Приказивање постова са ознаком jubilej. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком jubilej. Прикажи све постове

среда, 30. јануар 2013.

Zašto nas „boli patka“ za Milanski edikt!


ILI, KAKO ĆEMO SE PROPISNO OBRUKATI!

Postoje dve mogućnosti: jedna je da ponovo pročitate ovaj tekst na kraju godine i kažete „Ala se ovaj nalupao, pa čovek nema blage veze!“ (za ovu opciju navijam), a druga da pročitate ovaj tekst ponovo na kraju godine i kažete „Au, šta je sve tu još moglo da se dopiše!“ (za ovu opciju se plašim da je realnija).


Sigurno ste već videli, smejali se i komentarisali sa prijateljima onaj klip u kome jedna baka na mostu kod tvrđave na pitanje novinara „Kako će grad proslaviti godišnjicu Milanskog edikta“ nezainteresovano odgovara „To me mnogo boli patka za to!“ Pa ta baka, baka Mileva, koju sam i lično upoznao, ima dobro opravdanje za svoj stav (da ne kažem izjavu). Baka Mileva je žena u godinama koja ima tezgu na tvrđavskoj pijaci na kojoj prodaje šampinjone, orahe, pirinač i sl. Radi na pijaci da bi preživela. Kada joj je u oči Božića na tezgu došla majka koja ima četvoro dece (dva para blizanaca!) i potražila šaku pirinča i par stotina grama šampinjona da bi postavila deci trpezu za Badnje veče, baka Mileva joj je izrevoltirano napunila kesu i rekla da nosi deci i da ne mora ništa da plati! Zbog toga se posvađala i sa snajkom! Ubrzo nakon toga je došao čovek sa besnim kolima koji je punio kese na svakoj tezgi. To je baba Milevu dotuklo! Krenuvši sa pijace kući, smrznuta i iznervirana, naišla je na tv reporterku koja je htela da čuje njeno mišljenje. I čula ga je! Kao i cela Srbija! Ali retko ko je čuo i ostatak priče. Zato, ne zamerimo njoj što je „boli patka“, već zapitajmo se zašto „boli patka“ i one koje ne mogu da imaju bilo kakvo opravdanje, jer su za obeležavanje godišnjice Milanskog edikta (bili) direktno odgovorni!!!

Neću se ovde baviti istorijskim činjenicama i (ne)opravdanošću razloga za obeležavanje ovog jubileja. Ako vas to zanima, sigurno ste već negde o tome čitali, ako vas pak ne zanima, neću vas ni daviti. 

недеља, 30. децембар 2012.

Srećna Nova 2013.godina!


Odbrojavanje samo što nije počelo! Osećali mi prazničnu atmosferu ili ne, radovali se Novoj ili ne, značilo nam to nešto ili ne, tek ova godina stiže do tačke kada će štafetu vremena predati Novoj 2013. godini. Kako će ona istrčati svoju deonicu za nas, ostaje da se vidi! Na nama je da sebi i drugima poželimo sve najbolje, da poželimo da budemo okruženi ljubavlju, da nas služi zdravlje, da budemo uspešni na poslu, na faksu ili u školi, da nam se sreća osmehne kada zatreba, da imamo mnogo ispunjenih trenutaka, da pronađemo ono što nismo, da doživimo ono što želimo, da nam se ostavre želje! Neka i mnogo, pa Nova Godina je!



Svim svojim čitaocima, prijateljima, kolegama blogerima, svima onima koji svraćaju, ili ponekad svrate, svima onima koji čitaju, ili samo pogledaju, svim onima koji komentarišu ili samo pomisle, svima onima koji već jesu i onima koji će biti, svima koji čuju i onima koji će čuti, onima koji vole i onima koji će voleti Paradoksija blog želi Srećnu Novu godinu!



субота, 21. април 2012.

Dobre i loše odluke: između Izbora i Titanika!


U jeku predizborne kampanje, jedina priča koja je uspela da osvoji bar deo medijskog prostora je priča o stogodišnjici potonuća Titanika! I jedna i druga priča govore nam o bitnim odlukama u životu!

Izborna kampanja nam je donela ista, stara lica, iste, stare priče, neka nova obećanja, neke nove lažne omehe sa bilborda i plakata, prljavu anti-kampanju... 

Titanik nam je doneo ista, stara pitanja, iste, stare činjenice, stare filmove u novom, 3D ruhu, neke nove serije, dokumentarce i malo poznate činjenice...

Kada su putnici Titanika kupovali karte za istorijsku plovidbu, činilo se da je to dobra odluka, dobar izbor! Vreme je pokazalo da nisu bili u pravu!

izgled originalne karte za Titanik


Kada budemo glasali za svoje predstavnike i kandidate, činimo to zato što verujemo da je to dobra odluka, dobar izbor! Vreme će pokazati da li smo u pravu!

izgled karte kojom odlučujemo u kom pravcu
će ploviti naš brod


Ipak, sledećih nekoliko priča nam ilustruju tezu da krajnja odluka možda, ipak, nije na nama!

Press-ov Nedeljnik je preneo priču o srpskom emigrantu Stojanu Španoviću, koji je trebao da bude na listi putnika, ali se prethodne noći zapio sa drugovima u kafani i propustio ukrcavanje u Sautemptonu. Iako je alkohol mnogima upropastio život, njemu je definitivno spasio! Stojan je kasnije otplovio u Ameriku, gde je radio kao železnički radnik i doživeo duboku starost!

Pre nego je Titanik potonuo, samo osam putnika se prethodno iskrcalo u lukama u kojima je pristajao. Jedan od njih je bio i Fransis Braun (Francis Browne), jezuitski sveštenik, kasnije poznat kao otac Braun. Zahvaljujući njemu i njegovom fotoaparatu, sačuvano je oko 1000 originalnih fotografija sa i oko Titanika. Otac Braun je Titanikom plovio na prvom kraku njegovog putovanja, od Sautemptona do Kvinstauna u Irskoj. Iako je hteo da plovi do Njujorka na poziv bogate porodice kojoj se pridružio, na naređenje svog pretpostavljenog koje je stiglo telegramom, Braun se iskrcao, ponevši sa sobom svoje fotografije slikane između 10. i  12. aprila. 

Među njima je bila i jedina slika telegrafske sobe (tzv. Markonijeve sobe) na brodu, koja je kasnije poslužila Kameronu kao model za njegovu filmsku rekonstrukciju plovidbe.



U Kameronovom filmu postoji i jedna (nevina) scena dečaka koji na palubi sa ocem baca čigru.

Zasluga za ovaj detalj takođe pripada ocu Braunu i njegovoj fotografiji. 

Dečak na ovoj slici je šestogodišnji Robert Daglas Speden. Ovaj dečak i njegov otac Frederik su imali sreće da budu među preživelim putnicima Titanika. Ipak, sreća ih nije dugo poslužila. Roberta je pregazio auto samo šest meseci nakon brodoloma, a njegov otac se udavio u porodičnom bazenu koju godinu kasnije!

Kako je Titanik, kao i svi veliki brodovi tog vremena smatran „nepotopivim“, prve vesti koje su novine prenele bile su da je brod udario u santu leda, ali da nema žrtava. The New York Times je bio među prvima koji je objavio šokantnu vest o velikom broju žrtava ovog brodoloma. 


Slika prikazuje tada petnaestogodišnjeg Neda Parfeta, koji je 15.aprila 1912. na ulici prodavao večernje izdanje novina, sa prvim vestima o velikoj tragediji, ne slutivši o godinama koje dolaze. Samo dve godine kasnije, svet je zadesila mnogo veća tragedija – počeo je Prvi svetski rat. Kako je bio suviše mlad na početku rata, Ned se za vojsku prijavio 1916.godine. Poginuo je samo par nedelja pred kraj rata!

Ponekad su naši izbori dobri, ponekad su loši! Ponekad su svesni, ponekad ne. Ponekad, ipak, ne zavise od nas! U svakom slučaju, o IZBORIMA uvek treba razmisliti!

уторак, 21. фебруар 2012.

Međunarodni dan maternjeg jezika – Sviđa mi se ili lajkujem!

“Quot linguas calles, tot homines vales”

21. februar je Međunarodni dan maternjeg jezika, koji se obeležava u svim zemljama članicama UNESKA. Ovaj dan se obeležava u cilju promocije jezičke i kulturne raznolikosti i multilingvizma, a služi i kao podsetnik na činjenicu da je potrebno sprečiti nestajanje pojedinih jezika, budući da podaci pokazuju da u svetu godišnje odumre oko 25 različitih jezika. Nizom manifestacija koje prate ovaj dan ljudi se podstiču na očuvanje svoj maternjeg jezika, ali i na učenje i upotrebu više jezika.


Ovaj dan se zvanično obeležava od 1999. godine.  UNESKO je proglasio 21. februar Međunarodnim danom maternjeg jezika, a Generalna skupština Ujedinjenih nacija je svojom rezolucijom to potvrdila, čime je međunarodno priznat Praznik maternjeg jezika koji se slavio u Bangladešu  (bivši Istočni Pakistan) od 1952. godine. Naime, Mohammed Ali Jinnah, guverner Pakistana, proglasio je Urdu jedinim zvaničnim jezikom Zapadnog i Istočnog Pakistana. Narod Istočnog Pakistana (danas Bangladeš), čiji je maternji jezik Bengali, počeo je proteste protiv ove odluke. Proteste su započeli studenti 21. Februara 1952. Tokom protesta, policija je otvorila vatru i ubila nekoliko njih.

Simbol Međunarodnog danna matenjeg jezika čini Shaheed Minar  (spomenik mučenicima) u Daki u Bangladešu. Nakon što je nekoliko puta rušen, ovaj spoenik je dobio svoju konačnu verziju, četiri rama koji predstavljaju četiri nastradala studenta i dupli ram koji predstavlja njihove majke i zemlju.


A kakva je situacija sa maternjim jezikom kod nas? Svakako, pitanje za širu diskusiju. Sve češće bivamo kritikovani da koristimo suviše mnogo tuđica, da kuliramo, lajkujemo, tagujemo, da smo fensi ili in… Opravdano ili ne, tek trebamo imati na umu da je jezik živa stvar, da se menja i evoluira prateći razvoj samog društva, tehnike i tehnologije. Mi ne pričamo kao što pričaju naši roditelji, ali, da li su i oni pričali poput naših dedova i pradedova?

P.S. "Quot linguas calles, tot homines vales / Koliko jezika govoriš, toliko vrediš" 

петак, 30. децембар 2011.

Srećna Nova 2012. godina!!!


Svim svojim čitaocima, prijateljima, kolegama blogerima, svima onima koji svraćaju, ili ponekad svrate, svim onima koji čitaju, ili samo pogledaju, svim onima koji komentarišu ili samo pomisle, svima onima koji već jesu i onima koji će biti, svima koji čuju i onima koji će čuti, onima koji vole i onima koji će voleti Paradoksija blog želi Srećnu Novu godinu!

Priče je bilo cele godine, zato sada neka vam želje prenese ova slika i ova divna pesma velikog Frenka!


понедељак, 31. октобар 2011.

Kampanja: OSLOBODI INTERNET!

U subotu, 29. oktobra internet je proslavio svoj 42. rodjendan. Grupa internet-entuzijasta iz Bugarske smislila je originalan i zanimljiv način obeležavanja ovog datuma! Pokrenula je kampanju pod nazivom OSLOBODI INTERNET!


Ideja o internetu započeta je, kao i mnoge druge velike ideje, kao vojni projekat. Prva internet veza i prva razmena podataka dogodila se 29. Oktobra 1969.godine izmedju Univerziteta u Kaliforniji i Istraživačkog instituta na Stanfordu. Zato se i ovaj datum smatra rodjendanom interneta, iako je sama reč „internet“ počela da se koristi mnogo kasnije, tek decembra 1974.godine.

Danas, 42 godine kasnije, internet je integralni deo naših života, internet je način života, simbol jednog novog društva i novog pokoljenja. Internet je simbol slobode, slobode misli, slobode reči, slobodne razmene informacija, mišljenja i ideja, simbol budućnosti! U kontekstu 21.veka, upotreba interneta se već nameće kao osnovno ljudsko pravo!

Vodjena ovom idejom, grupa entuzijasta pokrenula je inicijativu „oslobodi internet“ (www.osvobodiinternet.com) sa ciljem da okupi što veći broj ljudi i kompanija koje će tog datuma, makar na jedan dan otključati svoje WiFi konekcije i time omogućiti dostup internetu svima. Kampanja je započela širokom medijskom kampanjom koju su podržali mnogi mediji, kompanije, blogeri i poznate ličnosti. Dovoljno je bilo otključati bar jedan kanal na svojoj bežičnoj mreži i obeležiti svoju hotspot zonu na on-line karti na pomenutom sajtu organizacije, kako bi ljudi mogli da vide zone slobodnog interneta.


Sa slobodnim dostupom internetu u više od 1600 WiFi zona (hotspotova) Bugarska je 29. Oktobra obeležila 42. rodjendan interneta i postala, makar na jedan dan, najveća slobodna WiFi zona u Evropi! Ideja za svaku pohvalu, zar ne?

Ideja je prevazišla granice Bugarske, pa su na mapi mogle da se vide i registrovane zone slobodnog interneta u Srbiji, Hrvatskoj, Makedoniji, Nemačkoj, Poljskoj, Francuskoj i Holandiji. Nadajmo se da če sledeće godine imati još više odjeka u drugim zemljama, jer dobra ideja daleko se čuje! A za vas, koji toga još niste svesni (mada, ako čitate ove redove, sigurno jeste) internet je odavno tu, odmah iza ugla, otvorite mu vrata!



MALO ZANIMLJIVE INTERNET STATISTIKE

· 2 095 006 005 ljudi koristi internet u svetu
· 800 000 000 ljudi ima nalog na Fejsbuku
· 14 000 000 sati video materija je postavljeno na Youtube samo u toku prošle godine, a svake minute se postavi oko 48 časova novog video materijala
· 1 000 000 000 pretraga se obavi dvenvo na Google-u
· 837 000 000 ljudi ima e-mail adrese samo preko Yahoo mail, Google mail i Windows Live Hotmail naloga
· 2010.godine samo ostvareni internet saobraćaj preko mobilnih uredjaja iznosio je koliko i celi internet saobraćaj 2000.godine
· 0,6 ekzabajta (miliona terabajta) internet saobraćaja generisaće se mobilnim telefonima do kraja 2011.godine
· 15 000 000 000 ustanova biće povezano na internet do kraja 2015., a do 2020. ovaj broj će porasti na 50 000 000 000.

Internet – to smo mi svi!!!

недеља, 11. септембар 2011.

Priča najkontroverznije fotografije: 9/11 deset godina kasnije

Da li je taj 11. Septembar bio dan koji je zauvek promenio svet? Deset godina kasnije, jedna fotografija kazuje nam tu priču na svoj način!

U jutarnjim časovima 11.Septembra 2001., profesionalni fotograf  kompanije „Magnum Photos“ Tomas Hepker (Thomas Hoepker) je svojim kolima pokušavao da se što više približi Menhetnu i uslika teroristički napad na kule bliznakinje. Prolazeći kroz Bruklin, povremeno je zastajao da uslika kule preko reke. U jednom od tih trenutaka, ispred bašte jednog restorana, Hepker je uslikao grupicu mladih ljudi koji su, čini se, bezbižno i ne previše zainteresovano pratili dogadjaj sa „sigurne“ daljine i ćaskali, obasjani suncem!


Kada je njegova kompanija odlučila da objavi knjigu sa fotografijama tog dogadjaja, Tomas Hepker je odlučio da ovu fotografiju izostavi, smatrajući je suviše dvosmislenom i zbunjujućom! Svet, a pogotovu Amerika je bila u šoku! Scene tragedije, rušenje i stradanja, scene heroja vatrogasaca i spacilaca bile su prva i jasna asocijacija. Za gotovo idiličnu fotografiju ovog dogadjaja nije bilo mesta!

Pet godina kasnije, Hepker je odlučio da javnosti prikaže ovu fotografiju, koja je odmah izazavala buru različitih reakcija.  I danas, nakon deset godina od tog dogadjaja, ova fotografija praćena je kontroverzama i razlučitim tumačenjima!

Da li je na slici uhvaćen pogrešan, ili istorijski trenutak? Da li je američka omladina toliko bezdušna za strahote koje su se dešavale, ili su ipak uhvaćeni u trenutku debate o dogadjaju, jednog od najvećih postignuća slobodne demokratije? Da li ovo jednostavo znači da uprkos dešavanjima, život ide nezadrživo dalje? 

Procenite, uostalom sami, značenje ove fotografije!

9/11 ipak nije toliko kataklizmično promenio svet, kao što su nagoveštavale prve rekcije! Svet je, ipak, dosta drugačiji! Panta rei...

понедељак, 29. август 2011.

2. rodjendan Paradoksije,ili kako je sve počelo!


Pre tačno dve godine objavio sam svoj prvi post na blogu i zvanično zaplovio u blogerske vode! Kažem objavio, a ne napisao, zato što sam za prvi post odabrao već napisanu pesmu Paradoksija, po kojoj je i blog dobio ime!


Krenuo sam bez neke jasne ideje u kom pravcu ću ići, ali sam jednostavno osetio neku energiju i potrebu za pisanjem koju sam morao da negde kanališem. Sve se to izdešavalo u nekom periodu nakon što sam prestao da sa jednim prijateljem radim na jednom studentskom časopisu (PRESSEK, časopis studenata Ekonomskog fakulteta u Nišu, (u trenutku započeo blog i o PRESSEK-u koji za sada hibernira)), jer su došli neki novi klinci, jer davno već nismo bili studenti, jer smo svoj pečat PRESSEK-u dali i trebalo je podići sidra iz tih voda. Naviknut da piskaram i na papir pretačem teme koje me interesuju i intrigiraju, počeo sam da razmišljam o drugim varijantama. Tu sam negde naleteo na tako hvaljeni film „Beogradski fantom“. Pogledao ga i rekao sebi: WTF?!, kakava je ovo papazjanija od filma! Prošetao sam netom da vidim neke kritike i komentare i naleteo na jedan blog (ne sećam se imena) gde su film nahvalili do nebesa. Izrevoltiran, napišem žešći komentar tamo, pa na nekom forumu, pa na nekom sajtu i onda kažem sebi – pa zašto da se ispucavam na komentare na drugim sajtovima, zašto ne pokrenem svoj blog, pa da kažem lepo šta imam i hoću! I bi tako!


Doduše, post o Beogradskom fantomu još čeka da bude napisan, ali zato već 150 i kusur drugih jesu napisani i podeljeni sa vama! Teme su varirale od poezije, preko filma i muzike, zatim stripa, fotografije, jubileja, automobila, avijacije, politike, fenomena, obrazovanja, zanimljivosti... ima tu svega „što vole mladi“, ali i malo stariji, uglavnom od svega što volim ja! Skoro 50.000 poseta za dve godine možda i nije neki skor, ali za blog u povoju i mene lično i te kako jesu! Tempo pisanja je svakako sporiji i redji nego u početku, ovog leta sam bio pogotovu "lenj", ali tome nije kriv nedostatak motivacije, nego nedostatak vremena. Ponekad prosto beležim teme o kojima bih da pišem, da ne zaboravim, izlistam njih desetak, a tek poneku stignem i da podelim sa vama! Što reče jedan moj drug, 'bem ti kapitalizam i moderni način života, samo jurimo negde!

Obično, povodom nekih jubileja, novih godina ili „okruglih“ postova pomenem najčitanije teme i sl, ali to sad već imate sa strane, pa može da vidite i sami! Blog Paradoksija je moja (mala) lična karta, presek mojih uhvaćenih misli i razmišljanja, emocija i zapažanja. Blog Paradoksija sam na neki način ja! Zato, preskočiću statistiku, izlive emocija i sl. Odo da sečem rodjendansku toru! I, obećavam da ću se truditi da budem redovniji, zanimljiviji i originalan kao i do sada, ili makar ne gori. Ostalo delom zavisi i od vas čitalaca!

Dakle, idemo dalje! Vi pucajte, ja i dalje pišem blog!

понедељак, 14. март 2011.

Na današnji mesec, ili kakva nam je martovksa karma! (2)

13. Mart

1946. pripadnici službe Državne bezbednosti uhapsili su generala Dražu Mihailovića. „Đeneral“ je osudjen na smrt zbog izdaje i pogubljen je jula iste godine. Danas se još uvek traga za njegovim grobom. Traga se za istinom, da li je Draža bio izdajica ili heroj, kvisling ili patriota. Tragamo za prošlošću, da vidimo gde smo bili,  i tragamo za budućnošću, da vidimo kuda ćemo. Ipak, najgore je što ne znamo ni gde smo!


14. Mart

2002. prestala je da postoji Jugoslavija. Ideja, vizija, koncept ili samo eksperiment trajao je 83 godine. Nova državna zajednica, Srbija i Crna Gora, formirana nepunih godinu dana kasnije nije potrajala ni toliko meseci! Sve mi se čini da smo ostali bez ideja, vizija i koncepta. Pretvorili smo se u jedan veliki eksperiment. Zapravo, pretvorili su nas – u zamorčiće!

2006. na takmičenju za Pesmu Evrovizije nije izabran predstavnik Srbije i Crne Gore. Kada smo počeli da se prepucavamo oko glupog takmičenja i još glupljih pesama, bilo je jasno „kud plovi ovaj brod“.  Bilo je još jasnije da „ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“!


15. Mart

1883. Beograd je dobio prvu „telefonsku stanicu“, samo sedam godina nakon što je izumljen telefon. Danas teško da se možemo setiti kako se živelo pre mobilnih telefona, a kamo li da možemoo zamisliti kako je bilo pre telefona uopšte!

1927. Osnovana je Fabrika aeroplana i hidroaviona Zmaj. Danas, naše eskadrile su popunjene avionima koji su stari kao i zmajevi iz bajki! A često i bljuju vatru. Tamo gde ne treba!


16. Mart

2006. Beograd je proglašen za „Grad budućnosti južne Evrope“ u takmičenju Financial Times-a. Kakav fleš j-bote!!!


17. Mart

2004. Nakon što su se u Ibru udavila dva dečaka albanske nacionalnosti, na Kosovu su izbile masovne demonstracije Albanaca, koje su prerasle u dvodnevno nasilje. Bilans: 19 mrtvih, oko 900 povredjenih, 800 uništenih kuća, 29 zapaljenih crkava i manastira. Talas besa zahvatio je i gradjane u nekim gradovima u Srbiji. Pucali su prozori McDonalds-a, a u Beogradu i Nišu su zapaljene džamije! Koliko je samo malo potrebno da oslobodimo zver u sebi!


18. Mart

1948. Sovjeti su iz Jugoslavije opozvali svoje vojne stručnjake. Sledećeg dana i civilne. Bilo je već jasno da se mišljenja Staljina i Tita već uveliko razilaze!

1999., pola veka nakon Titovog istorijskog „Ne!“, bilo je jasno da se razilaze i mišljenja Kosovskih Albanaca i Srba. U Rambujeu kraj Pariza jedni su potpisali mirovni sporazum, a drugi nisu. Šest dana kasnije počeli smo da se navikavamo na zvuke sirena za vazdušnu opasnost. Od zvukova koji nas makar podsete na to, i danas se ježi koža!


20. Mart

1913. izvidjajući turske položaje oko opkoljenog Skadra, poginuo je pilot narednik Mihajlo Petrović. Petrović je poginuo nakon što ga je snažan termički udar izbacio iz aviona. Bizarno sa današnje tačke gledišta! Narednik Petrović je bio prva žrtva u srpskom vazduhoplovstvu, i jedan od prvih pilota u svetu koji je poginuo na borbenom zadatku, iako ne od strane neprijatelja. Naše vazduhoplovstvo je u decenijama koje su sledile pretrpelo još mnogo žrtava i imalo mnogo heroja. Danas, na sreću, nesreće se dogadjaju veoma retko. Možda i zato što naši piloti veoma retko i lete. Možda zato što i nemaju na čemu!


1997.  bio je poslednji dan 119-todnevnog Studentskog protesta koji je počeo zbog falsifikovanja rezultata lokalnih izbora u Srbiji. Šetnjom centrom Beograda, studenti su proslavili ispunjenje poslednjeg zahteva – ostavke rektora i studenta-prorektora. Studenti su bili u pravu! To je zaključio još Tito!

nastaviće se...





четвртак, 10. март 2011.

Na današnji mesec, ili kakva nam je martovksa karma!


Ne, ovo nije jedna od onih priča „Dogodilo se na današnji dan!“ Ovo je samo jedno glasno razmišljanje o tome šta nam se sve značajno dogadjalo kroz istoriju baš u mesecu Martu! A toga je zaista bilo!

Hteo sam pre neki dan da napišem nešto povodom 100 godina od obeležavanja 8. Marta. Nisam stigao! Onda rekoh, hajde napisaću nešto povodom 9. Marta. Nisam stigao! A onda mi kroz glavu prodje 11. Mart, pa 12. Mart, pa 17-ti, pa 24-ti, pa 27-ti.,... Pomislio sam, čoveče, koliko toga samo na prvu loptu! Prokopao sam malo po netu i video da se lista zaista ima čime dopuniti! Dakle, evo kako nam je Mart krojio sudbine!


1.Mart

1878. je završen Drugi srpsko-turski rat. Nakon poraza u Prvom, Srbija je ovog puta izvojevala pobedu, dobila četiri nova okruga i medjunarodno priznanje na Berlinskom Kongresu.  Ako se po 1.Martu Mart poznaje, reklo bi se da nam je krenulo!

1919. se u Beogradu sastao prvi jugoslovenski parlament, privremeno narodno predstavništvo Kraljevine SHS u kojem je bilo 296 poslanika. U odnosu na tad, danas u parlamentu sede njih 250. Valjda nećemo morati da čekamo narednih 90 godina da se njihov broj smanji za još koju deseticu!

1992. Bosanski muslimani i Hrvati su na referendumu izglasali otcepljenje od Jugoslavije. Možda je ipak ovaj 1. Mart bio jutro po kome se Mart poznaje!


2. Mart

1988. tada (samo) predsednik SKS, Slobodan Milošević je u obraćanju Srbima sa Kosova ispred zgrade skupštine SFRJ najavio hapšenje albanskih lidera na Kosovu. Desetak godina kasnije i dalje je bilo hapšenja istih. Uz hapšenje, Mart nam je doneo i po koju bombu. Par godina nakon toga, uhapšen je i sam Milošević. Još koju godinu kasnije, Miloševića je posetio „Kosač“. Gle čuda, u Martu!


4. Mart

2000. SAD su ponudile 5.000.000 $ za informacije koje mogu pomoći u hapšenju S. Miloševića, R. Karadžića i R. Mladića! Prva dvojica su sada već precrtani tiketi. Mladić je još uvek Bingo plus!

2002. Ibrahim Rugova postaje prvi predsednik Kosova i Metohije pod medjunarodnom upravom.

2004. Na Svetoj gori je izbio veliki požar. Izgorelo je dve trećine kompleksa manastira Hilandar. Tu je već bilo jasno da je Mart mesec kad nam je često gorelo pod nogama!


6. Mart

1882. Knez Milan Obrenović proglašava Srbiju kraljevinom, a sebe kraljem. Danas je Srbija sve manja, a kraljeva je sve više. Prestolonaslednik (pitam se samo čega?) jedva da zna svoj jezik!

1949. Radio Beograd prvi put je emitovao legendarnu humorističku emisiju „Veselo veče“! Veselo, veselo...


7. Mart

1945. tek juče formirana Kraljevina (bar na našoj listi) više nije „in“. Kraljevska Vlada dala je ostavku, a Tito je formirao novu Jugoslovensku vladu. Prvi potpredsednik bio je Milan Grol, a ministar inostranih poslova Ivan Šubašić.

1846. u Beogradu je otvorena prva čitaonica u Srbiji, nazvana Spsko čitalište, kasnije Čitalište beogradsko. Vek i po kasnije, i dalje se ne možemo pohvaliti da smo „načitana“ nacija!


8. Mart

1910. u Kopnehagenu je održana Druga konferencija žena-socijalista, na inicijativu Klare Cetkin, nemačke revolucionarke. U znak sećanja na demonstracije žena u Čikagu 8. Marta 1909, ustanovljen je praznik, Dan žena. U Srbiji se ovaj praznik obeležava od 1914.


9. Mart

1991. u Beogradu su održane prve velike demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića. Vuk Drašković je doživeo kulminaciju svoje političke karijere. Demonstrante je grubom silom rasterala policija, a zatim je došla i vojska sa tenkovima. U protestima su poginuli jedan policajac i jedan demonstrant. Već sutradan su započele studentske demonstracije poznate kao „Plišana revolucija“ Gledano iz današnje perspektive, sve naše revolucije bile su plišane.


11. Mart

1981. Studentske demonstracije, ali kosmetskih Albanaca izbile su u Prištini. Talas demonstracije pod parolom „Kosovo republika“ ubrzo se proširio na ceo Kosmet. Kosmetski Albanci su tada prvi put masovno podržali ideju nezavisnog Kosova. Gledano iz današnje perspektive, reklo bi se da se upornost isplati. Kosovo će definitivno biti najpominjanija reč u ovom „martovskom“ tekstu!

1991. jugoslovenska teniserka Monika Seleš se prvi put popela na prvo mesto WTA liste. Danas, Monika više nije jugoslovenka, ne samo zato što te Jugoslavije i nema. Ipak, tenis je nikad aktuelniji. Na tome trebamo zahvaliti Noletu, Troickom, Tipsi, Jeleni, Ani i ostalima.

2006. Više puta pominjani Milošević preminuo je u 64. Godini života u zatvorskoj ćeliji u Sheveningenu. Čovek koji je na svoj način obeležio jednu epohu, obeležio naše živote, završio je daleko od onoga čemu je stremio. Repovi tekovine njegove vladavine i dalje su nam obmotani oko vratova!


12. Mart

2003. kupio sam svoj prvi Pentium 4. Kada sam sa kutijom došao kući, nešto pre 13h, već se uveliko pričalo o tome da je izvršen atentat na premijera Srbije Zorana Djindjića. Par sati kasnije javljeno je da je Premijer podlegao povredama. Neverica i muk su zavladali Srbijom. Policijska akcija „Sablja“ je krenula sa sečom kriminala. Nažalost, suviše kasno! Srbija je već bila sasečena! I dalje se nadam, ne u korenu!

(nastaviće se...)

среда, 22. децембар 2010.

In memoriam: Dan Armije - Dan JNA

Za moju, i za one starije generacije, 22.Decembar je bio jedan u nizu "onih" velikih praznika. Veliki dan, velike Armije! Ili smo bar tada tako mislili! Sve ovo što je iza nas, tada je bilo isped nas, nezamislivo, nepojmljivo. Slovili smo za veliku vojnu silu, jednu od najvećih u Evropi, pa i u svetu! Naša Armija bila je naš ponos! A onda je vrag odneo šalu!

Tog dana, 1941. u gradiću Rudu formirana je Prva proleterska narodnooslobodilačka udarna brigada. Odluku o osnivanju brigade doneo je Centralni komitet KPJ, a formirao ju je Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito. Na dan formiranja imala je šest bataljona (četiri iz Srbije i dva iz Crne Gore) ukupne jačine 1.200 boraca. Prvi komandant brigade bio je Koča Popović, a politički komesar Filip Kljajić Fića.

Istorja kaže da je Prva proleterska udarna brigada je na svom ratnom putu prešla oko 20.000 kilometara. U njenim redovima borilo se preko 22.000 ljudi iz cele Jugoslavije. Imala je više od 7.500 poginulih, ranjenih i nestalih boraca, a izbacila je iz stroja nekoliko hiljada neprijateljskih vojnika. Dala je preko 3.000 rukovodilaca i 83 narodna heroja. Odlikovana je Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom partizanske zvezde, Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom zasluga za narod. Povodom petnaestogodišnjice bitke na Sutjesci, juna 1958. godine, odlikovana je i Ordenom narodnog heroja.

Malo detaljnija istorija kaže da je zapravo ova brigada osnovana 21.Decembra, u čast Staljinovog rodjendana, ali da je nakon "raskida" sa SSSR-om 1948., ovaj datum pomeren za jedan dan!
Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito vrši smotru Prve proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade

Mene ovaj dan uvek podseti ne na 1941., ili na 1948, već na 1990. godinu, na dan kada je moja nastavnica srpskog (tada srpskohrvatskog) ušla na čas i rekla da se povodom Dana Armije piše nagradni temat. Pošto sam piskarao neke sastave i pesme, naravno, bio sam odmah "regrutovan". Nekoliko dana nakon temata, kada su rezultati bili ozvaničeni, moja pesma je bila proglašena za pobedničku! Eh, kako to sada deluje smešno, ali tada, tada je to bila velika čast! Bio sam tek šesti razred. Em za Dan Armije, em moje prvo pesničko priznanje! Pa kako ga zaboraviti!?

Tu pesmu i dalje čuvam u jednoj svesci, ponekad je se setim, pa je pročitam. Razmišljao sam da li da je podelim sa vama, ali kad sam već načeo temu, evo i "pobedničke" pesme, dvadeset godina kasnije!

Nagradni temat radjen povodom Dana JNA, 14.12.1990.

HVALA TI ARMIJO ZA NAŠE SREĆNO DETINJSTVO!

Naša Armije smela,
nad nama je uvek bdela.
Branila naše nebo, gore,
čuvala naše plavo more.
Napadali su nas sa svih strana,
Armija nas je branila od Nemaca, Italijana.
U ratu su ginuli mnogi junaci,
medju njima su bili i djaci.
Na Jabuci kad je bio boj,
tad je Boško Buha dao život svoj.
Na Sutjesci, na mestu boja ne raste trava,
tamo je pao Kovačević Sava.
I u još mnogo boja, 
živote je izgubilo na hiljade heroja.
Ratu kao da nije bilo kraja,
ali sve se završilo devetog maja.
Neprijatelj je bio bolje naoružan,
pa ipak pobegao ponižen i tužan.
Zahvaljujući Armiji smeloj
nebom slobodno sunce sija,
veselo je pevala cela Jugoslavija.
Armija je domovini uvek odana,
jer je čuva preko noći, preko dana.
Nad slobodnom zemljom leti golub mira,
a dolinom se čuje pesma frulice pastira.
Uz cvrkut ptica i dečju graju,
u mojoj zemlji je kao u raju.
Zahvaljujem ti Armijo za ovo sve,
za moje srećne sne,
Hvala ti graničaru,
pilotu, mornaru,
za moje srećno detinjstvo.
Za moje srećno detinjstvo,
za srećno detinjstvo moga druga,
za srećno detinjstvo svih nas,
Hvala ti Armijo hvala, 
za bezbrižno detinjstvo koje si mi dala!


Eh, kako samo ovo sada zvuči! Šta li ćete da pomislite o meni! Bili smo mladi i naivni!

среда, 1. децембар 2010.

(Da li) Koristite kondom!

1. Decembar je kao Svetski Dan borbe protiv AIDS-a krenuo da se obeležava 1988. godine. Ideja je bila da se sakupi novac, podigne svest o ovoj bolesti, da se suprostavi predrasudama koje je prate i da se poboljša seksualno obrazovanje širom sveta. Više od dve decenije kasnije, ovaj dan je tu da nam ukaže na to da HIV ne samo da je još uvek prisutan, nego je i sve prisutniji i da borba protiv ove opake bolesti tek predstoji. Dosta toga je ipak učinjeno. Svest o postojanju ove bolesti je na daleko većem nivou, osobe obolele od HIV-a sve manje nose stigmu ove bolesti, ali nivo prevencije je još uvek nizak. 

Iako veliki broj ljudi strahuje od side i drugih polno prenosivih bolesti,  najnovije Durexovo istraživanje je pokazalo da tek nešto više ispitanika naše zemlje koristi kondom kao vid zaštite i kontracepcije! Sa potrošenih samo 1,42 (lepo ste videli) kondoma po glavi stanovnika na godišnjem nivou, Srbija se nalazi nisko na tabeli, ispod Indije i Tajlanda, a ispred Turske i Filipina! Situacije u regionu je naravno znatno bolja (Bugarska 3.53, Madjarska 3.07, Hrvatska 2.61).

Prema procenama UNAIDS-a, u svetu danas živi preko 35 miliona ljudi sa HIV virusom, od kojih su preko 2,5 miliona deca! Svake godine preko 2 miliona ljudi oboli od ovog virusa. Većina njih se zarazi pre 25-te godine života, i od posledica bolesti umre pre 35-te!

Da li koristite kondom?
Koristite kondom!

уторак, 5. октобар 2010.

5. oktobar - deset godina kasnije!

Deset godina kasnije pitam(o) sebe: Gde smo bili pre? Kuda smo krenuli nakon? Dokle smo stigli sada? Kuda i kako dalje? Kako je budućnost obasjana svetlim nadama splasla u sivilo sadašnjosti? Zašto smo propustili svoje šanse? KO danas sme da nas pogleda u oči?  KO sme da nam da reč? Ko sme da nekom veruje na reč? Koliko toga smo hteli, koliko toga mogli, koliko (od) toga učinili? Koliko još sličnih pitanja mogu da postavim? Koliko odgovora možete da mi date?

среда, 1. септембар 2010.

Godinu dana PARADOKSIJE!!!

Pre godinu (i par dana) rodjeno je moje čedo, koje nazvah Paradoksija!!! Čitaoci koji su mu u početku dolazili u vizitu uglavnom su bili bliži prijatelji. Tek poneki stranac bi naleteo, nadvio se nad Paradoksijin krevetac i rekao “pu,pu, što je lepa beba”! Onda je ona počela da raste, da bude sadržajnija, pa privlači pažnju drugih. Dojena odabranim temama par puta nedeljno, Paradoksija je dobila prve zubiće, prve komentare, prve redovne posetioce. Napravila je svoje prve korake, izgovorila svoje prve reči!
 

Na prvih 50 postova čekala je samo četiri meseca, na drugih 50, duplo duže! Malo zbog obaveza, malo zbog lenjosti i leta, tek Paradoksija je svoj prvi rodjedan dočekala sa simboličnih 100 posto, tj 100 posta! Ni mnogo, ali ni malo! Na to treba dodati preskočen prag od 20.000 poseta, 60-ak prijavljenih čitalaca, preko 260 fanova na svojoj Fejsbuk grupi! Ni mnogo, ali ni malo!

Teme sam birao na osnovu svojih interesovanja i zapažanja, trudio se da budem originalan I da ne ponavljam druge, Paradoksiju vaspitavao i negovao da ne padne daleko od “klade”! Vi koji me znate, možete reći da li sam u tome uspeo! Vi koji znate Paradoksiju, budite sigurni da znate i mene, iako se nikada nismo upoznali!

Teme koje su za ovih godinu dana privukle najviše pažnje brojem poseta ili komentara bile su:

1.    Slučaj Zvonačka Banja – Nemir hotela Mir
2.    Internet prevara: srpski IQ test
3.    Serija tekstova Putovanje u prošlost o starim fotografijama, dokumentima i spisima
4.    Fenomen Facebook grupa
9.    Pesme koje sam objavljivao kao Poeziju ili Foto Poeziju
10.  Televizja: Za ili Protiv!

A bilo je tu i drugih zapaženih tema o filmu, stripu, muzici, društvenim fenomenima…

Uglavnom, kao što onomad rekoh u 50-om postu, kada sam odlučio da pokrenem svoj blog, iskreno nisam znao šta mogu da očekujem, niti u kom pravcu da idem! Jednostavno, osećao sam neku (nagomilanu) energiju u sebi, neku potrebu da iskažem sebe, svoje stavove, interesovanja... U jednom trenutku sam razbio bocu šampanjca o pramac mog bloga i...zaplovio!

Putovanje je bilo (i dalje jeste) jedno novo, zanimljivo, ispunjavajuće iskustvo. Usput sam nailazio na mnoge zanimljive blogove i blogere, od nekih učio, nadam se, neki učili i od mene! Bavili smo se društvom, politikom, kulturom, zabavom, tumačili mnoge fenomene i paradokse koji prate čoveka u njegovom bivstvovanju u danjašnjem svetu!

Kada se sada osvrnem, prosto se pitam gde sam kanalisao ovu svoju energiju, da li sam je možda često sputavao ili rasipao! U svakom slučaju, već sada sebe ne mogu da zamislim bez bloga, jer ovaj blog sam JA, a šta će se dešavati u budućnosti... pa, što rekoše stari Latini: que sera, sera!

Paradoksija ne bi postojala bez mene, ali ni bez vas! Hvala na posetama i komentarima, hvala na linkovanju i idejama! Idemo dalje…

P.S. Za rodjendan je Paradoksija dobila i blogroll, pa postetite i kolege blogere i vidite o čemu oni pišu!

понедељак, 26. април 2010.

Meša Selimović - 100 godina od rodjenja

Meša Selimović rodjen je na današnji dan pre tačno sto godina. Najčešća asocijacija na njegovo ime su romani „Derviš i smrt“ iz 1966, i „Tvrdjava“ iz 1970.

Pored ova dva, svakako najznačajnija dela, njegov književni opus obuhvata i pripovetke: "Prva četa" (1950), "Tudja zemlja" (1957); romane: "Tišine" (1961), "Magla i mjesečina" (1965), “Ostrvo" (1974); studije i eseje: "Za i protiv Vuka" (1967), "Eseji i ogledi" (1966), ako i njegov autobiografski spis "Sjećanja" iz 1957.

Mehmed Selimović rodjen je u Tuzli. 1930. upisao se na studijsku grupu Srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon završenih studija do početka Drugog svetskog rata, radio je kao profesor gimnazije u rodnom gradu. Zatvoren je 1942. zbog saradnje sa NOP-om, a u maju 1943. prelazi na oslobodjenu teritoriju. Učestvovao je do kraja rata u borbi protiv okupatora. Posle rata je jedno vreme radio kao univerzietski nastavnik u Sarajevua zatim obavljao niz visokih dužnosti u kulturi. 1971. godine penzionisan je i seli u Beograd. Biran je za predsjednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije NIN-ova nagrada (1967), GORANOVA nagrada (1967), Njegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a, itd. Umro je 11. jul 1982. godine u Beogradu.

Selimovića svojakaju i u Srbiji i u Bosni. I jedni i drugi barataju svojim argumentima. O tome je Selimović 1976. u pismu SANU rekao:

"Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom.”

Bio on i marsovac, za nas je najbitnije da nam je Selimović podario neke od najznačajnijih dela srpske i evropske književnosti 20. veka.

 Spomenik Meši Selimoviću i slikaru Ismetu Mujezinoviću, 
u njihovom rodnom gradu Tuzli.
 
 
Evo nekoliko njegovih njegovih misli,a za bolje upozavanje sa ovim autorom, obaveznu literaturu već znate!
Citati Meše Selimovića


*
Nezadovoljstvo je kao zvijer: Nemocna kad se rodi, strasna kad ojaca.

*
Ne mogu da kazem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kazem: bicu ti prijatelj.

*
Strah i nemoc radjaju niske nagone.

*
Mozda bi trebalo da ih mrzim, ali ne mogu, ja nemam dva srca, jedno za mrznju, drugo za ljubav.

*
Do kraja zivota upoznavacu ljude, a nikad ih upoznati necu, uvijek ce me zbunjivati neobjasnjivoscu postupka.

*
Ono što nije zapisano, i ne postoji; bilo pa umrlo.

*
To nam je sudbina. Kad ne bi bilo ratova, poklali bismo se među sobom. Zato svaka pametna carevina potraži neki Hočin, da pusti zlu krv narodu i da nagomilana nezadovoljstva odvrati od sebe. Druge koristi nema, ni štete, ni od poraza ni od pobjede. Jer, ko je ikada ostao pametan poslije pobjede? A ko je izvukao iskustvo iz poraza? Niko. Ljudi su zla djeca, zla po činu, djeca po pameti. I nikad neće biti drukčiji.

*
… tajna se duže pamti nego jasna istina.

*
Čovjek se navikne na svaki smrad.

*
Ja uvek kažem: neka nije gore.

*
Suze mi teku od smijeha. Ako prestanem da se smijem, ostaće samo suze.

*
Ništa im ne zameram, pa ni to što mi nisu uspjeli ostaviti čak ni uspomene.

*
Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav.

*
Sve čemer, sirotinja, glad, nesreće… A zašto je tako? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas.Zar je onda čuda što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo nadanašnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.

*
Zar lukavstvo može zamijeniti znanje? — Iskusan čovjek bi upitao: zar znanje može zamijeniti lukavstvo? — Lukavstvo je nepošteno. — Nije uvek ni nepošteno. Zato što je neophodno. Neko to zove mudrošću. — Šta bi ti savjetovao čovjeku kome želis dobro? — Da se svojim mišljenjem ne izdvaja među ljudima s kojima živi. Zato što će se onemogućiti prije nego što išta učini. — Drugi moj savjet čovjeku kome želim dobro bio bi: ne govori uvijek ono što misliš.

*
Najmanja je mogućnost da pogriješim ako budem ćutao.

*
Lijepa riječ je kao lijepo stablo, korijen mu je duboko u zemlji, a grane se pod nebo uzdižu.

*
 Kunem se vremenom, koje je početak i završetak svega, da je svako uvijek na gubitku.

*
 Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja, a već star da ih ostvaruje.

*
 Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog.

*
Život ovog naroda je glad, krv, muka; bijedno tavorenje na svojoj zemlji i besmisleno umiranje na tuđoj

*
Niko nikome ne može natovariti toliko muke na vrat koliko može čovjek sam sebi.

*
Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?

*
Hoću da budem čovjek, borite se sa mnom ljudski.

 *
Tjerao sam glupu šalu, a istjerao gadnu zbilju.

*
Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće.

*
Ništa ne mogu učiniti, ali mislim. Toliko mogu.

*
Kada prodaješ, sve je jevtino, kada kupuješ, sve je skupo.

*
Volim ljude, ali ne znam šta ću s njima.

уторак, 22. децембар 2009.

Jubilej: 50-ti post na blogu!

Taman sam hteo da napišem neku mudrost povodom jubileja 20 godina od emitovanja prve epizode Simpsonovih, jedne od mojih omiljenih serija svih vremena, kad primetih da i ja imam jedan mali, manje značajan, ali ipak jubilej: 50-TI POST NA BLOGU!



Pa eto, za manje od četiri meseca od kako sam se aktivno otisnuo u vode blogovanja, stigoh i do post(aje) broj pedeset! Već vidim silne reči hvale i podrške, pa hvala, hvala! Poklone i torte sa svećicama (al da ih bude 50) već dostavite lično :)
Kada sam odlučio da pokrenem svoj blog, iskreno nisam znao šta mogu da očekujem, niti u kom pravcu da idem! Jednostavno, osećao sam neku (nagomilanu) energiju u sebi, neku potrebu da iskažem sebe, svoje stavove, interesovanja... U jednom trenutku sam razbio bocu šampanjca o pramac mog bloga i...zaplovio!

Putovanje je bilo (i dalje jeste) jedno novo, zanimljivo, ispunjavajuće iskustvo. Usput sam nailazio na mnoge zanimljive blogove i blogere, od nekih učio, nadam se, neki učili i od mene! Bavili smo se društvom, politikom, kulturom, zabavom, tumačili mnoge fenomene i paradokse koji prate čoveka u njegovom bivstvovanju u danjašnjem svetu! Od nedavno Paradoksija ima i svoju stranu na Fejsbuku (dakle, Paradoksija, ne ja) i već 60-ak fanova. Drago mi je da se zajednica širi, a ljudi povezuju i razmenjuju mišljenja.

Kada se sada osvrnem, prosto se pitam gde sam kanalisao ovu svoju energiju, da li sam je možda često sputavao ili rasipao! U svakom slučaju, već sada sebe ne mogu da zamislim bez bloga, a šta će se dešavati u budućnosti... pa, što rekoše stari Latini: que sera, sera!

Idemo dalje! Vi ste na potezu! Pucajte, ja i dalje pišem blog!

Podelite ovo

Related Posts with Thumbnails