Novogodišnja priča bez naslova!

Večeras je Nova godina! Samo jedan dan ili noć koju nam je kalendar odredio za slavlje. Ustvari, možda je to ipak samo naša odluka, koju pravdamo kalendarom!
    Kada sam jutros krenuo do prodavnice da kupim još nekoliko zaboravljenih sitnica, video sam jednog čoveka kako, nabivši na glavu neku staru pocepanu kapu i u okrzanom mantilu, kopa po obližnjem kontejneru. Taj prizor je na mene ostavio neobičano jak utisak. Možda upravo zbog činjenica da je Nova godina. Svi potroše toliko para na kupovinu odeće, obuće, hrane, pića, čega sve ne, samo za tu jednu noć. Ovome čoveku ovo veče je kao i svako drugo. Jedine koristi će imati od toga što će ovih dana verovatno po kontejnerima nalaziti malo više hrane. Ili bolje reći više ostataka hrane!

    U trenutku mi je palo na pamet da mu dam pedesetak-sto dinara. Meni ništa neće značiti. Mnogo, mnogo više je otišlo ovih dana. Njemu će, siguran sam, nešto značiti. Neće moći da za njih kupi bogznašta, ali to će mu možda biti i jedini poklon za praznike. Pošao sam rukom ka džepu. Gde mi je dodjavola bio novčanik! Naravno, zaboravio sam ga na polici u hodniku kada sam izlazio. Dobro je da sam to primetio, inače bi bih doveo sebe u neprijatnu situaciju na kasi. Vratio san se po novčanik. Kada sam se vratio nazad, primetio sam da u novčaniku nemam ništa sitno. Nema veze, neću dugo, vratiće mi u prodavnici, pa ću posle dati čoveku.
    Kupivši šta mi je trebalo, pošao sam nazad. Kada sam stigao do kontejnera, čoveka više nije bilo tamo. Sada mi je bilo žao što je cela situacija tako ispala. Zaista sam želeo da mu dam te pare! Zašto ga nije bilo tamo? Zašto sam bio zaboravio novčanik? Razmišljao sam malo o tome, ali  kući sam se vratio sa jednim drugim pitanjem u glavi: 'Da li ponekad neko drugi donosi odluke umesto nas?'