crtaća u bioskopima, Pera Detlić je svoju televizijsku premijeru imao 1957. u epizodi Šou Pere Detlića (The Woody Woodpecker Show). Zahvaljujući svojoj popularnosti, Pera je ipak punio bioskopske sale sve do 1972., kada je Lanz zatvorio svoj studio zbog sve većih producentskih troškova, a popularni detlić se preselio na televiziju.

Bez obzira da li verovali u romantičnu priču o nastanku Pere Detlića ili ne, bitno da je on tu, medju nama i da je sa ostalim crtanim junacima uveseljavao i obogaćivao detinjstvo mnogih, pa i moje generacije. Pera Detlić je dobio i svoju zvezdu na Holivudskom bulevaru slavnih. Ko zna, možda svega ovoga ne bi ni bilo da Volter i Grejs nisu otišli na medeni mesec u Šervud Lejk, ili da je Pera otišao pravo u policiju!

Uglavnom, uživajte u epizodi „Medjunarodni Pera“ koju sam odabrao za vas!!!

Koliko verovati medijima, ili primer glagola „Hagirati“!

Medijska slika na našim prostorima daleko je od idealne, daleko i od optimalne! Mediji u bezomučnoj trci za gledanost/čitanost/slušanost žrtvuju mnoga načela, zanemaruju kvalitet, posvećuju se senzacionalizmu, služe lažima, ili hajde da kažem neistinama,...

Koliko onda verovati medijima, kako se pouzdati u nešto što samo nije pouzdano, da li zapravo imamo izbora, da li smo kritički dovoljno potkovani da možemo da razlučimo crno i belo, žito i kukolj, laž i istinu, informaciju i manipulaciju? Ostaviću vam ova pitanja da o njima razmislite sami!

Ja sam u principu radijski čovek! Radio slušam gotovo  non-stop, u stanu ili u kolima, televiziju pogledam u retkim trenucima. Uostalom, moje mišljenje o (pogubnim) efektima TV-a ste mogle da pročitate u mom prethodnom postu. Ovde želim da vam ispričam nešto drugačije, jednu zabavnu, a poučnu priču, koja ovoga puta ima veze upravo sa radiom!

Naime, u studentskim danima, pre nekih pet, šest, sedam...uh, koliko godina ima već, ja i jedan drug smo na jednom niškom radiju vodili jednu poznatu studentsku radio emisiju („Desetka“ za one kojima to nešto znači!). Pošto nam je u poslednjem trenutku gost emisije otkazao dolazak, morali smo da se snalazimo i improvizujemo. Odlučili smo se za kontakt program i neku vrstu zabavnog kviza.  Medjutim, kako je za to ipak potrebno malo vremena za pripremu, a mi istog imali nismo, odlučili smo da postavimo jedno pitanje i pratimo dalje reakcije. Kako je tih dana/meseci bilo aktuelno pitanje Haga, isporučivanje ratnih zločinaca i sl (vidi, to je još uvek aktuelno, možda i nije prošlo toliko vremena) na brzaka smo skovali glagol „hagirati“ i u etar pustili pitanje „Šta znači glagol ’Hagirati’“? Pošto je to bio improvizovan kviz, nismo imali ni nagrade, a kako su ljudi ubrzo počeli da se javljaju i da iznose svoje mišljenje na temu, rečenica „Odgovor ćete čuti na kraju emisije“ samo nam je privremeno rešavala problem. Onda je moj kolega preuzeo na sebe da razgovara sa slušaocima, a ja preuzeo na sebe na definišem značenje izmišljenog glagola.

Oni koji me znaju, mogu da pretpostave da na kraju nije bilo pobednika kviza! Hoćete vi da se oprobate, pre nego čujete odgovor?

Hajde:

.....mmmm..... Ne.................. Ne..................................................... Ne.................................. NEEE............................NE..................................ne...............................................ne........................................... ne .........................................NEEEE........................................................NE.... dobro, znam predjete se.

Dakle, ako niste znali, glagol HAGIRATI je složenica koja se sastoji od turskih reči „Hagir“ što znači lizati, sisati i „Ati“ što znači kolač, poslastica. Ova reč je na tlo Balkana stigla u 15. Veku i smatra se da su je u upotrebu uveli janičari koji su od srpskih domaćica zahtevali da im spremaju kolače! Turski izraz „Ati hagiri ahmedi“ koji se spominje u prvoj verziji Vukove Pjesnarice iz 1836. Prvi je pismeni pomen originalnog oblika ovog glagola.
U kasnom 18. i ranom 19. veku, glagol Hagirati se potiskuje iz srpskog jezika, kao i većina turcizama, ali se u nekim krajevima Srbije zadržao i do danas u značenju „halapljivo jesti kolače“!

Dakle, jel imamo dobitnika?

Znam, ovo je bila šala, bez skrivenih i podlih namera, bez proračunatosti i nanesene štete. Ali, ako je veliki broj ljudi poverovao u ovu našu spontanu šalu (izvinjavam se svima ovom prilikom), šta ćemo sa onim proračunatim, i mnogo duže smišljanim lažima koje nam se svakodnevno plasiraju u medijima, iza kojih stoje nečiji lični, politički i/ili materijalni interesi? Kako njih prepoznati i izolovati u moru informacija?

Konsultovanje više izvora na istu temu je jedna od mogućih solucija! Kritičko prihvatanje i rezonovanje su druga obavezna komponenta! Do informacija je sada vrlo lako doći, ali ih je istovremeno još lakše plasirati. Kako one verodostojne i bitne, tako i one „druge“! Medijska nepismenost vodi do toga da verujemo u sve što vidimo ili čujemo ili pročitamo na i u medijima, a to u mnogome olakšava manipulaciju i indoktrinaciju. 

Mislite o tome!

Televizija: ZA ili PROTIV?

Nedavna dešavanja na „Farmi“ ponovo su aktuelizovala neka dugo prenebregavana pitanja! Kakva je i kolika uloga TV-a i medija uošte u današnje vreme? Da li postoje granice (ukusa, morala, etike,...) koje se ne smeju preći? Da li je danas manje opasno dati detetu kockice koje može da proguta, ili mu dati da gleda televiziju?...

Televizija je kreirala i pomerala granice društvenih ukusa i vrednosti još od svog nastanka. Emisije i sitkomi iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka sa stereotipnim porodicama na sofi ispred TV-a, sa stepeništem u pozadini i ćaknutim komšijom nisu više bili dovoljni publici čiju je glad morao da zadovoljava sve raznovrsniji meni. Medju medijima, televizija je prva prošla kroz crvenu traku uticaja i ubrzo odlučila da svoj uticaj iskoristi materijalno. Profit je postao osnovni cilj, borba za što veću gledanost bivala je sve bezobzirnija, a sve to na štetu kvaliteta tv programa, na štetu gledalaca, i u krajnjoj liniji na štetu samih tv kuća! 

Tv emisije i programi danas su puni eksplicitnih scena nasilja, seksa, uvredljivog jezika, nepristojnog ponašanja,... Ipak, ti programi nisu ništa drugo do slika i prilika trenutnih društvenih normi i standarda. S druge strane, televizija je ta koja nam je prvo nametnula te standarde i kodekse ponašanja, ili nam bar srdačno pomogla u njihovom prihvatanju. Tu negde shvatamo da smo se upleli u Vrzino kolo, odnosno da je naša dilema „kvaka 22“!

Na vrhu lestvice podilaženja najnižim strastima publike popeli su se tzv rijaliti programi, koji su se kod nas pojavili pre nekih četiri godina! Veliki Brat, Farma, Trenutak Istine,...i njihovi VIP klonovi bivali su sve bezobzirniji, suroviji i siroviji, sve isprazniji, a sve gledaniji! Reciklirane VIP ličnosti pronašle su novo zanimanje: učesnik rijaliti emisija, kako god se one zvale! Više nisu u modi kvizovi i emisije u kojima se traži i ceni znanje, inteligencija, kreativnost. Sada je poželjno da učesnici budu što gluplji, što vulgarniji, što neotesaniji, što više spremni na blamažu! Sa ovakvim receptom, gledanost je zagarantovana!

Kada sam ja išao u osnovnu i srednju školu, na tv ekranu su se vrtele emisije Opstanak, Branko Kockica, Posle 2000-te, Metla bez drške, ... Danas, ta imena deci ne znače ništa. Ona prepričavaju dogadjaje na Farmi ili u Velikom Bratu i skupljaju sličice Milana Stankovića! U periodu kada deca traže svoj lični identitet i izgradjuju odnos sa porodicom, društvom i suprotnim polom, zanemarujući uticaj medija i televizije na njih, zanemarujemo i njihovu, ali i svoju budućnost!

U Americi i Britaniji već 15 godina unazad anti-TV kampanje organizuju „Nedelju Bez TV-a“ (TV Turnoff Week). Svake poslednje nedelje u Aprilu, ljudi se pozivaju da se što masovnije priključe akciji i gledanje tv-a u tih nedelju dana zamene drugim aktivnostima, druženjem, sportom, učenjem novih veština, odlaskom u prirodu ili biblioteku,... Gotovo 25 miliona ljudi se u proseku odazove ovoj akciji, posle čega 80% njih manje vremena provodi uz TV, dok 15-ak procenata skoro da prestane da gleda TV. Po njihov proračunima, prosečni 19-ogodišnjak u Americi u toku svog života vidi 350.000 reklama i 18.000 ubistava na televiziji! Šta reći na ovaj podatak?

Ovakava klima nije i ne može da nastane odjednom. Ona je stvarana godinama i decenijama. U zemlji sa gotovo konstantnim socijalnim i političkim talasanjima, mase su morale biti nečim umirene, zabavljane! Emisije kojima se podstiče razmišljanje nisu bile poželjne. U takvom okruženju je nastao turbo-folk, za njim je usledio Grand i cela Pink-(ne)kultura! Pink i Saša Popović su godinama kreirali i nametali javni ukus i mnjenje, degradirali shvatanje pojma zabave! Ni državna televizija nije bila bolja, jer su klonirane serije Siniše Pavića i Zdravka Šotre imale isti (mada mnogo latentniji) efekat na društvo! Ljudi gledaju ono što im se nudi, često nekritički, i dan za danom, sve manje reaguju na ono što im je isprva šokantno. Granice njihovog ukusa se spustaju, a sa njima i moralne i etičke norme postaju porozne. Deca stvaraju svoje idole, odrasli se vezuju za likove sa ekrana i stvaraju mentalne odnose. Zato i ne čudi što je onomad grupa ljudi zamalo napala Ćeranićku na nekoj beogradskoj pijaci, kao posledica slike koju je o njoj stvorila Farma!

Mediji neosporno formiraju naš ukus! Televizija pre svih kreira dominantne kulture obrasce! Onda, pazite i birajte šta gledate! I, gledajte manje, a mislite više!!!

SIMPSONOVI - fenomen koji traje! (2)

Pričati o likovima ove serije bilo bi suvišno, ne pomenuti ih makar ukratko – bilo bi nepravedno!

Homer J. Simpson je 'glava' porodice. Lenjost, neodgovornost, nepromišljenost i nekompetentnost bili bi samo glavni atributi koji ga opisuju, čineći ga suštom suprotnošću lika idealnog oca koji je televizija 50-ih i 60-ih gradila. Iako je zaposlen u Nuklearnoj centrali, Homer se tokom emitovanja serijala okušao u preko 30 raznih poslova. Konstantno se boreći sa problemom težine, on nikada ne uspeva da se odrekne piva i krofni. I povrh ovih svojih osobina, Homer je u suštini jedno dobroćudno i nezlonamerno biće, koje se uvek na kraju nadje svojoj porodici.

Mardž Simpson je majka i supruga u porodici. Nekada soficticirana i obrazovana, vremenom se stopila sa prihvaćenim stereotipom majke i domaćice, potisnuvši svoju inteligenciju i interesovanja (za slikarstvom, na pr.). Ona je ta koja drži celu porodicu na okupu, trudeći se da kompenzuje pogrešne postupke ostalih.

Bart Simpson je, kao desetogodišnjak, najstarije dete u porodici. Već pomenut kao nebojša zbog svojih nestašluka, Bart je lik sa možda najjačom harizmom, koji se retko odvaja od svog skejtborda, praćke i crvene kape. Od strane časopisa TIME je uvršten medju 100 najuticajnijih ličnosti 20. veka. Jedini je fiktivni lik na toj listi.

Lisa Simpson, osmogodišnja devojčica, je sušta suprotnost bratu i ocu. Inteligentna, ambiciozna i saosećajna, ona je posvećena školi i svom usavršavanju, stremeći boljoj budućnosti. Ona je vegetarijanac, voli džez i svira saksofon.

Megi Simpson je najmladje dete u porodici. Megi je večita beba od nepunih godinu dana, koja komunicira sisajući svoju cuclu. Ona može sama da hoda, ali veoma često pritom i padne.

Zanimljiva stvar je ta što su se autori serije očigledno odlučili od samog početka da njihovi junaci ne stare, uprkos činjenici da vreme u seriji očito teče (mnogobrojne Božićne epizode). Pojedine epizode se bave tematikom vraćanja u prošlost, kada je Homer na pr. bio beba, ili varijantama budućnosti, kada su Bart i Lisa već odrasli ljudi. Kako god, možda je i ova karakteristika Simpsonovih jedan od ključeva njihovog uspeha.

Kao deo porodice može se smatrati i Homerov otac, Abraham J. Simpson, vremešni dekica koji obično obitava u staračkom domu, ali povremeno boravi i kod Simpsonovih. Deka je poznat po svojim dugim pričama, koje redovno ostanu bez poente ili zato što ga sećanja odvedu u drugom pravcu, ili zato što on za vreme priče jednostavno zaspi. Neke epizode daju naznake da je upravo on bio taj koji je sputavao mladog (još uvek ambicioznog i vrednog) Homera da postane nešto u životu.

Ceo serijal raspolaže dosta širokim arsenalom manje ili više zastupljenih likova, koji imaju svoje pažljivo odabrane uloge i koji autorima daju neverovatne manevarske mogućnosti za igru sa dogadjajima i temama. Neki od likova su u okviru Sipmsonovih razvili svoje svetove (Iči i Skreči, ultranasilna varijanta Toma i Džerija, žive u svom fiktivnom svetu unutar fiktivnog sveta Simpsonovih).

Springfild, _______, SAD

Simpsonovi žive u izmišljenom gradu Springfildu, negde u SAD-u. Gde tačno je pitanje kojim se dugo bave fanovi ove serije. Razne epizode nudile su različite naznake ka rešenju ove enigme, ali su istovremeno negirale jedna drugu, ostavljajući pitanje nerešenim. Autorima je očigledno bilo simpatično da se igraju ovim pitanjem, navodeći gledaoce na pomisao da će se neko od likova konačno ''izleteti'', što se, naravno, nikada nije desilo. Tako u jednoj epizodi Herb Pauel, Homerov davno izgubljeni polubrat, kupuje kartu  za Springfild.
-    Jednu kartu do Springfilda, molim vas!
-    Springfilda u Ilinoisu?
-    Ne.
-    U Masačusecu?
-    Ne, do Springfilda u ...
Njegove reči bivaju prigušene sirenom voza.

Ono što se zna je da je grad osnovao Džebadaja Springfild 1796., posle nesuglasica sa svojim dotadašnjim drugom Šelbivilom Menhetnom, koji osniva susedni (rivalski) grad u kome je dozvoljeno sklapanje brakova izmedju rodjaka. Džebadajina statua dominira centrom Springfilda i mnogi ga smatraju herojem, iako Lisa u jednoj epizodi otkriva da je on pre toga bio razbojnik i pirat koji se zvao Hans Sprangfeld.
Sam Met Grouning kaže da je ime odabrao zato što je to jedno od najčešćih imena gradova širom SAD-a, čineći ga pogodnim za smeštanje u bilo koji kontekst.

El Shempshoon

Recept za dugovečnost (rekao bih i besmrtnost) serije možda je slučajan, ali svakako nije jednostavan. Kvalitetan scenario, odlično odabrani glumci od kojih neki pozajmljuju glasove većem broju crtanih junaka, mnoštvo obradjenih tema, plejada pažljivo odabranih likova,... daju produkt čija je stalna senka atribut genijalno. Činjenica da je serija animirana, iako je na početku delovala kao slaba tačka koja će odbiti stariju publiku, pokazala se kao velika snaga same serije.
Svojom oštrom satirom, tematskom korelacijom likova i naglašavanjem njihovih negativnih osobina lako preoznatljivih svuda oko nas, Simpsonovi su imali neverovatan uticaj na naše poimanje televizije, ali i raznih drušvenih, socijalnih, istorijskih i mnogih drugih pitanja, učeći nas da na sve treba gledati kritički i iz više uglova. Mnogi izrazi koji se redovno koriste u seriji (Homerovo D'oh i Mmm!; Bartovo Wohoo; Bernsovo eeexcellent; Nelsonovo ha-ha;...) toliko su se ustalili kao izrazi u svakodnevnom životu da su neki od njih izlistani u Oksfordovom rečniku engleskog jezika.
O globalnoj popularnosti Simpsonovih najbolje svedoči i činjenica da je serija uspela da se probije i na tradicionalno zatvorena tržišta arapskih/muslimanskih zemalja. Septembra 2005. počeli su da se prikazuju El Shempshoon ili Al Shamshoon. Naravno, prilagodjavanje muslimanskom tržištu se nije moglo izbeći: osim što su glasovi sinhronizovani na arapski, sve reference koje ukazuju na alkohol (Daf pivo i  Moova krčma), svinjetinu (slanina i hotdogovi) i mnoge druge teme, izbrisane su ili značajno modifikovane. Tako, Homer pije sodu, a ne pivo!?!?!?! i jede kobasice od govedine. Čak su i imena likova 'arapizovana', pa se Homer zove Omar, Maržd je Mona, a Bart Abar.
Iako u tudjim cipelama, i ovo je svakako još jedan veliki korak za Simpsonove. Junaci serije su doživeli i da se pojave u 3D sajber svetu, popularnoj video igri, a pre dve godine se pojavila i filmska verzija Simpsonovih. Film je takodje animiran, neka vrsta produžene epizoode, iako je bilo ponuda da to bude drugačije. Autori su se složili da bi to imalo negativne efekte na sam brend Simpsonovih. Kada je film planiran, bilo je predvidjeno da se on emituje nakon 20. sezone, koja je trebala da bude i poslednja. Ipak, 20 godina je bilo malo da autori Simpsonovih kažu sve ono to imaju!

Povodom ovog jubileja, čak je i Vatikanski dnevnik »Oservatore Romano« pohvalio ovu američku crtanu seriju. List je ocenio zanimljivim filozofska razmišljanja junaka serije, njihove povremeno oštre opaske i često nemilosrdne kritike na račun religije. Bez glave porodice Homera Simpsona i drugih junaka žute boje, "mnogi danas ne bi mogli da se nasmeju", piše u tekstu pod naslovom "Aristotelove vrline i Homerova krofna". Prema oceni lista, Homerova verska zbunjenost i neznanje su "ogledalo ravnodušnosti i potrebe savremenog čoveka za verom". Oservatore Romano je komentarisao i epizodu u kojoj Homer plačnim glasom poziva na božju pomoć rečima: "Obično nisam vernik, ali ako si tamo gore, spasi me, Supermene!".

Po dužini emitovanja, Simpsonovi su još 1997. prestigli Kremenka i Kamenka, a po broju epizoda su 2004. nadmašili i  Skubi Dua, zauzevši čeonu poziciju u istoriji TV-a, po oba ova kriterijuma. Kroz svoju 21. sezonu Simpsonovi i dalje koračaju podjednako smelim i neumornim koracima, dovodeći u pitanje tezu da sve što je dobro ima kraj!

Prvi deo teksta: Simpsonovi: fenomen koji traje (1)

Nova Nacionalna Sinergija!

Ko zna zašto je to dobro? je pitanje koje ljudi sebi obično postave kada se dese neke nepredvidjene, nepovoljne, neželjene okolnosti. Kako živimo u uzročno-posledičnom svetu, ovo pitanje vrlo često ima opravdanja, jer nešto novo, dobro i pozitivno može da proistekne iz prethodno pomenutog stanja.

Ko zna zašto je to dobro? je pitanje koje su sebi postavili mnogi pre par godina kada niška TV5 nije dobila nacionalnu frekvenciju, kao ni jedna druga televizija van beogradskog atara. Odgovor na to pitanje je možda upravo stigao početkom meseca. TV5 nije dobila nacionalnu frekvenciju, ali zato jeste nacionalnu sinergiju!

Šta je zapravo Nacionalna Sinergija?

Sinergija (grč. συνεργός - raditi zajedno) je pojam koji opisuje stanje kada je celina nešto veće i drugačije od zbira svojih delova. Pojam se koristi u teologiji, biologiji, ekonomiji i drugim oblastima. Kada je reč o srašćivanju podsistema u veći sistem, sinergija znači da se totalitetu sraslosti pripisuje ekstra bonus. Iako je termin prvobitno bio specifično biološki, on je dobio i šire značenje, na primer u poslovnom svetu, gde se ekstra bonus javlja na nivou integrisanih korporacija.    (izvor: Wikipedia)

Nacionalna Sinergija, ili samo “Nacionalna” predstavlja jedinstveni TV program koji će da se istovremeno emituje na teritoriji skoro cele Srbije, a udruženom energijom regionalnih i lokalnih tv stanica. Pod kapom Nacionalne gledaoci širom Srbije će imati mogućnost da prate kvalitetan program koji nacionalni emiteri nemaju u svojoj ponudi.

Iza ovog projekta stoji Ivan Zeljković (Zeka Milioner) uz podršku Sandre Lalatović, Ivana Ivanovića, Jelene Helc i Dragana Gulića, a direktor programa i glavni urednik "Nacionalne" je Robert Nemeček. Jedinstveni tv program “Nacionalne" počeće sa emitovanjem 15. novembra na 16 TV stanica širom Srbije, i pokrivaće oko 95% njene teritorije.
Cilj "Nacionalne" je da gledaocima predstavi mnoge poznate serije koje su "preskočile" našu zemlju, a program će biti ekskluzivan, što podrazumeva jedinstvene ugovore sa dve najveće holivudske kompanije, "20th Century Fox" i "Universal". Tako ćemo preko lokalnih tv stanica moći da gledamo serije "Dr. Haus", “Krstarica Galaktika”, “Odeljenje za specijalne žrtve”, “Monk”, “Zločinačke namere”, kao i najnovije serije "Kuća Lutaka", "Laži Me" ili "Leverage", kao I filmove poput “Umri Muški 4”, “Đavo Nosi Pradu”, “Simpsonovi – Film”, “Noć u Muzeju 1 i 2”, “Bangkok Dangerous”, "Nebesko Kraljevstvo", “Ledeno Doba 2”…

Ovaj projekat će u mnogome pospešiti kvalitet i gledanost lokalnih i regionalnih tv stanica, koje će sada imati priliku da emituju filmove, serije, kvizove i emisije o kojima nisu mogli ni da sanjaju, a nacionalne tv stanice neće biti u svemu monopolistički dominantne!

Eto zašto je to dobro!

Zona Sumraka: pola veka legende (4)

Sebe sam do skora smatrao dobrim poznavaocem serije Zona Sumraka. Istražujući na ovu temu, medjutim, uvideo sam da je Zona Sumraka neiscrpan izvor inspiracije, informacija, novih i zanimljivih podataka. Pišući postove na ovu temu, potrudio sam se da većinu relevantnih informacija podelim sa vama, ali sam nekih ipak morao da se odreknem, pre svega prostora radi. Uprkos velikoj popularnosti serije, zanimljivo je da na našem jeziku, bar do ovog trenutka,  jedva da ima materijala na ovu temu, a fraza „zona sumraka“ je mnogo češće upotrebljavana u figurativnom, prenosnom značenju, a ne u kontekstu same serije. Ako u google ukucate termin „zona sumraka“ prvo što dobijete su novinski naslovi ili komentari po forumima vezani za crnu hroniku ili aktuelnu društveno-političku situaciju. Tek sa „zona sumraka serija“ dobijate konktretnije rezultate!

Utkana u same temelje pop kulture, ova serija je bila uzor, inspiracija i povod mnogim projektima u decenijama koje su sledile. Mnogi filmovi, serije, priče i romani, stripovi i grafičke novele su se direktno ili indirektno, manje ili više uspešno, oslanjale na Zonu Sumraka i njenu baštinu. Svoju priču ću zaokružiti upravo nasledjem koje nam je Zona Sumraka nesebično podarila.
Kada je počela sa emitovanjem, serija Zona Sumraka nije bila bum kakav je CBS želeo. Zato je ova kuća dugo oklevala prilikom donošenja odluke da li da oživi seriju, iako su imali ponudu i od strane Roda Serlinga, ali i od strane Frensisa Forda Kopole. Ipak, početkom 80-ih godina prošlog veka stasala je nova generacija pisaca i reditelja, od kojih su mnogi odrastali i formirali svoje ukuse gledajući originalnu seriju. Mark Skot Zikri (Marc Scott Zicree) je 1982. objavio knjigu „The Twilight Zone Companion“, detaljan vodič po epizodama Serlingovog klasika. Knjiga je odmah postala bestseler, sledeće godine je bila nominovana za najbolju knjigu godine u Americi, a mnogi fanovi je i danas smatraju neprevazidjenim štivom na temu Zone Sumraka.

Onda  su 1983. Stiven Spilberg i Džon Lendis snimili film „Twilight Zone: The Movie“ uz podršku kuće Warner Brothers. Film je predstavljao omaž četiri epizode iz klasične serije. Iako je naišao na relativno ravnodušne reakcije, ovaj film je bio tas na vagi CBS-a koji je prevagnuo u korist oživljavanja Zone Sumraka u vidu serijala pod nazivon „Nova Zona Sumraka“ (The New Twilight Zone) koji je počeo sa emitovanjem 1985.  Na momente približavajući se kvalitetu originalnog serijala, Nova Zona Sumraka je ipak ostala uglavnom upamćena po angažovanju većeg broja poznatih glumaca i reditelja. Serija je emitovana dve sezone u jednočasovnom formatu, a narator serije je  bio Čarls Eidman, koji se kao glumac pojavljuje u dve epizode Serlingove Zone. Pre nego što je prekinuta 1989., serija je emitovana još jednu, dodatnu sezonu u polučasovnom formatu, a Eidmena je u toj sezoni zamenio Robin Ward.
Početkom 90-ih, Serlingova udovica Kerol i Ričard Metson predstavili su CBS-u ideju za snimanje dvočasovnog filma na osnovu Metsonove adaptacije tri Serlingove kratke priče, ali CBS nije bio zainteresovan. Onda je Kerol Serling, čisteći garažu, slučajno naišla na gotov scenario za priču „Tamo gde su mrtvi“ (Where the Dead are), koji je njen suprug napisao nedugo pre smrti. Serlingov potpis ispod scenarija bio je dovoljan da CBS promeni mišljenje. Pomenutoj priči u kojoj lekar iz 19 veka upoznaje ludog naučnika koji eksperimentiše sa besmrtnošću, pridružila se Metsonova adaptacija priče „Teatar„ (The Thetre) u kojoj jedan par odlazi u bioskop, da bi otkrio da se daje film koji priča upravo o njihovim životima. Rezultat je bio film „Zona Sumraka: Izgubljeni klasici Roda Serlinga“ koji se pojavio maja 1994.
U sezoni 2002/2003 serija Zona Sumraka je obnovljena po drugi put, ovoga puta od strane mreže UPN (United Paramount Network), sa Forestom Vitakerom kao naratorom, u jednočasovnim epizodama koje  su se sastojale od dve polučasovne priče. Neke od priča su bile nove, neke su se oslanjale na klasični serijal. Ipak, osim nekoliko pomena vrednih epizoda, serija nije naišla na dobar odaziv i otkazana je posle samo jedne sezone. Serling se još jednom dokazao nedostižnim!

I dok se sa obnavljanjem serije dugo oklevalo, još za vreme emitovanja originalnog serijala Western Publishing je 1961. pokrenuo strip Zona Sumraka u okviru edicije Dell Comics. Nakon četiri broja, Western je odlučio da od 1962. ponovo pokrene ovaj strip, ovoga puta u ediciji Gold Key. U ovoj ediciji objavljeno je 92 broja stripa Zona Sumraka u periodu od 1962. do 1979., a poslednji broj objavljen je 1982. Rod Serling je bio narator i ovih priča, objavljenih u vidu stripa.

 

Skoro kompletnu ediciju stripa Zona Sumraka (Twilight Zone comic book) možete besplatno preuzeti ovde kao free download
http://www.h33t.com/details.php?id=ce1e37ab1e5908a56cca235773a39273ab668924

 

 

Strip je u cbr i cbz formatu, za koji vam je potreban program CDisplay (koji lako možete naći na netu), ili možete ove arhive raspakovati pomoću programa winrar ili winzip, i gledati ih u jpg formatu.
U vreme kada se ova strip edicija polako gasila, radjao se časopis „Twilight Zone Magazine“, koji je u periodu od 1981. do 1989. objavljivao širok spektar originalnih kratkih priča, kritike sf i horor filmova, intervjue, vodiče kroz epizode serije, scenarija za originalnu seriju i još mnogo toga. U izdanju iz juna 1983., osim što je prvi put objavljena priča „Splav“ Stivena Kinga (kasnije pretočena u film Creepshow 2), objavljen je i scenario koji je Rod Serling napisao za priču „Usamljenik“ (The Lonely). Scenario za ovu epizodu Zone Sumraka možete preuzeto ovde kao free download.
http://rs167.rapidshare.com/files/155234515/The_Twilight_Zone_The_Lonely_Script.pdf

 

Ono što će možda ipak ponajviše obradovati one koji bi da se prisete ove serije je činjenica da se danas kopmletna serija lako može naći i skinuti sa neta, a već nekih pola godine unazad mogu se naći i prevodi svih epizoda za originalnu seriju i to ovde.
http://www.prijevodi-online.org/index.php?izbor=epizode&id=173&s=sve

Šta je dakle to što je to što je Serlingovu seriju Zona Sumraka učinilo besmrtnom? Da li je to bila Serlingova besprekorna naracija? Dobre i inteligentne priče? Latentne poruke koje nam nosi svaka epizoda? Teme koje inspirisane Hladnim ratom i danas čine trezven komentar ljudskog stanja, duha i naravi? Neočekivani prevrat na kraju epizoda? Jeza i divljenje koje u nama gledanje ove serije izaziva?... Reklo bi se, sve to!  Zona Sumraka je ikona televizije i pop kulture već pola veka. Pomalo me zato... ne, zapravo neverovatno mnogo me zato čudi činjenica da CBS gotovo ništa nije učinio u cilju obeležavanja početka emitovanja ove serije! Ipak, tv industrija je na kraju krajeva samo jedan komecijalni biznis, koji se okreće tokovima koji donose novac. I samo smo svedoci da su naše tv stanice pretrpane tzv reality emisijama, u hiljadu boja i oblika. Umesto da se takmiče u stvaranju kvalitetnog programa koji će ići u udarnim terminima, mnogo je lakše (i isplatljivije) ne truditi se. Ali to je već druga priča!
Ono što je možda zanimljivije za našu temu je vest koja se letos pojavila, da su se producentska kuća Appian Way čiji je vlasnik Leonardo Di Kaprio i studio Warner upustili u uvek nezahvalni projekat obnavljanja i nadorgadjivanja Serlingove baštine. Naime, u najavi je snimanje novog filma Zona Sumraka, a za scenaristu je već odabran Rand Ravič (režirao film "Astronautova žena" i bio izvršni producent filma "Ispovesti opasnog uma"). Film neće biti omaž  od nekoliko epizoda, kao što je bio slučaj sa filmom iz 1983., već jedna priča, potencijalno bazirana na neku od epizoda klasičnog serijala čija prava poseduje Warner Bros, kao što su "The Eye of the Beholder" ili "To Serve Man".
Nadam se da su svesni onoga u šta su se upustili! Nama ostaje samo da čekamo ovaj novi nastavak antologije, koji će (ako ništa drugo) sigurno biti još jedan povod da nastavimo ovu priču!

Prethodni tekstovi:

Zona Sumraka: pola veka legende (1)

Zona Sumraka: pola veka legende (2)

Zona Sumraka: pola veka legende (3)

Veliki Brat - iz literarne antiutopije u TV utopiju! (2)

Veliki Brat - od literarne antiutopije u TV utopiju (1)

Soba 101.

Većina proučavalaca književnog dela Džordža Orvela slaže se da je zloglasna soba 101 nazvana po prostoriji iz koje je Orvel, radeći za BBC, čitao poruke britanskim vojnicima u Indiji. Ali tu se na cifri završavaju analogije. Ovde želimo da ukažemo na jednu drugu koincidenciju. Soba 101 služi za prevaspitavanje zabludelih pojedinaca. Da ih ubedi da 2+2 nisu nužno 4, već da mogu biti i 5 i 3, zavisno od odluke Partije. Pusto ostrvo, Goli otok, imalo je za cilj da prevaspita sve članove partije koji su prekturo shvatili da su 2+2=5 i koji nisu u stanju da prihvate novi zbir 2+2=3. U prevodu, J.V.Staljin je do juče bio dobar momak, od danas je loš momak. Na tom pustom ostrvu postojao je poseban odeljak, jedna udolina, u koju su spuštani posebno teški za prevaspitavanje. Pretpostavljate, odeljak se zvao – 101! To se na Golom otoku dešavalo 1949., iste godine kad je Orvel objavio svoj roman.

Veliki brat – simulacija rajskog vrta.

Skoro svi tumači  ’’Velikog brata’’ njegovu popularnost objašnjavaju voajerizmom, imanentnim ljudskoj prirodi. Ovakav pristup je licemeran i pokvarenjački. Iz istih niskih poriva ljudi konzumiraju i pornografiju, pa to nije razlog da se ona pušta u prime terminu (ili nismo daleko i od takve medijske stvarnosti – red crtaća, red pornića!?!). Takva tumačenja samo dodatno zamagljuju paklenu pozadinu VB rialitija. Ovaj show ima tri aktera: ukućane, Velikog brata i gledaoce. Sve je kao u Prvoj knjizi Mojsijevoj. I u njoj imamo tri aktera: Adama i Evu, Boga i zmiju. U kući Velikog brata/rajskom vrtu ima svega što je ukućanima/Adamu i ženi njegovoj potrebno. Uloga trećeg aktera je neznatno različita. Zmija nagoni prve ljude na greh, te ih Bog zbog nje izbacuje iz rajskog vrta. Jedini greh ukućana VB je taj što se oni NAMA, gledaocima, ne svidjaju, te ih VB zbog NAS izbacuje iz kuće. I TO je glavni razlog tolike popularnosti ’’Velikog brata’’. Mi, gledaoci, stavljeni smo u isti, gotovo  ortački, rang sa Bogom/Velikim bratom. Zajedno sa njim nadgledamo male ljude kako se prže pod našim svevidećim okom, kako se očajnički glupiraju ne bi li nas umilostivili. Na kraju veći smo i od samog Boga/VB, jer i on postupa po našoj volji, po našem palcu na dole. Idejni tvorci ovog rialitija znali su da će tolika moć stavljena u ruke, u suštini, nemoćnih ljudi doneti milionsku gledanost i zaradu. Volja za moć je najjača (setite se Ničea), a Bog ima najveću moć. Zahvaljujući ’’Velikom bratu’’ – mi imamo još veću! Dodatna bogohulnost je što po propozicijama ukućani smeju u kuću da unesu samo jednu knjigu – Bibliju.

Neko nas posmatra.

Uvodjenje video nadzora nameće nam se kao neminovnost. I, zaista, početna ideja je samoodbrambena i plemenita: da se onemoguće siledžije po školama, sitni lopovi po prodavnicama i krupni po bankama i državnim aparatima. Pod izgovorom borbe protiv terotizma u svetu se kontroliše baš sve.  Uskoro će sve biti pokriveno kamerama. Samo je, medjutim, pitanje trenutka kada će video nadzor postati centralizovan i takav pasti u ruke nekoj mračno-sivoj eminenciji koja će kontrolisati svakog ’’ukućanina’’ i svako skretanje sa zamišljenog kursa lečiti u samom začetku. Ili nam se to već dešava, a da nismo ni svesni? Zvuči paranoično, zvuči kao teorija zavere – slažem se, ali i dalje tvrdim da čovečanstvo već uveliko živi modifikovanu verziju Orvelove ’’1984’’. Uloga rialitija VB je da nas što bezbolnije uvede u takav svet. Da nas ubedi da je zabavno nadgledati tudje živote. Da je poželjno ’’nominovati’’ druge, zapravo otkucavati, cinkariti i opanjkavati druge tamo gde već treba. Kod Orvela deca najveću sreću doživljavaju kad policiji prijave svoje roditelje zbog ’’zlomisli’’. Kod Velikog brata ukućani su propozicijama primorani da gaze po drugima ne bi li opstali. Ogovaranje, kao omiljena srpska aktivnost, od običnog, komšijskog, prekoplotnog ili uz kaficu, do denunciranja političkih neistomišljenika, čemu je jedini uzrok pakost, a cilj onemogućavanje svakog različitog, ima u Srbiji duboke korene i čini od Srbije idealno tle za političke projekte sa diktatorskim predznakom, ali i za medijske –VB tipa. Mi, jednostavno, predugo živimo uklopljeni u sistem gde i zidovi ’’imaju uši’’ i gde je poželjno, šta god se dešavalo, ’’gledati svoja posla’’. Orvelova godina je kod nas odavno počela. Rialiti VB nam samo dodatno daje za pravo da je naš način života ispravan. Smešimo se jedni drugima, ali kad postane gusto potkazujemo i najrodjenije, kao Vinston Juliju; smerno otaljavamo nametnute obaveze, kao Čaplin u ’’Modernim vremenima’’ ili kao ukućani nedeljne zadatke; u slobodno vreme leškarimo ispred telekrana ili trućamo o ’’magarčevoj senci’’ poput ukućana; svadjamo se na sav glas jer smo besni, frustrirani, a nemoćni da gnev usmerimo ka pravim unesrećiteljima; preziremo svakog ko talasa naše mrtvo more i nemilosrdno ga izbacujemo iz kuće, zvao se on Maca, Wikler/Nigrutin ili Zoran Djindjić, svejedno.
I baš zbog svega ovoga, roman ’’1984’’ Džordža Orvela bolje od svih opisuje našu viševekovnu zbilju, a reality show ’’Veliki brat’’ uživa kod nas popularnost veću od svih drugih.

Linkovi:

knjige:
1) Mihail Zamjatin – ’’Mi’’
2) Oldos Haksli – ’’Vrli novi svet’’
3) Entoni Bardžis – ’’1985’’
4) Vladimir Vojnovič – ’’Moskva 2042’’
5) DJordje Kovač – ’’Najsrećnija životinjska farma u Engleskoj’’
+ filmovi
1) ’’1984’’ – 1956.
2) ’’1984’’ – 1984.
3) ’’Brazil’’ – 1985.
4) ’’Trumanov šou’’ – 1998.
5) ’’1984’’ – 2009. (u pripremi)
+ muzika
Eurythmics – ’’1984’’ (For The Love of Big Brother) - soundtrack
David Bowie – ’’Diamond dogs’’
Rick Wakeman – ’’1984’’

EDIT (dopuna teksta):

Evo šta je  na temu Orvelove 1984. pisao Borisav Pekić. Tekst je preuzet sa bloga Borisav Pekić:

HI­LJ­A­DU DE­VET­STO OSAM­DE­SET ČETVR­TA, PETA, ŠESTA...

U Or­wel­lo­voj 1984. opi­san je pašnjak ko­ji ju­nak ro­ma­na Smith zove Zlat­nim kra­jem. Sta­ri pašnjak obr­sti­li su zečevi. Nji­me vi­ju­ga pu­tan­ja, una­o­ko­lo se vide krtičnja­ci. U živi­ci, na­su­prot pol­ja­ni, bre­sto­ve se gra­ne bla­go po­vi­ja­ju na ve­tru, a lišće, gu­sto kao žen­ska kosa, je­dva pri­met­no tre­pe­ri. U bli­zi­ni teče potočić, u čijim se vi­ro­vi­ma, is­pod vrba, igra­ju ri­bi­ce.

U Brad­for­do­voj, film­skoj ver­zi­ji ro­ma­na vi­di­mo taj pašnjak. Ne­ko­li­ko puta u Smit­ho­vom snu, jed­nom u stvar­no­sti lju­bav­nog su­sre­ta s de­voj­kom Ju­li­jom. Pre­deo iz sna jed­nak je pre­de­lu na ­ja­vi. I ne­u­po­re­di­vo pri­vlačniji nego u Orwel­lo­vom kratkom i su­vom opi­su.

Što je kod pi­sca tek lir­ski na­go­veštaj, kod re­di­tel­ja je po­et­ski sim­bol u svoj svo­joj no­stal­gičnoj ras­koši. Čed­nom le­po­tom, čis­totom ne­dir­nu­te pri­ro­de, on je Pašnjak Go­spodnji, raj­sko utočište u pa­kle­noj st­var­no­sti go­di­ne 1984. Po­vrh Smit­ho­vih hu­ma­nih sum­nji, Ju­li­ji­ne ne­vi­ne plot­no­sti, nji­ho­ve krat­ke ali uz­vi­še­ne po­bu­ne protiv ti­ra­ni­je Ve­l­i­kog Bra­ta i nje­go­ve to­ta­li­ta­ri­stičke ol­i­gar­hi­je, ze­le­ni, buj­ni paš­nja­k je­di­na je nada u ovoj umet­no­sti her­me­tičkog, si­vog bez­na­đa, koja nas ne pla­ši ima­gi­nar­nim svetom budućno­sti, već upo­zna­je sa sve­tom u kome odav­no živi­mo.

Sve­tom na gla­vu obr­nutim, u kome se pro­šlost men­ja a budućnost je ne­iz­men­ji­va, gde je­zik ne oživ­lja­va mi­sao nego je ubi­ja, gde se mir obez­beđu­je ra­tom, rop­stvo pro­gla­ša­va slo­bo­do­m, moć za­sni­va na stra­hu i ne­znan­ju, a gra­ni­ce iz­me­đu laži i isti­ne za­u­vek su iz­bri­sa­ne. I gde san, pre nego što i on bude pro­gra­mi­ran, osta­je je­di­ni slo­bo­dan ko­ri­dor ko­jim se iz mračnog sve­ta 1984, 1985, 1986. ili ko zna koje, može pobeći u neki bol­ji.

San i, na­rav­no, smrt. I kad Smit­hov mučitelj, pro­svećeni inžen­jer ljud­skih duša, O’Bri­en, kaže da će se opet sre­sti ”tamo gde nema mra­ka”, ovaj večni su­bjekt ist­o­ri­je i na­iv­ni pred­stav­nik ljud­ske nade ve­ru­je da to može biti samo na pašnja­ku, u Zlat­nom kra­ju nad ko­jim uvek sija sun­ce.

Oni se i sreću tamo gde mra­ka nema. Samo to nije Zla­tan kraj, Pašnjak Go­spod­nji, po­sled­nje utočište hu­ma­ni­te­ta. To je pod­zem­na ćeli­ja policije, u ko­joj se si­ja­li­ca, to je­di­no za­tvo­re­ničko sun­ce, ni­ka­da ne gasi. I ta raz­li­ka iz­me­đu božan­škog pa­šnja­ka i ljud­ske pečine, večna je raz­li­ka iz­me­đu naših nada i isti­na, naših uto­pi­ja i re­a­l­no­sti, naših isto­rij­skih ci­l­je­va i naše isto­ri­je, a možda i ljud­ske ilu­zi­je i ljud­ske sud­bi­ne.

Za ovu su­mor­nu sli­ku Veka pro­svećeno­sti i Dvo­mi­sli nje­go­ve ma­te­ri­jalis­tičke ci­vi­li­za­ci­je, Bradford do­bi­ja ti­tu­lu re­di­t­el­ja go­di­ne, a John Hart, po­bun­je­nik s raz­lo­gom ali bez iz­gle­da, pre­stiž naj­boljeg gl­um­ca. A šta smo mi gle­da­o­ci do­bi­li? Ni­smo do­bi­li ništa. Na­pro­tiv, iz­gu­bi­li smo nešto. I baš se u tom gu­bit­ku sadrži naš naj­veći do­bi­tak. Iz­gu­bi­li smo, na­daj­mo se, nešto od sebičnjačke rav­no­du­šno­sti s ko­jom gle­da­mo svet oko sebe.

Jer, pred ovim bes­kom­pro­mi­snim fil­mom ne­ma­mo utešan osećaj da vi­di­mo budućnosi, koja se, ako smo mu­dri, može izbeći: koja se može, ali ne mora do­go­di­ti. Vi­di­mo ne­što što se svu­da oko nas već događa. Vi­di­mo budućnost ko­ja je već došla, ali­ još nije prošla i nema iz­gle­da da ika­da pro­đe. Kada u fil­mu 1984. vi­di­mo iz­li­ve pro­gra­mi­ra­ne mržnje, vi­di­mo i pri­nud­nu, tre­­ni­ra­nu, pro­gra­mi­ra­nu mržnju što po­tre­sa i naš svet.

Be­smi­sle­ni rat na ekra­nu tek pre­sli­ka­va be­smi­sle­ne ra­to­ve koje vo­di­mo. Bom­ba što ra­za­ra Lon­don i za na­s je već na ne­koj lan­sir­noj ram­pi. Kad sa Smit­hom pro­la­zi­mo si­ro­tin­jskim četvr­ti­ma, upo­zna­je­mo i bedu svo­jih geta, ne­prav­de svo­jih so­ci­jal­nih uto­pi­ja. U tu­poj ravno­dušno­sti gra­đa­na na fi­lmu, pre­po­zna­je­mo, ako smo pošteni, i vla­sti­tu.

Kad u za­bra­nje­nom azi­lu sve­moćne Par­ti­je sa Smithom posećuje­mo O’Bri­e­na, ne možemo se ne spo­me­nu­ti i svo­jih par­ti­ja, svo­jih sve­moćnika. Umi­ran­je od gla­di Smit­ho­ve maj­ke i se­stre, umi­ran­je je lju­di i dece na­šeg sve­ta. Za­tva­ran­je, mučenje i po­gu­bljen­je Win­sto­na Smit­ha za­tva­ra­nje je, mučenje i po­gu­bljen­je va­šeg su­gra­đa­ni­na, pri­ja­tel­ja, bližnjeg, ili će to usko­ro biti, vaše je to za­tva­ran­je, mučenje i po­gu­bljen­je, ili će usko­ro biti.

Ali, kad sa zeb­njom pra­ti­mo tok Smit­ho­ve po­bu­ne i svom joj dušom do­bro želi­mo, i sami po­sta­je­mo plen op­ste Dvo­mi­sl­i­, jer mi zna­mo da će se ona rđavo završiti. Ne što smo Or­wella čita­li, već što, ma čemu se na­da­li, du­bo­ko u srcu po­zna­jemo svet u kome živi­mo.

Svet, u kome se, u pra­voj, tek pro­tekloj go­di­ni 1984. u 98 ze­mal­ja, čla­ni­ca Uje­din­je­nih na­ci­ja, lju­di, zaštićeni nje­nom po­vel­jom i svim mo­gućim hu­ma­nistič­kim kon­ven­ci­ja­ma, u svr­hu pre­va­spi­ta­va­n­ja, re­for­mi­san­ja i dru­štve­nog pri­la­gođavan­ja, po­ta­pahu u iz­met, prže­ni behu na elek­tričnim ražnje­vi­ma, sa­hran­ji­va­hu se po dušev­nim bo­l­ni­ca­ma i umlaćivahu čekićima.

Svet u kome se još uvek ro­bu­je za mišl­jen­je, i ro­bu­je mišlje­nju, i upra­vo zato što se mi­šl­jen­ju ro­bu­je, na ro­bi­ju se zbog mišljen­ja ide.

Svet u kome još uvek ima samo je­dan po­u­zdan način da se čo­vek rodi, a već bez­broj si­gur­nih načina da se ubi­je, i opet, hil­ja­du na­čina da se umre, a samo je­dan da se preživi.

Svet u ko­me­ je ­sva­ki Smith osu­đen na smrt, samo je pi­tan­je kada i kako će se pre­su­da izvršiti. En­gle­ski­ je pe­snik John Don­ne pe­vao:

Ni­kad ne pi­taj za kim zvono zvoni,

Jer, ono zvoni i za tebe.

Tako i mi, gle­da­o­ci Brad­for­do­vog fi­i­ma, možemo reći: ”Ne pi­taj­mo za koga od bola i sti­da urla mučeni Win­ston Smith. Urla za sve koje u ovom času, bilo gde u sve­tu i bilo zbog čega, muče, pro­go­ne, ponižava­ju i u­bi­ja­ju.”

Urla i za nas!