Приказивање постова са ознаком Koridor 10. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Koridor 10. Прикажи све постове

понедељак, 5. новембар 2012.

Od „Bratstva i jedinstva“ do „Koridora 10“

Putna mreža je jedan od najbitnijih faktora funkcionisanja i razvoja svake zemlje! Dok se krupne ribe u politici bave trasama auto-puteva (na kojima može da se pomalo kraducka), lokalni političari pred svake izbore asfaltiraju bar po neku zavučenu ulicu na periferiji, ne bi li se dodvorili biračima!


Gotovo svakodnevno slušamo izjave ministara i državnika kako je izgradnja Koridora 10 kroz Srbiju naš prioritet, od koga ne samo da zavisi razvoj domaće privrede, već i evro-integracije! Ujedno, stalno čujemo i kako se sa radovima kasni, kako neki još nisu ni počeli! Kakav li je tek naš odnos prema stvarima koje nam nisu prioritet?

Mrka je nedavno izjavio da će Koridor 10 biti završen pre nego što Bugari i Rumuni završe njihov Koridor 4, kojim bi preuzeli veliki deo međunarodnog tranzita, a šteta po našu državu bi bila ogromna, zbog putarina i svog novca koji se usput potroši, na pumpama i odmaralištima!

Radovi na istočnom kraku Koridora od Niša do Dimitrovgrada i bugarske granice zvanično su započeli u jesen 2010., i po najavama trebali su da budu gotovi ove godine! Da li su? Naravno da ne! Radovi se tek privode kraju na deonici Dimitrovgrad – Pirot (iako ima tu još posla) i letos su krenuli na deonici od Niša do Bele Palanke! Deonica od Bele Palanke do Pirota nije ni započeta, tek je na tenderu!



Uz silnu mehanizaciju, uz stručna lica, silne inžinjere i nadzornike, uz sve uslove za rad, radovi redovno kasne! A kako je nekada bilo, kako su se gradili prioriteti?


* * *

Nakon Drugog svetskog rata Jugoslavija je imala samo lokalne i regionalne puteve slabog kvaliteta. Kako bi se zemlja dobro povezala, kao prioritet je stavljena izgradnja auto-puta (ili auto-ceste) „Bratstva i jedinstva“, koji se protezao kroz celu Jugoslaviju, od „Vardara pa do Triglava“.

Brigadiri VII niške omladinske radne brigade "Ivan Karaivanov"

U izgradnji auto-puta su učestvovali pripadnici JNA i omladinske radne brigade, zbirno oko 300.000 ljudi!
Prva je izgrađena deonica puta od Zagreba do Beograda u dužini od 382km, za tim su izgrađene i ostale. Godine 1962. započinju završni radovi na poslednjoj deonici između Osipaonice i Beograda, koji su završeni 1963.



Knjižica brigadira koji učestvuje na radnoj akciji

Među brigadirima koji su radili na završnoj deonici bio je i moj otac, koji je tada sa 18 godina tri meseca proveo sa svojom omladinskom brigadom!

Pohvala za zalaganje na izgradnji auto-puta
od Paraćina do Osipaonice, koju je dobio moj otac 1962.

Nešto više od 250.000 brigadira je za samo  šest godina povezalo Ljubljanu sa Đevđelijom. Danas, uz svu mehanizaciju, za to vreme nećemo stići da povežemo Niša sa Bugarskom!

уторак, 25. септембар 2012.

Miljokazi pored puta!


Naš odnos prema istoriji, tradiciji i kulturnoj baštini posve je diskutabilan! Mnogo je propuštenih prilika da nešto naučimo, mnogo primera kojima se ne možemo dičiti! Živeti na Balkanu, na trasi koja povezuje Istok i Zapad privilegija je koja sa sobom nosi i dozu odgovornosti, prema našoj i prethodnim epohama! A ta odgovornost je ponekad upravo ono što nam tako nedostaje u trenucima kada nam istorija podari neko iznenađenje!


Bela Palanka (nekadašnja Remesiana) se nalazi na važnoj trasi, na putu Niš (Naissus) – Sofija (Serdica), odnosno šire gledano na trasi puta Beograd (Singidunum) – Istambul (Constantinople). Put na ovoj trasi izgradili su Rimljani još u I veku nove ere. Ovaj put je nazvan Put Vojnika ili Vojni Put (Via Militaris) i njegovi ostaci su nedavno pronađeni u okolini Dimitrovgrada prilikom radova na izgradnji istočnog kraka Koridora 10. Via Militaris je bio širok 9 koraka ili oko 6 metara i popločan kamenjem ili posut peskom. Na trasi puta podizana su mnoga utvrđenja, kao i prenoćišta i stanice za promenu konja i kola, jer je put bio dugačak i spor. 

Oko takvih stanica ili bitnih raskrsnica duž puta su postavljani tzv. miljokazi, kameni stubovi poput današnjih putokaza koji su pokazivali udaljenost između dva mesta na putu ili udaljenost do glavnog grada provincije. Ti miljokazi (Milliarium) bili su oblika valjka, prečnika oko 0,5m i visoki 2- 2,5m. Oni su obično postavljani u razmacima od 1000 dvostrukih koraka (mille passus) koji zapravo čine jednu rimsku milju (1 rimska milja = 1,481 km).


U nepunih mesec dana pronađena su dva ovakva veoma značajna svedoka prošlosti, prilikom izvođenja radova na Koridoru 10. Jedan kod sela Crvena Reka u blizini Bele Planke u mestu zvanom Šuplja stena (o kojem postoje legende o zakopanom zlatu, koje je na ovom mestu tražila čak i vojska, tačnije Nebojša Pavković) i drugi kod sela Sukovo, između Pirota i Dimitrovgrada. Oni su visine 2,4m i izuzetno su očuvani, sa čitljivim natpisima. Pronađeni su na samo 30-ak cm dubine. Prvi pronađeni miljokaz, onaj kod Bele Palanke potiče iz 230.godine nove ere i postavljen je u čast cara Aleksandra Severa. On pokazuje udaljenost od 22 rimske milje do Naissusa (Niša). Ova dva miljokaza su najveća i najočuvanija miljokaza ikada pronađena na teritoriji Srbije. 


Videti ovakav miljokaz zaista je doživljaj koji izaziva divljenje, neku vrstu strahopoštovanja, nešto što Englezi nazivaju “awe”! Gledati stub koji je pre 18 vekova pokazivao put namernicima koje je put tuda vodio, čitati natpis koji je neko tako davno uklesao, imati osećaj da ste na trenutak u vremeplovu, da ste svedok, ako ne i deo prošlosti. 

I naravno, sada sledi ono „ALI“!

Ali, kako se na adekvatan način ophoditi prema nečemu ovakvom? Kako to sačuvati za buduće generacije koje će teško pojmiti i naše, a kamoli to vreme? Ovo i ovakvo kulturno dobro je ovih dana zabetonirano u postolje stare fontane u centru Bele Palanke. Ne znam ko je tu odluku doneo, ko je tu i za šta bio nadležan, ali mi nekako nije logično da takvo arheološko otkriće stoji nekonzervirano, nezaštićeno, zabetonirano, podložno vremenskim i ljudskim (ne)prilikama koje će verovatno biti pogubnije od zuba vremena starog 18 vekova!


Možda bi ga, s druge strane, odlaganje u staklenu fioku ili hodnik nekog muzeja samo udaljilo od javnosti, sakrilo kao što ga je zemlja krila vekovima.

Kako da čovek bude pametan! 

U svakom slučaju, ako vas put nanese kroz Belu Palanku, zastanite, predahnite i udahnite malo prošlosti!


"Nije najgore što sve prolazi nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom činjenicom" - Ivo Andrić, Znakovi pored puta


Podelite ovo

Related Posts with Thumbnails