Utakmica decenije, a golovi na poklon!

Ako ćete odmah da kažete da je slika mutna i da se ništa ne vidi jasno, nemojte! Ova slika je čist odraz sinoćne utakmice! Ali, krenimo redom.

Konačno je došao (i prošao) taj dugo čekani, pompezno najavljivani, stalno pominjani dan i čas: 09.09.’09. u 09.

Pazite sad ovo:

09+09+09+09=36; 3+6=9! Ha, još jedna devetka.

9 mogućih poena do kraja kvalifikacija. Ali mi smo osvojili (za sada) 1. I to rezultatom 1:1. Ipak, ostali smo br 1 na tabeli. Imali smo 11 igrača na terenu, ali su nam pred kraj isključili igrača komada 1. Francuzima su takodje isključili igrača komada 1. I to igrača sa brojem 1, tj golmana. Sviran je 11-erac, i postignut je 1. gol. Onda je na teren utrčao 1 navijač. S druge strane, košarkaši su pobedili sa 11 poena razlike...DOSTA! Ova numerollogija je baš čudna i zanimljiva disciplina. Moram priznati da sam se i sam zaneo i uživeo u tome. Baš je zanimljivo tražiti veze i odnose u prostoj matematici, a još je zanimljivije naći ih.

A upravo time smo bili bombardovani još od najave za ovu utakmicu: značaj datuma, značaj pobede, značaj bodova, značaj direktnog plasmana, značaj... Od toliko značajnih stvari ova utakmica je morala (sasvim neopravdano) da ponese etiketu najznačajnije utakmice decenije! A zašto? Bila je važna utakmica? Da. Renomirani protivnik? Da. Pred domaćom publikom? Da. Pobedom bi obezbedili direktan plasman? Da. Lepa injekcija za motivaciju i samopouzdanje reprezentacije? Da. U redu, ali: Da li je značila biti ili ne biti? Ne. Da li bismo eventualnim porazom izgubili prvu poziciju u grupi? Ne. Da li bi drugi rešavali rasplet u grupi umesto nas? Ne. Da li bi propustili šansu, a teži rivali tek slede? Ne.

Da li je sva ta ujdurma stvorila dodatni pritisak i možda uticala na igrače? Da.

Da li je dala očekivan rezultat? Da i Ne.

Da li je bila (baš u takvoj meri) potrebna? Ne.

Vratimo se našoj slici:

Utakmica je krenula oštro i silovito. Napadački, ali oprezno! I, možda neočekivano brzo, rezultat je bio tu. Postigli smo gol iz penala kojeg uopšte nije ni bilo. Osim penala, na poklon smo dobili i igrača više. I to na samom početku utakmice! Medjutim, Francuzi su odmah krenuli u ofanzivu. Prvo medijsku! Iako je gol bio postignut u 13. minutu, još gotovo 5 minuta je na ekranu rezultat bio 0:0, što se na slici može videti, ili bar naslutiti (kasnije smo saznali od komentatora da prenos radi francuska televizija. Iz sred Beograda! Objašnjenje nismo dobili). Sve je izgledalo sjajno do 31. minuta i katastrofalne greške našeg golmana. Stara poslovica kaže: golman bez tima, glupe golove prima! I da ne kaže, očigledno je da je tako. Ali, kako smo gol dali, tako smo ga i primili: na poklon! Prvo poluvreme smo odigrali nekako, ali je onda, logično, moralo da dodje i drugo. Kačar je napustio teren fizički, većina igrača psihički. Igrom je dominirao jedan čovek, Bane Abramović, pardon, Ivanović. I slikom dominira jedan čovek, što se može videti, ili bar naslutiti. Do kraja je utakmica bila traljava, mutna, konfuzna, što se na slici može videti, ili bar naslutiti. Ako smo i imali igrača više gotovo celu utakmicu, on se uspešno negde krio, jer se na terenu nije mogao videti, ni naslutiti. Na kraju se ipak ispostavilo da imamo isti broj igrača, po 10. Lazoviću je sviran faul koji sudija možda nije mogao videti, ali ga je mogao naslutiti. A onda je Danko naslutio nešto, što je sudija video, pa mu se zacrvenelo pred očima.

Suma sumarum, nismo loše prošli. Pred nama je sledeća utakmica, koja će verovatno biti još jedna utakmica decenije. I to ove iste decenije! Ali, kako bilo, plasman na svetsko prvenstvo u Africi se već može videti, ili bar naslutiti!