Poezija: Plamen nade!

Dok nam se svakodnevno serviraju vesti o preopterećenom energetskom sistemu, o štednji struje i potencijalnim restrikcijama, setio sam se 90-ih i tih istih priča. Setio sam se jedne pesme koju sam napisao kao srednjoškolac, izrevoltiran restrikcijama i mrakom, na svetlosti jedne sveće. 

Kasnije je sam tu pesmu poslao na jedan književni konkurs, ušao u uži izbor, te bio pozvan da učestvujem na susretima pesnika gimnazijalaca u Kikindi 1997.godine. Petnaest godina kasnije, sveće su ponovo na gotovs...

Plamen nade

U crnoj, gnusnoj, ovoj noći

                        Da li ću moći

Gneve da obuzdam svoje,

                         I bese, koje

Dušu mi globe

I zbog čije zlobe

Ceo svet ispuni tmina.

Ne najavi dolazak, mraka silo,

                           Al bilo šta bilo,

Jer evo te, dođe nepoželjna amo,

                                    Al nisi samo

Došla zbog toga;

Oterat išteš i Boga

Što tračak nade daje svetu.

I dok gledam topli sveće plam,

                             Kao da znam,

Da svetlosti jače biti neće

                     Od ove sveće,

Čij plam vijuga,

Dok se oseća tuga

U duši mirnoj mojoj.

Pogledajte samo, kuda bilo

                     (ko u ptice krilo

Slomljeno kad je. Čemu služi

                             Sem da ruži

I bol težak nanosi)

Pogled se vaš kosi

Sa mračnom istinom ovoga sveta.

Šta napravi od nevina čoveka?

                                    Ma neka,

Neka. Koga je briga za njega? Samo

                                     Pazi, jer znamo

I mi upalit sveću

I vatru još veću,

Pa gde ćeš se onda skriti!

I nama će jutro svanuti jednom.

                                   U bednom,

Ovom životu uradismo mnogo toga,

                                          Al za koga?

Gde nestaše naši trudi?

Al kad se jednom probudi,

Videće svako sunca sjaj!

Ogrejaće sunce žarko sa neba,

                       Neka, tako i treba.

Bićemo srećni i biće nam milo

                    Kad nestaneš silo,

Jer bojiš se i ti

Sunčeva zraka.

Al samo do večeri, do sledećeg mraka...

Poezija: Čežnja

U meni rađa se čežnja

da pronađem ono što je

izgubljeno pre svog otkrića

da čujem ono što je zanemelo

pre no je išta i reklo

da oživim ono što je

umrlo pre svog rođenja.

Tražim.Tražim svuda.

Oko mene pustinja.

Ja sam gušter,

tumaram užarenom prazninom.

Nema nikog koga bih

pitao da mi pomogne.

Zaranjam u pesak

- ništa,

samo crna, zrnasta tmina.

Žedan sam.

Ja sam riba.

Bio sam i uzvodno i nizvodno

I video mnogo drugih riba,

ali nijednu nisam mogao da pitam.

Sve su ćutale neku svoju tišinu 

i pazile

da ne progutaju

pogrešnu muvu.

Sada mi je jasno zašto

za ribama ne ostaje trag.

Ja želim više.

Ja sam ptica.

Raširenim krilima

sečem vetar.

Tu i tamo sretnem neku

pticu i pitam je,

ali odgovor je uvek isti:

“Nebo je široko.”

Polako se umaram.

Dole vidim prazno ljudsko telo

pognuto nad hartijom.

Slećem u njega.

Ja sam ponovo Ja.

Tražim u sebi,

zbog sebe,

tražim sebe.

Našao sam pesmu.

Meni to izgleda dovoljno.

Daje mi snagu planine.

Tražio bih možda još,

ali nekako osećam

U meni umire čežnja.  

Poezija: Grešno Sunce!

Večeras će noć

spavati sa danom,

a zvezde biti 

njihovi čuvari!

Iz ljubavi grešne

rodiće se Sunce

i svojim rodjenjem

ubiti majku,

a svojom smrću

ubiti i oca!

Svetski dan poezije!

Svetski dan poezije 21. mart ustanovljen je od strane UNESKO-a 1999. godine. Gurnuta na margine društvenog interesovanja, poezija sve redje biva deo našeg (kulturnog) menija. Snaga, važnost i lepota pesničke reči skoro da su ugušene sivilom svakodnevice, savremenim načinom života, materijalizmom i interesima,  borbom za preživljavanje. Ipak, da li je to opravdanje? Da li je našim precima bilo lako ili lakše? Svako vreme nosi svoje breme! Poezija je vekovima bivala dodatna snaga, motiv i inspiracija upravo u najtežim trenucima! Poezija je tu, samo smo mi postali poetodaltonisti!

Okrenimo se! Osvrnimo! Pesme su tu, svuda oko nas. Pesnici su samo ljudi koji umeju da ih prepoznaju i koji znaju kako da ih uhvate, ukrote i smeste u kavez od stihova. Ali u tim stihovima ne kriju se samo pesme, nego i sami pesnici. Zato pridjite stihovima otvorenog srca. Ako neke zavolite, pustite ih u svoje srce, a oni ce tada postati ili vase verne sluge,ili vasi gospodari.

Poezija je nekada potreba, nekada snaga, nekada lepota, nekada luksuz, nekada samo huk vetra. Neke reči traju koliko i miris otkinutog cveta, neke zauvek ostanu utisnute u vremenu. Danas vam neću napisati neku svoju pesmu. Napisaću vam šta je poezija meni. Napisaću vam reči kojima sam završio svoju zbirku pesama. Neka one govore u ime svih (mojih) pesama!

“Da sve ovo nisam napisao

nakupilo bi se u meni toliko

Patnje i tuge

Elana i ljubavi

Sreće i radosti

Muzike i ritma

Ekstaze i emocija

da bih pukao na dodir nečije senke

I razleteo se naokolo,

a moje bi vam stihove

recitovao vetar.”




P.S. Moje pesme koje sam objavio na blogu možete da pročitate ovde.

Poezija: Crnka!

Bila je crna

kao noć.

Kada sam je prvi put

sreo i doveo kući

bila je mlada

i uplašena.

Nikada u životu 

nisam video poglede 

tužnije od njenih.

I uvek me je bilo žao.

Ubrzo je našla 

put do moga srca.

Sate i sate 

smo provodili zajedno

i njene bi oči 

drugačije sijale.

Zavoleo sam je. 

Zavoleo sam 

njenu jednostavnost,

njen nestašluk,

njenu igru, vernost.

Mislim i da je ona 

zavolela mene.

Brinuo sam se o njoj

i pazio je.

Njen pogled je 

sve ređe bivao tužan.

I onda,

ne znam kako ni zašto,

ona je jednog dana

otišla.

Sada mi se čini

da sam je možda

izneverio i prevario.

Nije mi se vratila.

I ja sam se osetio

izneverenim i prevarenim,

ali znam da bih

joj oprostio 

ako bi mi se vratila,

znam,

ali ne znam

da li bi ona meni.

I voleo bih, 

stvarno bih voleo

da ponovo

vidim njen pogled,

makar i onaj najtužniji,

i da ponovo kraj mene

zanjiše repom,

da ponovo čujem 

njen lavež,

dok mi skače uz nogu,

moja dobra

stara Nera.

In memoriam: Dan Armije - Dan JNA

Za moju, i za one starije generacije, 22.Decembar je bio jedan u nizu "onih" velikih praznika. Veliki dan, velike Armije! Ili smo bar tada tako mislili! Sve ovo što je iza nas, tada je bilo isped nas, nezamislivo, nepojmljivo. Slovili smo za veliku vojnu silu, jednu od najvećih u Evropi, pa i u svetu! Naša Armija bila je naš ponos! A onda je vrag odneo šalu!

Tog dana, 1941. u gradiću Rudu formirana je Prva proleterska narodnooslobodilačka udarna brigada. Odluku o osnivanju brigade doneo je Centralni komitet KPJ, a formirao ju je Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito. Na dan formiranja imala je šest bataljona (četiri iz Srbije i dva iz Crne Gore) ukupne jačine 1.200 boraca. Prvi komandant brigade bio je Koča Popović, a politički komesar Filip Kljajić Fića.

Istorja kaže da je Prva proleterska udarna brigada je na svom ratnom putu prešla oko 20.000 kilometara. U njenim redovima borilo se preko 22.000 ljudi iz cele Jugoslavije. Imala je više od 7.500 poginulih, ranjenih i nestalih boraca, a izbacila je iz stroja nekoliko hiljada neprijateljskih vojnika. Dala je preko 3.000 rukovodilaca i 83 narodna heroja. Odlikovana je Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom partizanske zvezde, Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom zasluga za narod. Povodom petnaestogodišnjice bitke na Sutjesci, juna 1958. godine, odlikovana je i Ordenom narodnog heroja.

Malo detaljnija istorija kaže da je zapravo ova brigada osnovana 21.Decembra, u čast Staljinovog rodjendana, ali da je nakon "raskida" sa SSSR-om 1948., ovaj datum pomeren za jedan dan!

Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito vrši smotru Prve proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade

Mene ovaj dan uvek podseti ne na 1941., ili na 1948, već na 1990. godinu, na dan kada je moja nastavnica srpskog (tada srpskohrvatskog) ušla na čas i rekla da se povodom Dana Armije piše nagradni temat. Pošto sam piskarao neke sastave i pesme, naravno, bio sam odmah "regrutovan". Nekoliko dana nakon temata, kada su rezultati bili ozvaničeni, moja pesma je bila proglašena za pobedničku! Eh, kako to sada deluje smešno, ali tada, tada je to bila velika čast! Bio sam tek šesti razred. Em za Dan Armije, em moje prvo pesničko priznanje! Pa kako ga zaboraviti!?

Tu pesmu i dalje čuvam u jednoj svesci, ponekad je se setim, pa je pročitam. Razmišljao sam da li da je podelim sa vama, ali kad sam već načeo temu, evo i "pobedničke" pesme, dvadeset godina kasnije!

Nagradni temat radjen povodom Dana JNA, 14.12.1990.

HVALA TI ARMIJO ZA NAŠE SREĆNO DETINJSTVO!

Naša Armije smela,

nad nama je uvek bdela.

Branila naše nebo, gore,

čuvala naše plavo more.

Napadali su nas sa svih strana,

Armija nas je branila od Nemaca, Italijana.

U ratu su ginuli mnogi junaci,

medju njima su bili i djaci.

Na Jabuci kad je bio boj,

tad je Boško Buha dao život svoj.

Na Sutjesci, na mestu boja ne raste trava,

tamo je pao Kovačević Sava.

I u još mnogo boja, 

živote je izgubilo na hiljade heroja.

Ratu kao da nije bilo kraja,

ali sve se završilo devetog maja.

Neprijatelj je bio bolje naoružan,

pa ipak pobegao ponižen i tužan.

Zahvaljujući Armiji smeloj

nebom slobodno sunce sija,

veselo je pevala cela Jugoslavija.

Armija je domovini uvek odana,

jer je čuva preko noći, preko dana.

Nad slobodnom zemljom leti golub mira,

a dolinom se čuje pesma frulice pastira.

Uz cvrkut ptica i dečju graju,

u mojoj zemlji je kao u raju.

Zahvaljujem ti Armijo za ovo sve,

za moje srećne sne,

Hvala ti graničaru,

pilotu, mornaru,

za moje srećno detinjstvo.

Za moje srećno detinjstvo,

za srećno detinjstvo moga druga,

za srećno detinjstvo svih nas,

Hvala ti Armijo hvala, 

za bezbrižno detinjstvo koje si mi dala!

Eh, kako samo ovo sada zvuči! Šta li ćete da pomislite o meni! Bili smo mladi i naivni!

Poezija: Noćas II

Noćas je noć neobično vesela,
noćas se noć osmehuje široko,
jer noćas ti svojim koracima
miluješ ulicu.
Sinoć je od tvog sjaja
porumenelo Sunce.
Njegovi zraci su pokušavali
da budu duži i lepši
od tvijih trepavica.
Na kraju su, pognute glave,
napustili pozornicu
i za njima se spustila zavesa noći.
Ne verujem da će izaći
da se poklone publici.
Noćas najlepši cvetovi
šire svoje latice
kad prolaziš pored njih,
u nadi da će zamirisati kao ti.
Noćas reka smiruje svoje brzake
da njihov žubor ne nadjača
pesmu tvoga glasa.

Noćas su u daljini srne zastale
u svojoj ljubavnoj igri
da bi čule kako se tvoj dah
provlači šupljinama vetra
koji se nespretno sapliće u tvojoj kosi.
Noćas se Mesec
krije iza svoje senke
postiđen tvojom lepotom
Noćas neki čudan znoj obasipa noć.
Valjda zato što još ne želi
da biserima jutra okiti travu.
Noćas, po prvi put,
petlovima smeta što će doći
vreme za pevanje.


A ja, ja noćas ne mogu
da smirim talase ljubavi u sebi,
koji mi bacaju srce
od hridi do hridi.
Ja bih noćas da imam krila,
ja bih da te čuvam
od ljubomorne noći.
Noćas bih za tvoj poljubac
progutao daljinu između nas,
noćas bih udahnuo vetar,
ako ti smeta,
popio oblak,
ako bi da kiši na tvom putu,
držao zvezde,
ako bi da ti beže od pogleda,
milovao tišinu,
ako ti prija.


Noćas bih, noćas bih da si tu,
da na svom vratu osetim tvoj dah,
da na svojim usnama
osetim tvoje prste,
noćas bih da pogledom
zaronim u tvoje oči,
da vrhovima prstiju
dodirnem tvoju nežnost,
da zagrlim beskraj u tebi,
noćas bih da našim uzdasima
probudimo noć,
noćas bih da sanjam
u tvom zagrljaju,
da se probudim na tvijim grudima,
da sa prvim zrakom Sunca
ugledam tvoj osmeh.
Noćas bih da tobom
krunišem Noć.

Poezija: Večeras u tvojim očima!

Kažu

da svetlost sa nekih zvezda

Putuje po trideset, četrdeset godina

Pre nego što stigne

Do nas.

O, kako mlado i odmorno

Izgleda taj putnik,

Večeras, u tvojim očima.

Kažu

Da se zemlja okreće

I da se zbog toga

Menjaju dan i noć.

O, kako u meni

Sve se okreće

Kada se nadjem

Večeras, u tvojim očima.

Kažu

Da su okeani toliko duboki

Da se nikad ne može stići

Do njihovog dna.

O, preplivao sam okeane,

Ali kako sam

Nesiguran plivač ja,

Večeras, u tvojim očima.

Kažu

Da dve trećine planete

Prekriva voda

I da se bez nje

Ne bi moglo živeti.

O, sva ta voda

Nije vredna

Ni jedne suze,

Večras, u tvojim očima.

Foto poezija 3: Kradljivac Zvezda

Odavno se nismo opustili uz malo poezije. I ovoga puta u već standardnoj kombinaciji sa fotografijom.

Foto poezija 2

Dok ne smognem, vremenna za nešto drugo, još jedan intermezzo uz poeziju. I ovoga puta kombinovanu sa fotografijom, jer vam se to prošlog puta dopalo!

Foto poezija

Razmišljao sam da li da ovaj post bude posvećen poeziji ili fotografiji. Na kraju sam odlučio da probam neku kombinaciju. Nadam se da će vam se dopasti!

 

 

Al se nebo osmeiva!

Juče sam (edit: sram me bilo što odmah ne pomenuh, od moje drage, lepe i pametne komšike (da, ima i takvih : ) ), u jednom od onih, kružnih meilova,  dobio ovu sliku! Prelep, zanimljiv i intrigirajući trenutak, uhvaćen okom footoaparata! Pade mi na namet Branko Radičević i njegova pesma "Ribarčeta San":

Al se nebo osmeiva,

Al se reka plavi,

A ribarce u čun sniva,

Jasno ko na javi.

On itnuo udičicu,

Ribicu je steko,

Metnuo na žeravicu,

Pa je tako peko.

Žeravico de se trudi,

Nemoj tako sporo.

Ribica mu veče rudi,

Gotova je skoro.

Rudi riba-jošte malo-

Sad mu je pečena,

Srce mu se zaigralo :

Amo sad milena !

Dole ćemo jako sesti,

Al će da se sladi,

Moro bi te ribo jesti

I da nije gladi !

Pa je uze, pa njom brže

Da primakne k usti,

Čun se ljuljnu, on se trže,

Ode sanak pusti !

Ponekad, poezija opisuje prirodu. Ponekad, pak, priroda opiše poeziju!

Mrve Života

Ponekad,
bacam tako
dane za sobom
kao da su
mrve hleba.
Mislim,
jednog dana
ću se vratiti
tim putem.

A znam
da će ih
neki vrabac
iskljucati
i da nazad
povratka
nema.

Izgubljeni putokazi!

Vikend je, vreme da se malo odmorimo od tema svakodnevice. Recimo, uz nekoliko kraćih pesama. Ni one nas doduše ne odvode dalje od sveta realnosti, naprotiv, možda i surovije ukazuju na njega, ali je poezija tu da u nama probudi neke stvari i osećanja koja su obično uspavana. Da li će, znaće svako za sebe, i svako u sebi!


IZGUBLJENI PUTOKAZI

Pitaju nas gde
treba da idu.

Mi im kažemo
-pa nastavimo da
tražimo svoj put.

_______________________

RAZLOG

Svuda oko nas
cveta cveće

Kako i ne bi
kad smo svi
postali đubre.
______________________


TRN

Boli me rana
zbog trna u njoj

Vreme je prošlo
I izvadilo trn

Sada me rana
boli za trnom.
____________________

ostale pesme na blogu:
Paradoksija
Plima i Oseka
Noćas

Noćas!

Ovaj blog sam započeo jednom pesmom. Šta više, blog je i nazvan po pesmi, odnosno zbirci pesama. Makar jednom na deset posta objaviću po neku svoju pesmu. Poezija, nažalost, jedva da je prisutna u našim životima i našoj svakodnevici, a, ako ništa drugo, zaslužuje makar taj deseti deo, tih 10% naših života. Ne zbog same poezije, nego zbog nas samih! Ovoga puta neka to bude jedna, meni veoma draga, ljubavna pesma:

NOĆAS

Noćas ću biti zvezda
koja jaše tamnim valovima neba.
Tešiću sebe svojom visinom
bezbrojem istih na domaku svoda.
Gledaću dole i videti tebe
kako mirno sanjaš jednu žutu zvezdu.
Noćas ću biti vetar
koji se rasipa putevima čežnji.
Mirisom ću ruže milovati tebe
I praznim strahom ispuniti noć.
Ako si tužna ti noćas plači,
jer noćas ću biti suza
koju liješ iz očiju nade.
Niz obraze meke dodirnuću ti usne
I stopiti se s njima k’o prolećni sneg.
Noćas ću biti lopov
koji srce ti krade.
Uhvati me na delu
I zauvek u srcu zatvori.
Noćas ću hodati pustinjom
koja u meni ubija sve.
I dok mi žar izgara usne
čuću tvoj glas kao žubor vode
koja me jedino spasiti može.
Noćas ću biti ptica
koja besciljno tumara po noći
I svoju pesmu peva
ambisu tuđeg mraka.

Noćas ću biti tuga
koja izeda mi srce.
Nestaću.Ići ću daleko sve dok
ne prevarim čeljusti zaborava
da me zauvek progutaju.
Noćas ću biti noć
koja se šepuri svuda oko tebe.
Nemoj da me prespavaš,
jer noćas ću biti...ma biću sve
osim sebe samog,
jer ja sam rob ove noći
koga stežu okovi nemoći
da učini bilo šta,
osim da noćas - sanja.

Plima i Oseka

Oseka je nekom rekla
da je na sred mora
udavila Plimu

Plima je pak nekom
drugom rekla da je
progutala Oseku

Ne znam više kome
da verujem
jer uvek dolaze
neke nove Plime
i neke nove Oseke.

Paradoksija

I privlači me
a tako je ružno,
I liči na sreću
a tako je tužno.

I nadam se hrabrosti
a osećam strah,
I bilo je tako čvrsto
a sada je prah.

I svanula je zora
a još uvek mrak,
I na nebu sija sunce
a ne vidim ni zrak.

I pala je kiša
a tu je prašina,
I toliko buke
a takva tišina.

I toliko hrane
a sve pomori glad,
I svi juče rođeni
a niko od nas mlad.

I toliko pameti
a sve tako glupo,
I toliko toga odbacujemo
a plaćaćemo ga skupo.

I na dohvat nam je ruke
a nije nam blisko,
I letimo visoko
a pašćemo nisko.

I brinemo za druge
a ne za bližnjeg svog,
I svuda toliko vere
a umro je Bog.