Iz oblaka koji se nećkao negde iznad zimom odevene šume, izletela je mala, uplašena ptičica. Nekako je odudarala od svega u okolini. Njeno nežno perje nije baš najbolje podnosilo kišu koja se trkala sa ledenim vetrom. Ne znajući kuda da ide, sletela je na jednu golu granu. Čudila se gde je nestalo svo ono lišće u kojem se do skora krila. Mnoge stvari njoj nisu bile jasne na ovom svetu. Njena krila su bila i suviše mala da zahvate širinu ovoga neba. Ona jednostavno nije bila spremna za sve ovo. Nisu za svakoga nebeske širine.
I dok su joj se kapi kiše ledile na krilima i oči nemoćno polako zatvarale, setila se kako je nekada bila gospodar celog jednog kaveza i poslednjim toplim daškom poželela da neko nije ostavio otvoren prozor.
Постови
