Paradoksija

I privlači me
a tako je ružno,
I liči na sreću
a tako je tužno.

I nadam se hrabrosti
a osećam strah,
I bilo je tako čvrsto
a sada je prah.

I svanula je zora
a još uvek mrak,
I na nebu sija sunce
a ne vidim ni zrak.

I pala je kiša
a tu je prašina,
I toliko buke
a takva tišina.

I toliko hrane
a sve pomori glad,
I svi juče rođeni
a niko od nas mlad.

I toliko pameti
a sve tako glupo,
I toliko toga odbacujemo
a plaćaćemo ga skupo.

I na dohvat nam je ruke
a nije nam blisko,
I letimo visoko
a pašćemo nisko.

I brinemo za druge
a ne za bližnjeg svog,
I svuda toliko vere
a umro je Bog.