Orvel ili Haksli, ko je bio u pravu?

Dvojica velikih vizionara, Džordž Orvel i Oldus Haksli, imali su drugačije viđenje budućnosti, naše sadašnjosti, u svojim remek delima „1984“ i „Vrlom novom svetu“. Iako napisana pre dvadeset pet godina, knjiga Neila Postmana „Zabavljajući se do smrti: Javni diskurs u dobu šou- biznisa“ proverava ko je bio u pravu i, čini se, tek dobija svoju punu potvrdu!

Postman je 1984. godine na prestižnom Sajmu knjiga u Frankfurtu učestvujući u diskusiji na temu povezanosti Orvelove 1984-te i savremenog sveta, izneo tvrdnju da Hakslijev Vrli novi svet mnogo bolje oslikava današnjicu od Orvelovog dela. Na osnovu ove diskusije, Postman je 1985. objavio svoju knjigu koja je prevedena na desetak jezika i prodata u preko 200.000 primeraka širom sveta. Godine 2005., Postmanov sin je objavio reizdanje ove knjige povodom dvadesetogodišnjice prvog izdanja. Knjiga „Zabavljajući se do smrti: Javni diskurs u Dobu šou- biznisa“ smatra se jednim od najznačajnijih  dela  Ekologije Medija.

Neil Postman razlikuje Orvelovu viziju budućnosti u kojoj totalitarni vladajući režim ograničava individualna prava, i Hakslijevu viziju u kojoj se ljudi dobrovoljno odriču svojih prava, da bi se predali užitku! Prenešeno u kontekst današnjice, Postman vidi televiziju kao savremenu „somu“ putem koje se ljudi odriču svojih prava zabave radi. Knjiga, i drugi štampani mediji, drastično se razlikuju od televizije po načinu obrade i prezentovanja informacije. Čitanje zahteva intenzivnije intelektualno učešće, interaktivno i dijalektičko, dok televizija zahteva samo pasivnu uključenost, sputavajući potrebu za intelektualnim i racionalnim razmišljanjem.

Kao primer, Postman navodi činjenicu da su prvih petnaest predsednika SAD verovatno mogli da šetaju ulicom, a da ih prosečan građanin ne prepozna. Ipak, ovi ljudi bi se lako prepoznali po svojim delima i pisanim rečima. Nasuprot tome, danas, imena predsednika, ali i mnogo manje značajnih ličnosti, kao prvu asocijaciju pre svega izazivaju vizuelni odgovor, slike sa TV-a, a vrlo malo njihove reči!

Orvelov Veliki brat nameće svoj autoritet i represiju spolja, dok se kod Hakslija ljudi svojevoljno lišavaju svoje autonomije, zrelosti i istorije. Ljudi će zavoleti tehnologije koje razmišljaju umesto njih! Prihvatajući nepotrebno kao sastavni deo svakodnevice, gušimo i gubimo značajno, relevantno. U moru informacija, ono bitno i korisno postaje nevidljivo, razvodnjeno. Kao što je Kolridž u jednom od svojih čuvenih stihova rekao: Voda, voda svuda, a ni kap nije za piće! (Water, water everywhere, and not a drop to drink!)

Nekada se postavljalo pitanje „Da li televizija oblikuje našu kulturu ili je samo oslikava?“ Ovo pitanje je vremenom izgubilo smisao, jer je televizija zapravo postala naša kultura!

Na osnovu knjige nastala je ova strip ilustracija, koju sam preveo za Paradoksiju!

Neil Postman, humanista, teoretičar medija, kritičar kulture, profesor i pisac umro je 2003.godine. Knjigu „Amusing ourself to death“ napisao je pre ere masovne uporebe interneta, novog medija koji je donekle umanjio primat televizije. Internet sajtovi, forumi, blogovi vratili su ulogu čitanju pri istraživanjima i razmeni informacije. Kako li bi Neil Postman analizirao ovaj kulturni fenomen?

Kratka priča: SLOBODA!

Iz oblaka koji se nećkao negde iznad zimom odevene šume, izletela je mala, uplašena ptičica. Nekako je odudarala od svega u okolini. Njeno nežno perje nije baš najbolje podnosilo kišu koja se trkala sa ledenim vetrom. Ne znajući kuda da ide, sletela je na jednu golu granu. Čudila se gde je nestalo svo ono lišće u kojem se do skora krila. Mnoge stvari njoj nisu bile jasne na ovom svetu. Njena krila su bila i suviše mala da zahvate širinu ovoga neba. Ona jednostavno nije bila spremna za sve ovo. Nisu za svakoga nebeske širine.

I dok su joj se kapi kiše ledile na krilima i oči nemoćno polako zatvarale, setila se kako je nekada bila gospodar celog jednog kaveza i poslednjim toplim daškom poželela da neko nije ostavio otvoren prozor.

Bajka o časti – po(r)uka za sve nas!

Neverovatno je kako deca imaju tu sposobnost da pred nas, pred naše postupke, misli i dela postave ogledalo čiju sliku nismo sposobni da sami stvorimo, svojim kontaminiranim umovima! Nevinost dečjeg srca i bistrina njihovog uma neka nam češće budu opomena i smernica za mnoge puteve. 

„Bajka o časti“ je priča o svima nama, za sve nas, iz ugla jednog deteta koje je uvidelo stvari oko kojih smo mi navikli da zažmurimo na jedno oko (ako ne i na oba). Ova priča je dobila prvu nagradu na konkursu Društva Sveti Sava. Dosta se već toga reklo o njoj na netu, ali ako ste od onih koji su je propustili do sada, ovoga puta to nemojte učiniti!

BAJKA O ČASTI

U nekа dаvnа vremenа življаhu ljudi bistrogа umа i plemenite duše. Lutаli godinаmа po rаzličitim krаjevimа trаžeći mesto zа svoj dom. Kаd dođoše do Velike Reke, rešiše dа tu i ostаnu. Podigoše svoje kuće, nаprаviše svoje selo i izrodiše veliko, brojno i zdrаvo potomstvo. Izаbrаše sebi i krаljа po imenu Rаzum. Dobiše i veru, jezik i pismo. I tаko nаstаde nаrod. Beše nаdаleko poznаt po svojoj čestitosti i mudrosti.

Vreme je prolаzilo. Život im beše bogаt. Ali sve što je dobro, privuče i zаvidne ljude. Iz vrlo udаljenih krаjevа, gde su vlаdаle neslogа i mržnjа, а krаljicа im bilа Zаvist, krenuše dа nаpаdаju ovаj nаrod. Rušili im kuće, otimаli decu, pаlili knjige…

No, nаrod beše hrаbаr i neustrаšiv. Zаto Zаvist reši dа ubije Rаzum. Tаko i bi… Nаrod ostа bez krаljа te odluči dа vlаst pripаdne njegovoj ženi. Onа se zvаlа Čаst. Imаlа je kćerku Slobodu i sinа Život. I umesto dа bez Rаzumа nаrod propаdne, oni su sа Čаsti postаli još jаči. Čаst je vlаdаlа pošteno i dostojаnstveno. Bilа je skromnа, iskrenа i prаvednа. Kćerkа joj je u svemu pomаgаlа. Slobodа je bilа nаjlepšа devojkа nа svetu i voljenа u nаrodu.

Zаvist, već besnа, pokušа dа ubije i Čаst, аli bez uspehа. Zаtim pokušа dа otme Slobodu, аli je i onа bilа neuhvаtljivа. Nаrod ih je dobro čuvаo, bаš kаo što se čuvа nаjveći zаvet predаkа. No, Zаvist nije mirovаlа. Trаžilа je put do zlа. Tаko nаgovori Život dа se odrekne mаjke i sestre dobijаjući zа uzvrаt obećаnje – večnu slаvu i vlаst. Život je poverovаo. Nа prevаru zаtvori Čаst i Slobodu u kutiju zаborаvа. Postаde krаlj. Nаrod se uplаši novog krаljа jer Život bez Čаsti i Slobode je Život sа strаhom. Tаdа su istinа i nаdа dаleko, а tugа i zlo prve komšije.

Zаvist je imаlа kćerku Lаž kojа se po nаgovoru mаjke udа zа krаljа. Uz nju Život postаde još suroviji, а nаrod nesrećniji. Život i Lаž dobiše kćerku Prevаru i sinа Zаborаvа. Dođoše još crnji dаni Nаrod je propаdаo svаkim dаnom sve više. Od rаzumnog, čаsnog i slobodnog, ostаde sаmo prevаreni nаrod. I – zаborаvljen…

Ne prođe mnogo, а Zаvist odluči dа ode odаtle jer više nije imаlа nа čemu dа im zаvidi. Sа njom odoše i kćerkа Lаž i unuk Prevаrа jer im je, ovаkаv kаkаv je, Život dosаdio.Kаd je krаlj ostаo sаm, sа sinom Zаborаvom, oseti neizmernu tugu i pokаjаnje zа ono što je učinio svome nаrodu, te pаde u postelju. Sin se sаžаli nаd svojim ocem te odluči dа nаđe kutiju zаborаvа. Nije je bilo teško nаći. Bilа je nа putu, zаborаvljenа… Obrаdovаo se, аli ju je uzаlud pokušаvаo otvoriti. Sedeo je tužаn dаnimа pored očeve postelje nаdаjući se dа će nekim čudom ozdrаviti. Jednogа dаnа vide gа mаli dečаk zlаtne kose i upitа gа: “Poznаješ li ti Čаst i SloboduT “Ne, jа sаm se rodio posle njih”, odgovori Zаborаv, „аli ih poznаje moj otаc Život”. „Slušаj me dobro”, reče zlаtokosi, “аko želiš dа Život ozdrаvi, morаš ispuniti tri zаdаtkа-želje. Tаko će se kutijа zаborаvа otvoriti”.

Prvа željа: Učini dа Život zаuvek zаborаvi nа Zаvist, Lаž i Prevаru.
Drugа željа: Vrаti nаrodu Čаst i Slobodu!
Trećа željа: Ne dozvoli dа jezik tvogа nаrodа pаdne u zаborаv!

Zаborаv sve tаko učini, pа se Život iznovа probudi. Uz njegа su i Čаst i Slobodа živeli dugo i srećno.

Žive i dаnаs, аli ih trebа čuvаti od kutije zаborаvа…

***
Autor „Bajke o časti“ je Nikola Borovčanin, učenik 7.razreda (u vreme pisanja 6.razreda) OŠ “Vasa Čarapić” u Belom Potoku.

Kratka priča: Želja!

Osoba ženskog pola, za koju se jedino zna da ima izuzetno prijatan glas, slučajno je pozvala pogrešan telefonski broj. Čovek koji se javio i objasnio da je u pitanju greška, toliko je jako poželeo da vidi s kim priča da se u tom trenutku pretvorio u telefonski impuls.

Nikada nije saznao. Žena je isuviše brzo spustila slušalicu.

Epilog: Ako vam se ponekad desi da dok razgovarate telefonom čujete neke nepoznate glasove ili krčanje, nemojte da se nervirate. To samo jedan izgubljeni impuls traži svoj glas.

Meša Selimović - 100 godina od rodjenja

Meša Selimović rodjen je na današnji dan pre tačno sto godina. Najčešća asocijacija na njegovo ime su romani „Derviš i smrt“ iz 1966, i „Tvrdjava“ iz 1970.

Pored ova dva, svakako najznačajnija dela, njegov književni opus obuhvata i pripovetke: "Prva četa" (1950), "Tudja zemlja" (1957); romane: "Tišine" (1961), "Magla i mjesečina" (1965), “Ostrvo" (1974); studije i eseje: "Za i protiv Vuka" (1967), "Eseji i ogledi" (1966), ako i njegov autobiografski spis "Sjećanja" iz 1957.

Mehmed Selimović rodjen je u Tuzli. 1930. upisao se na studijsku grupu Srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon završenih studija do početka Drugog svetskog rata, radio je kao profesor gimnazije u rodnom gradu. Zatvoren je 1942. zbog saradnje sa NOP-om, a u maju 1943. prelazi na oslobodjenu teritoriju. Učestvovao je do kraja rata u borbi protiv okupatora. Posle rata je jedno vreme radio kao univerzietski nastavnik u Sarajevua zatim obavljao niz visokih dužnosti u kulturi. 1971. godine penzionisan je i seli u Beograd. Biran je za predsjednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije NIN-ova nagrada (1967), GORANOVA nagrada (1967), Njegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a, itd. Umro je 11. jul 1982. godine u Beogradu.

Selimovića svojakaju i u Srbiji i u Bosni. I jedni i drugi barataju svojim argumentima. O tome je Selimović 1976. u pismu SANU rekao:

"Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom.”

Bio on i marsovac, za nas je najbitnije da nam je Selimović podario neke od najznačajnijih dela srpske i evropske književnosti 20. veka.

 Spomenik Meši Selimoviću i slikaru Ismetu Mujezinoviću, 

u njihovom rodnom gradu Tuzli.

 

 

Evo nekoliko njegovih njegovih misli,a za bolje upozavanje sa ovim autorom, obaveznu literaturu već znate!

Citati Meše Selimovića

*
Nezadovoljstvo je kao zvijer: Nemocna kad se rodi, strasna kad ojaca.

*
Ne mogu da kazem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kazem: bicu ti prijatelj.

*
Strah i nemoc radjaju niske nagone.

*
Mozda bi trebalo da ih mrzim, ali ne mogu, ja nemam dva srca, jedno za mrznju, drugo za ljubav.

*
Do kraja zivota upoznavacu ljude, a nikad ih upoznati necu, uvijek ce me zbunjivati neobjasnjivoscu postupka.

*
Ono što nije zapisano, i ne postoji; bilo pa umrlo.

*
To nam je sudbina. Kad ne bi bilo ratova, poklali bismo se među sobom. Zato svaka pametna carevina potraži neki Hočin, da pusti zlu krv narodu i da nagomilana nezadovoljstva odvrati od sebe. Druge koristi nema, ni štete, ni od poraza ni od pobjede. Jer, ko je ikada ostao pametan poslije pobjede? A ko je izvukao iskustvo iz poraza? Niko. Ljudi su zla djeca, zla po činu, djeca po pameti. I nikad neće biti drukčiji.

*
… tajna se duže pamti nego jasna istina.

*
Čovjek se navikne na svaki smrad.

*
Ja uvek kažem: neka nije gore.

*
Suze mi teku od smijeha. Ako prestanem da se smijem, ostaće samo suze.

*
Ništa im ne zameram, pa ni to što mi nisu uspjeli ostaviti čak ni uspomene.

*
Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav.

*
Sve čemer, sirotinja, glad, nesreće… A zašto je tako? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas.Zar je onda čuda što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo nadanašnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.

*
Zar lukavstvo može zamijeniti znanje? — Iskusan čovjek bi upitao: zar znanje može zamijeniti lukavstvo? — Lukavstvo je nepošteno. — Nije uvek ni nepošteno. Zato što je neophodno. Neko to zove mudrošću. — Šta bi ti savjetovao čovjeku kome želis dobro? — Da se svojim mišljenjem ne izdvaja među ljudima s kojima živi. Zato što će se onemogućiti prije nego što išta učini. — Drugi moj savjet čovjeku kome želim dobro bio bi: ne govori uvijek ono što misliš.

*
Najmanja je mogućnost da pogriješim ako budem ćutao.

*
Lijepa riječ je kao lijepo stablo, korijen mu je duboko u zemlji, a grane se pod nebo uzdižu.

*
 Kunem se vremenom, koje je početak i završetak svega, da je svako uvijek na gubitku.

*
 Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja, a već star da ih ostvaruje.

*
 Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog.

*
Život ovog naroda je glad, krv, muka; bijedno tavorenje na svojoj zemlji i besmisleno umiranje na tuđoj

*
Niko nikome ne može natovariti toliko muke na vrat koliko može čovjek sam sebi.

*
Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?

*
Hoću da budem čovjek, borite se sa mnom ljudski.

 *
Tjerao sam glupu šalu, a istjerao gadnu zbilju.

*
Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće.

*
Ništa ne mogu učiniti, ali mislim. Toliko mogu.

*
Kada prodaješ, sve je jevtino, kada kupuješ, sve je skupo.

*
Volim ljude, ali ne znam šta ću s njima.

Šerlok Holms: o liku, kanonu i još čemu!

„Tri najupečatljivija čoveka u poslednjih sto godina su Čerčil, Hitler i Šerlok Holms!“
                                                                                                                       Alister Kuk

Šerlok Holms za početnike

Šerlok Holms (Sherlock Holmes), jedan od najpoznatijih i najupečatljivijih likova književnosti, delo je engleskog pisca Ser Artura Konana Dojla (1859-1930). Holms se prvi put pojavio 1887. u priči Crvena nit (A Study in Scarlet), nakon čega je usledio Znak četvorice (The Sign of Four) 1890.  Ipak, pažnju publike privukao je tek sledeće godine, kada je časopis Strand  počeo da objavljuje seriju kratkih priča pod nazivom Avanture Šerloka Holmsa. Želeći da se više posveti drugim likovima i istorijskim romanima, Dojl odlučuje da u epizodi Poslednji problem (The Final Problem) ubija Šerloka Holmsa. Nekoliko godina kasnije, 1902., zbog neočekivane reakcje publike i izdavača,  Dojl nevoljno vraća Holmsa u život u priči Baskervilski pas (The Hound of Baskervilles).
Ser Artur Konan Dojl je napisao četiri romana i pedeset šest kratkih priča o Šerloku Holmsu. Sve one zajedno nazivaju se Kanon (The Canon). Narator u većini priča je Holmsov verni pratilac i pomoćnik, dr Džejms Votson (James Watson). Priče pokrivaju period  od 1878. do 1903., sa poslednjim slučajem smeštenim u 1914.  Postoji pauza u pričama izmedju 1891. i 1894.  koja se medju fanovima naziva Velika praznina (The Great Hiatus).

Za vreme studija medicine na Univerzitetu u Edinburgu, Ser Konan Dojl je upoznao izvesnog profesora doktora Džozefa Bela (Joseph Bell), ličnog hirurga kraljice Viktorije. Bel je imao neverovatnu moć dedukcije i u utvrdjivanju dijagnoze pacijenata koristio je najširi mogući spektar zapažanja (njegova današnja ekranizacija bi bio Dr Haus). Iako mu je dr Bel nesumljivo bio glavni uzor u stvaranju lika Šerloka Holmsa, Ser Dojl je inspiraciju našao u još nekim stvarnim i fiktivnim likovima. Jedan od njih je bio prvi detektiv u književnosti, Augustin Dupin, lik Edgara Alana Poa. Tu je takodje bio i inspektor Likok, francuskog pisca Emila Gaborioa, kao i čuveni francuz Vidok, prvo neuhvatljivi kriminalac, a potom šef specijalne policije.

Kombinujući elemente ovih likova, uz dozu sopstvene originalnosti, Ser Artur Konan Dojl stvara lik Šerloka Holmsa, kojeg inicijalno naziva Šeringford. Ipak, ubrzo pisac menja mišljenje i njegov lik dobija svetski poznato ime Šerlok Holms. Šerlok je prezime dobio po američkom pesniku i lekaru Oliveru Vendelu Holmsu, koga je Dojl jako cenio.
Na osnovu priča, Šerlok Holms je rodjen 06. Januara 1854. Profesionalnu karijeru je započeo 1877., a završio  je 1903. Živeo je u ulici Bejker (Baker Street) broj 221b, sa svojim pomoćnikom Votsonom i kućnom pomoćnicom gospodjom Hadson. Holms je uvek u dobroj kondiciji i spreman za akciju. Dbar je poznavalac boksovanja i borilačke veštine Baritsu, kao i mačevanja i bore štapom, iako je njegovo najjače oružje zapravo njegov um! Majstor je prerušavanja, ljubitelj muzike, u naletima depresije ili razmišljanja svira violinu. Pohadjao je časove hemije i anatomije i sklon je izvodjenju raznih eksperimenata u kućnim uslovima.

Zanimljivo je da možda najpoznatije odlike Šerloka Holmsa zapravo nemaju osnova u originalnim pričama Kanona. Čuvenu frazu „Osnovno, moj dragi Votsone“ (Elementary, my dear Watson) Šerlok nikada nije izgovorio u pričama. Nastanak i popularizacija ov fraze vezuju se za kraj film Povrata Šerloka Holmsa iz 1929. Popularni imidž Holmsa sa kapom zapravo je posledica originalnih ilustracija za priče u časopisu Strand, a ne samih priča. Ilustracije Sidnija Pažeta bile su dovoljno upečatljive da se takva kapa uvrsti u Šerlokovu baštinu. Iako Holms često puši cigarete i lulu, prepoznatljiva povijena lula je njegovom liku „prikačena“ zahvaljujući glumcu Vilijemu Džiletu, koji je glumio Holmsa u pozorištu početkom 20-og veka. Imajući problema da priča dok u ustima drži običnu lulu, Žilet se dosetio da proba sa povijenom lulom, koja se pokazala praktičnijom. Ostalo je legenda!

Šerlokova neverovatna moć dedukcije zasniva se na izuzetnoj moći obzevarcije, ako i na detaljnom poznavanju stvari kao što su tragovi, otrovi  i slično. Ono što današnjem čitaocu može delovati zapanjujuće je Holmsova navika uzimanja opijata. Naime, u više priča Šerlok otvoreno pribegava korišćenju morfijuma i kokaina. Votson se često protivi Holmsovoj navici uzimanja „sedmoprocentnog rastvora“ i vremenom Holms redukuje i prestaje sa uzimanjem opijata. Treba npomenuti da u doba Viktorijanske Engleske, kada su priče pisane i kada su se dešavale, uzimanje opijata nije bilo nelegalno!

Šerlok Holms se po svjim osobinama i stavovima smatra za mizogenistu, tj ženomrsca. Njegovi stavovi su da razum treba da rukovodi čovekom, a ne srce. Lakše je objasniti neko ubistvo, nego postupak žene. Ipak, jedna žena uspeva da probije ili bar načne Holmsovu barijeru: to je Irena Adler. Ona se prvi put pojavljuje u priči Skandal u Češkoj (A Scandal in Bohemia). Irena će uvek ostati „jedina“ žena koja je Šerloku Holmsu privukla pažnju i intresovanje, koiko god i sam ne želeo to da prizna!
Šerlokov nemezis i ulimativni neprijatelj je profesor Džejms Morijarti (James Moriarty), genije kriminala, mastermajnd mnogih prevara i kriminalnih aktivnosti, na neki način refleksija Šerloka, ali na mračnoj strani. U priči Poslednji Probelm, Šerlok i Morijatri se bore iznad Rajenbah vodopada i obojica padaju niz liticu. Kada je nakon pritiska čitalaca Konan Dojl vrati Šerloka u život, objasnio je da je Morijarti pao niz liticu, a da se Holms zadržao, ali je ostavio svet u uverenju da je mrtav, kako bi izbegao odmazdu Morijartijevih sledbenika.
Lik Šerloka Holmsa je na mala vrata ušao u popularnu kulturu, ali se vrlo brzo tu odomaćio i suvereno vlada već više od jednog veka. Možda razlog njegove popularnosti leži u činjenici da je bio prvi od svoje vrste. Za njim su usledili mnogi, koji su manje ili više uspešno kopirali njegove metode rezonovanja i dedukcije. Medju onima kojima je Šerlok Holms bio glavni uzor su i Herkul Poaro, detektiv Kolumbo, Dik Trejsi, pa i lik samog Betmena. Mnoge elemente i motive iz baštine Šerloka Holmsa danas možemo videti u popularnim serijama Red i Zakon, CSI, 24, dr Haus MD...

Lik Šerloka Holmsa je upisan u Ginisovu knjigu rekorda kao „najčešće ekranizovani lik“ sa oko 70 glumaca koji su ga glumili i sa više od 200 filmova i serija! U prvoj američkoj adaptaciji iz 1916. glavnu ulogu igrao je pomenuti Vilijem Džilet. Film nije bio zasnovan samo na jednoj avanturi, već na kombinaciji motiva. Počev od 1939. Bazil Ratbon igrao je Holmsa u 14 filmova. Vasilij Livanov je bio sovjetska verzija Džermija Breta, a izabran je zato što liči na lik koji je kreirao Sidni Padžet za ilustrovanje originalnih priča. Po mnogima najbolji Holms je bio nezaboravni Džeremi Bret, koji je svalnog detektiva glumio čitavu deceniju u Granadinom serijalu iz 1985.

U najnovijoj, aktuelnoj ekranizaciji Šerloka Holmsa, koja je i direktan povod ovom mom pisaniju, Šerloka glumi Robert Dauni Džunior, a Votsona Džud Lo. Ali, o tom filmu, već u sledećm postu! Za sada sam hteo da se prvo upoznamo sa originalnim Šerlokom, kako bi mogli da sudimo o filmu!

P.S. Film je odličan!