Umeće odlaganja zadovoljstva: Maršmelou test

Da li ste čuli za Stanford maršmelou test? Da li ste strpljivi? Šta je za vas zadovoljstvo i kakve veze ono ima sa karakterom, emocionalnom inteligencijom, samokontrolom, egom, uspehom u školi ili na poslu? 

Zadovoljstvo je nekome hrana, nekome slatkiši, nekome šetnja kraj reke, cigareta, piće, lagana muzika, dobra knjiga, spavanje, vodjenje ljubavi,... Kažu da o ukusima ne treba raspravljati, jer ih je mnogo. Za zadovoljstvo bi moglo da važi nešto slično! Ipak, ja se neću baviti time šta zadovoljstvo jeste, već time šta način njegove „konzumacije“ može da kaže o nama. I ne, ovo nije jedna od onih priča o popularnoj psihologiji!

Ako više volite fil na torti, da li prvo pojedete njega ili koru? Ako vidite nešto što vam se zasvidja, da li ga kupite odmah, ili prošetate još malo, da pogledate još neke stvari? Ako vam ostane parče čokolade, da li ćete ga pojesti, ili ostaviti za neki kasniji trenutak, kada ćete više uživati u njemu? Da li prvo završite posao i obaveze, pa se tek onda prepustite nekom užitku? 

Odricanje trenutnih nagona i zadovoljstava radi postizanja cilja, koji bi trebao da bude potpunije zadovoljstvo od žrtvovanog, naziva se odlaganje zadovoljstva. Sposobnost odlaganja zadovoljstva je u psihologiji bitan pokazatelj brzine i stepena sazrevanja kod dece i adolescenata, kako emocionalnog, tako i socijalnog. Mala deca, ponekad i neki odrasli ljudi teško razlikuju zadovoljstvo od potrebe. 

Odlaganje zadovoljstva se još naziva i kontrola impulsa, snaga volje ili samokontrola, i sociološki gledano, predstavlja pozitivnu osobinu ličnosti koja je važna komponenta i pokazatelj emocionalne inteligencije pojedinca. Osim toga, eksperimentalno se dokazano da posedovanje ove osobine pozitivno odražava na akademski uspe pojedinca, kao i na uspehe koji se tiču nekih drugih oblasti živa, koje podrazumevaju planiranje na „duže staze“. 

Godine 1972. Na Stanford Univerzitetu je sproveden čuveni „maršmelou eksperiment“ (Stanford Marchmallow Experiment). Profesor Volter Mičel (Walter Mischel) je proučavao grupu dece uzrasta od četiri do šest godina. Deca su jedno po jedno uvodjena u prostoriju u kojoj se nalazio samo sto i stolica, bez ičega drugog što bi im odvlačilo pažnju. Svakom detetu je onda ponudjen maršmelou kolačić i rečeno jmu je da može odmah da ga pojede, što je u redu, ali ako sačeka oderedjeno vreme (10-15 min) i ne pojede kolačić, dobiće još jedan. Onda bi ispitivač napustio prostoriju, a kamera je tajno snimala ponašanje dece. Deca su se na različite načine dovijala da ne pojedu kolačić, gledajući u stranu, pokrivajući rukama oči, dodirujući ga, cupkajući u mestu i sl. Neki su uspeli da ne pojedu kolačić (jedna trećina dece) i oni su bivali nagradjeni još jednim, dok ostali nisu odoleli izazovu i pojeli su kolačić gotovo odmah ili pre dolaska ispitivača! Stanford maršmelou eksperiment smatra se jednim od najuspešnijih behaviourističkih eksperimenata i on je ponovljen mnogo puta kasnije u sličnim uslovima. Pogledajte snimke sa jednog od ovih eksperimenata, pa procenite sami! 

Urnebesno, zar ne!

Ono što je ponajviše iznenadilo Mičela i njegov tim bio je rezultat follow-up istraživanja  koje je sprovedeneo sa istom decom desetak godina kasnije. Neočekivano, pronadjena je veza izmedju rezultata maršmelou testa i uspeha te dece u školi!!! Predškolska deca koja su bila podvrgnuta eksperimentu i koja su uspešno odlagala zadovoljstvo konzumacije kolačića, kasnije su pokazala mnogo bolji uspeh u školi i na testovima za završne i prijemne ispite, kao i uspeh na poslovnom planu u kasnijem životu! Ovi drugi su bili opisani od strane roditelja ili nastavnika kao nestrpljivi, tvrdoglavi, bez motivacije, često arogantni ili zavisni!

Termin kontrola impulsa potiče iz Frojdove psihologije i njegove teorije ličnosti. Po Frojdu, ličnost svakog čoveka čine Id, Ego i Superego. Id je princip zadovoljstva, ego je princip realnosti, a superego  moralni princip. Zadatak ega je da zadovolji potrebe Ida, pritom poštujući moralna načela superega. Osobe koje nisu u stanju da odlože zadovoljstvo imaju Id koji je van kontrole ega i superega!

Kako se ova osibina menja sa godinama, pristup formiranju ličnosti deteta je stoga veoma bitan! Deca koja nisu od roditelja dobijala odmah sve što su htela, lakše su obuzdavala svoje želje i potrebe i kasnije bivala uspešnija i sposobnija za planiranje na duže staze, imala su bolju samomotivaciju i samokontrolu. Rezultati Stanford maršmelou testa i njegovih kasnijjih rimejkova potvrdili su da je sposobnost ili umeće odlaganja zadovoljstva kod dece jasan su pokazatelj budućeg uspeha jedinke!

Razmislite o tome!

I budite strpljivi, nemojte odmah da pojedete svoj kolačić!

Ah, to strpljenje! Neko reče „Bože, daj mi strpljenja, ali odmah!!!“

Ja vozim (NE)BEZBEDNO!

Vožači psuju! I to ne bez razloga! Razlog su ponekad uslovi vožnje na putu, ponekad stanje sopstvenog automobila, ponekad lični razlozi, ali uglavnom, razlog su drugi vozači! Oni koji se parkiraju tako da za nas nema mesta, oni koji stanu tako da se mi jedva isparkiramo, oni koji ne daju migavce, oni kojima se uvek negde žuri, oni koji vole da žure i bez razloga, oni koji uleću u makazice, oni zbog kojih moramo da kočimo ili menjamo pravac, oni koji ne poštuju prvenstvo, oni koji ne poštuju ništa i nikoga. Svi koji vozite, znate o ćemu sada pričam!

Medju njima se po bahatosti izdvajaju „tatini sinovi“ sa besnim kolima, napaljeni klinci sa besnim mozgovima, same tate sa debelim novčanicima i debelim ledjima. Medju nima su i taksisti koji po definiciji smatraju da su ulice njihovo privatno vlasništvo, a da smo mi ostali uljezi koje treba preteći, zaobići, izgurati s puta, medju njima su i „profi“ vozači koji ne voze svoja, nego vozila svojih firmi, pa ih zato nije briga da li će nešto ili nekoga da zakače, ogrebu ili udare, da li će da preteknu sa leve ili sa desne strane, da li će vozilu da otpadne točak ili ne. Medju njima su i mnogi drugi...

O novom Zakonu o saobraćaju se dugo pričalo i dugo se njime zaplašivalo. Kada je došao famozni „Dan D“ tj Deseti Decembar ispalo je da pola uredbi ne stupa odmah na snagu, ispalo je da mnogo toga tek treba da se reši, ispalo je da se tresla gora... Jedino što smo kupili žute prsluke, naučili da palimo svetla i nadam se da vezujemo pojas. Plašli se i pažljivije vozili par nedelja, a onda sve po starom. Ko je pažljivo vozi, vozi i dalje, ko nije, ne vozi i dalje! 

Nedavno smo čuli da se kao alternativa zatvorskoj kazni za neke prekršaje predlaže novčana kazna, jer državu zatvorenici skupo koštaju! Super, sirotinja će da ide u zatvor, a tatini sinovi koji mogu da keširaju ’iljdarku bez griže savesti, nastaviće i da voze bez griže savesti!

Elem, celu priču sam započeo drugim povodom! Nedavno sam bio u Sofiji gde je kultura vožnje mnogo  drugačija i tolerantnija (ako izuznemo tate i njihove sinove koji voze levom stranom i kad desna ima tri trake i koji prelaze preko ostrva i trotoara), jer vam niko ne svira ako u roku od tri sekunde ne krenete „na zeleno“ i uvek vas puste kada se pogrešno prestrojite na nekoj raskrsnici. E, na jednoj takvoj raskrsnici ispred mene je stajao kombi neke firme kome je za zadnjem delu automobila bila zalepljena ova nalepnica

„JA VOZIM BEZBEDNO. Ako nije tako, molim vas pozovite na xxx-yyy!!!“

Nedugo zatim, video sam na parkingu i taksi automobile koji su takodje imali takvu nalepnicu, a usput nešto slično tome:

"Ako ovo vozilo ne poštuje pravila saobraćaja, molimo vas da nam se javite!"

Dakle, neko se setio da i na ovaj način utiče na bezbednost saobraćaja, pride da kontroliše svoje vozače i štiti svoja vozila! Vozači onda neće strepeti samo od toga da li će da ih vidi policija, jer ih stalno gledaju svi učesnici u saobraćaju! Pa zar to nije sjajna ideja! Tako bih voleo da u nekim situacijama umesto sebi u bradu, neke stvari kažem nekome preko telefona!