Leskovačaka stripovijada!

XII Balkanska smotra mladih strip autora održana je proteklog vikenda u Leskovcu. Ovaj najstariji i najistrajniji festival devete umetnosti na Balkanu, od 1998. godine organizuje Leskovačka škola stripa “Nikola Mitrović Kokan”, koja deluje u okviru Leskovačkog Kulturnog Centra. Za vreme trodnevne nagradne manifestacije gosti i posetioci smotre mogli su da se upoznaju sa radovima gotovo svih bitnijih imena iz sveta stripa sa prostora Balkana. Manifestaciji su prisustvovali ili svoje radove predstavili autori iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Hrvatske, Slovenije, Bugarske, Rumunije, ali i par autora iz Grčke, Nemačke i Dominikanske Republike! Medju autorima su se našla imena poput  Milorada Vicanovića Maze, Filipa Andronika, Tihomira Čelanovića, Ozrena Miždala, Aleksandra Sotirovskog, Mirka Čolaka, Dražema Kovačevića, Vladimira Vesovića, Jovana Ukropine, Vladimira Krstića Lacija,….

Svi pristigli radovi bili su izloženi u velikoj galeriji Leskovačkog Kulturnog Centra, a u sklopu same manifestacije održana je serija predavanja, javni čas crtanja, projekcije animiranih, igranih i dokumentarnih filmova, promocija nekoliko domaćih i stranih strip časopisa i knjiga, tribina, javnih intervjua i okruglih stolova.

Žiri u sastavu Milorad Vicanović Maza (strip crtač i ilustrator), Srdjan Nikolić Peka (strip crtač i ilustrator) i Adrian Barbu (strip crtač i ilustrator) dodelio je sledeće nagrade:
Memorijalnu plaketu Nikole Mitrovića Kokana u kategoriji strip crteža dobio je Filip Andronik iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina. Diplomu za istu kategoriju je dobio je Dragan Predić iz Majdanpeka. Memorijalnu plaketu Nikole Mitrovića Kokana za ilustraciju dobio je Uroš Begović iz Beograda. Dodeljene su dve druge nagrade. Diplomu za istu kategoriju su dobili Darjan Jurinčić iz Ljubljane i Danko Dikić iz Leskovca. Memorijalnu plaketu Nikole Mitrovića Kokana za scenario dobio je Milisav Banković iz Beograda, a diplomu za istu kategoriju dobio je Stevan Šubić iz Zrenjanina. Memorijalnu plaketu Nikole Mitrovića Kokana za strip teoriju dobio je Emir Pašanović iz Sarajeva, a diplomu za istu kategoriju dobio je Nikola Ilić iz Vrnjačke Banje. Diplomu za najboljeg debitanta dobio je Bogdan Bogdanović iz Beograda. Plaketu Nikole Mitrovića Kokana za doprinos srpskom stripu dodelio je organizator (Leskovačka Škola Stripa “Nikola Mitrović Kokan” ispred Leskovačkog Kulturnog Centra), nezavisno od žirija, i nju je posthumno dobio Miodrag Velicković iz Leskovca. Ove godine je po prvi put dodeljena i nagrada za satiričan strip „Miodrag Veličković Mivel“ nazvana po preminulom leskovačkom karikaturisti koji je osvojio više od 100 priznanja širom sveta, i ona je pripala autoru Blic stripa Marku Somborcu.

O značaju smotre za strip u Srbiji govori i činjenica da se na spisku učesnika nalaze imena ljudi koji rade za najpoznatije francuske izdavače poput Delkura, Glenaa, Humanoida, Soleja…, ali i za najvećeg američkog, i verovatno svetskog, izdavača Marvel Comics Group.

Valja napomenuti da Ministarstvo Kulture Republike Srbije ovu i ovakvu smotru nije pomoglo ni jednim dinarom, iako je ona pre tri godine uvrštena u red kulturno značajnih manifestacija.

Balkansku smotru mladih strip autora već godinama na ledjima nose Marko Stojanović (strip scenarista, izmedju ostalog autor jednog od najboljih domaćih strip-serijala “Vekovnici”) i Srdjan Nikolić Peka (strip-crtač), koji čine i okosnicu “Leskovačke škole stripa”. Zahvaljujući ovoj školi, pored roštilja i roštilijade, pored paprika i ajvara, nezaobilazna asocijacija za Leskovac već godinama unazad jeste i strip!

U susret Nišville Jazz Festivalu

Do početka ovogodišnjeg Nišville Jazz Festivala ostalo je još 50 dana. Kako će se publici u niškoj tvrdjavi od 12. do 15. avgusta predstaviti mnoga zvučna imena iz sveta džeza i pratećih pravaca (do sada su svoje učešće na ovogodišnjem Nišvillu potvrdili Solomon Burke, Roy Hargrove, Benny Golson, De Phazz, Steve Hackett, Terje Rypdal, Manu Dibango, Georgie Fame, Rambo Amadeus...) vreme je da krenem sa predstavljanjem nekih od njih.

Solomon Burke

Na otvaranju ovogodišnjeg Nišville jazz festival, 12. avgusta, nastupiće kralj soul muzike Solomon Burke (Solomon Bark). Burke je jedan od najznačajnijih  pevača i autora u istoriji soula i  ritma i bluza, za koga je Tom Waits rekao da je “arhitekta američke muzike”. On će nastupiti uz pratnju svog kompletnog velikog benda (gitara, bas, bubnjevi, klavijature, duvači, gudači i prateći vokali) i to će biti njegovo prvo gostovanje u Srbiji tokom karijere duže od pola veka.

Solomon Burke je tokom šezdesetih bio udarna igla izdavačke kuće Atlantic i imao presudni uticaj na stil mnogih poznatih pevača i sastava. Medju njegovim sledbenicima je i grupa Rollingstonse koji i danas izvode Solomonove klasike “Cry to me” i “Everybody need somebody to love”, kao I mnoga druga poznata imena, kao što su Eric Clapton, Tom Jones, Robert Plant, Elvis Costelo, Bob Dylan, Van Morrison, Dolly Parton, Aretha Franklin, Norah Jones, Johny Depp, Jerry Lee Lewis, Dr John, Don Was, Swamp Dogg.... 

De Phazz

Sastav De Phazz je 1997. godine osnovao nemački producent i DJ Pita Baumgartner kao karakterističan muzički projekat  jedinstvenog lounge zvuka, odnosno, kombinacije muzičkog nasleđa različitih stilova: jazz, blues, soul, latin (...), ali i modernih pravaca elektronske muzike – drum and bass, trip hop... 

Nakon 8 studijskih albuma i zaista velikog braoja nastupi sastva De Phazz se ustoličio kao jedan od vodećih bendova ovoga pravca na svetskoj muzičkoj sceni. Posle albuma Big, izdatog prošle godine, na kojem su, u saradnji sa big bendom Nemačkog radija HR, stare hitove (poput Mambo Crazy, Jazz music...) obradili u novim aranžmanima, De Phazz su nedavno objavili novi album “LaLa 2.0”. kojim se ponovo vraćaju svom karakterističnom zvuku,odnosno, kombinaciji semplovanih i živih instrumenata i dominantih vokalnih linija.

Posetioci festivala iz drugih gradova i okolnih država će imati mogućnost mini džez letovanja: „Četiri dana u Nišu i četiri noći na Nišvilu“ za samo 100 eura. U cenu je uračunat komplet ulaznica za sve četiri festivalske večeri i pun pansion (smeštaj i tri obroka dnevno) u dvokrevetnim sobama studentskog hotela kod tehničkih fakulteta u neposrednoj blizini niške Tvrđave.
Za sve korisnike ovog “paketaranžmana” biće obezbeđen i besplatan prevoz autobusima na relaciji Beograd – Niš – Beograd.
Detaljnije informacije pogledajte na sajtu www.nisville.com ili putem telefona 018/533-022.

Marketing kreativnost!!!

Marketing je danas neizostavni deo svakog biznisa. Ne kažu tek tako bolje i loša reklama, nego nikakva reklama. Da bi se u biznisu uspelo, neophodno je uvek biti bar korak ispred konkurencije, u kvalitetu i raznovrsnosti ponude, u prepoznatljivim, brendiranim imenima i proizvodima, u drugačijem i kreativnijem načinu reklamiranja,... Sve ovo važi kada je sam biznis o kome pričamo upravo reklamiranje! 

Marketing kreativnost je zato veoma bitna, jer postojanje dobrih preduslova nije uvek i presudno. Reklamiranje je posao u kome može da uspe neko od koga se to najmanje očekuje, ako ima dobru ideju,

a da ne uspe neko ko ima odlične preduslove za to! 

Ali hej, to je marketing!

Koliko verovati medijima, ili primer glagola „Hagirati“!

Medijska slika na našim prostorima daleko je od idealne, daleko i od optimalne! Mediji u bezomučnoj trci za gledanost/čitanost/slušanost žrtvuju mnoga načela, zanemaruju kvalitet, posvećuju se senzacionalizmu, služe lažima, ili hajde da kažem neistinama,...

Koliko onda verovati medijima, kako se pouzdati u nešto što samo nije pouzdano, da li zapravo imamo izbora, da li smo kritički dovoljno potkovani da možemo da razlučimo crno i belo, žito i kukolj, laž i istinu, informaciju i manipulaciju? Ostaviću vam ova pitanja da o njima razmislite sami!

Ja sam u principu radijski čovek! Radio slušam gotovo  non-stop, u stanu ili u kolima, televiziju pogledam u retkim trenucima. Uostalom, moje mišljenje o (pogubnim) efektima TV-a ste mogle da pročitate u mom prethodnom postu. Ovde želim da vam ispričam nešto drugačije, jednu zabavnu, a poučnu priču, koja ovoga puta ima veze upravo sa radiom!

Naime, u studentskim danima, pre nekih pet, šest, sedam...uh, koliko godina ima već, ja i jedan drug smo na jednom niškom radiju vodili jednu poznatu studentsku radio emisiju („Desetka“ za one kojima to nešto znači!). Pošto nam je u poslednjem trenutku gost emisije otkazao dolazak, morali smo da se snalazimo i improvizujemo. Odlučili smo se za kontakt program i neku vrstu zabavnog kviza.  Medjutim, kako je za to ipak potrebno malo vremena za pripremu, a mi istog imali nismo, odlučili smo da postavimo jedno pitanje i pratimo dalje reakcije. Kako je tih dana/meseci bilo aktuelno pitanje Haga, isporučivanje ratnih zločinaca i sl (vidi, to je još uvek aktuelno, možda i nije prošlo toliko vremena) na brzaka smo skovali glagol „hagirati“ i u etar pustili pitanje „Šta znači glagol ’Hagirati’“? Pošto je to bio improvizovan kviz, nismo imali ni nagrade, a kako su ljudi ubrzo počeli da se javljaju i da iznose svoje mišljenje na temu, rečenica „Odgovor ćete čuti na kraju emisije“ samo nam je privremeno rešavala problem. Onda je moj kolega preuzeo na sebe da razgovara sa slušaocima, a ja preuzeo na sebe na definišem značenje izmišljenog glagola.

Oni koji me znaju, mogu da pretpostave da na kraju nije bilo pobednika kviza! Hoćete vi da se oprobate, pre nego čujete odgovor?

Hajde:

.....mmmm..... Ne.................. Ne..................................................... Ne.................................. NEEE............................NE..................................ne...............................................ne........................................... ne .........................................NEEEE........................................................NE.... dobro, znam predjete se.

Dakle, ako niste znali, glagol HAGIRATI je složenica koja se sastoji od turskih reči „Hagir“ što znači lizati, sisati i „Ati“ što znači kolač, poslastica. Ova reč je na tlo Balkana stigla u 15. Veku i smatra se da su je u upotrebu uveli janičari koji su od srpskih domaćica zahtevali da im spremaju kolače! Turski izraz „Ati hagiri ahmedi“ koji se spominje u prvoj verziji Vukove Pjesnarice iz 1836. Prvi je pismeni pomen originalnog oblika ovog glagola.
U kasnom 18. i ranom 19. veku, glagol Hagirati se potiskuje iz srpskog jezika, kao i većina turcizama, ali se u nekim krajevima Srbije zadržao i do danas u značenju „halapljivo jesti kolače“!

Dakle, jel imamo dobitnika?

Znam, ovo je bila šala, bez skrivenih i podlih namera, bez proračunatosti i nanesene štete. Ali, ako je veliki broj ljudi poverovao u ovu našu spontanu šalu (izvinjavam se svima ovom prilikom), šta ćemo sa onim proračunatim, i mnogo duže smišljanim lažima koje nam se svakodnevno plasiraju u medijima, iza kojih stoje nečiji lični, politički i/ili materijalni interesi? Kako njih prepoznati i izolovati u moru informacija?

Konsultovanje više izvora na istu temu je jedna od mogućih solucija! Kritičko prihvatanje i rezonovanje su druga obavezna komponenta! Do informacija je sada vrlo lako doći, ali ih je istovremeno još lakše plasirati. Kako one verodostojne i bitne, tako i one „druge“! Medijska nepismenost vodi do toga da verujemo u sve što vidimo ili čujemo ili pročitamo na i u medijima, a to u mnogome olakšava manipulaciju i indoktrinaciju. 

Mislite o tome!

Televizija: ZA ili PROTIV?

Nedavna dešavanja na „Farmi“ ponovo su aktuelizovala neka dugo prenebregavana pitanja! Kakva je i kolika uloga TV-a i medija uošte u današnje vreme? Da li postoje granice (ukusa, morala, etike,...) koje se ne smeju preći? Da li je danas manje opasno dati detetu kockice koje može da proguta, ili mu dati da gleda televiziju?...

Televizija je kreirala i pomerala granice društvenih ukusa i vrednosti još od svog nastanka. Emisije i sitkomi iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka sa stereotipnim porodicama na sofi ispred TV-a, sa stepeništem u pozadini i ćaknutim komšijom nisu više bili dovoljni publici čiju je glad morao da zadovoljava sve raznovrsniji meni. Medju medijima, televizija je prva prošla kroz crvenu traku uticaja i ubrzo odlučila da svoj uticaj iskoristi materijalno. Profit je postao osnovni cilj, borba za što veću gledanost bivala je sve bezobzirnija, a sve to na štetu kvaliteta tv programa, na štetu gledalaca, i u krajnjoj liniji na štetu samih tv kuća! 

Tv emisije i programi danas su puni eksplicitnih scena nasilja, seksa, uvredljivog jezika, nepristojnog ponašanja,... Ipak, ti programi nisu ništa drugo do slika i prilika trenutnih društvenih normi i standarda. S druge strane, televizija je ta koja nam je prvo nametnula te standarde i kodekse ponašanja, ili nam bar srdačno pomogla u njihovom prihvatanju. Tu negde shvatamo da smo se upleli u Vrzino kolo, odnosno da je naša dilema „kvaka 22“!

Na vrhu lestvice podilaženja najnižim strastima publike popeli su se tzv rijaliti programi, koji su se kod nas pojavili pre nekih četiri godina! Veliki Brat, Farma, Trenutak Istine,...i njihovi VIP klonovi bivali su sve bezobzirniji, suroviji i siroviji, sve isprazniji, a sve gledaniji! Reciklirane VIP ličnosti pronašle su novo zanimanje: učesnik rijaliti emisija, kako god se one zvale! Više nisu u modi kvizovi i emisije u kojima se traži i ceni znanje, inteligencija, kreativnost. Sada je poželjno da učesnici budu što gluplji, što vulgarniji, što neotesaniji, što više spremni na blamažu! Sa ovakvim receptom, gledanost je zagarantovana!

Kada sam ja išao u osnovnu i srednju školu, na tv ekranu su se vrtele emisije Opstanak, Branko Kockica, Posle 2000-te, Metla bez drške, ... Danas, ta imena deci ne znače ništa. Ona prepričavaju dogadjaje na Farmi ili u Velikom Bratu i skupljaju sličice Milana Stankovića! U periodu kada deca traže svoj lični identitet i izgradjuju odnos sa porodicom, društvom i suprotnim polom, zanemarujući uticaj medija i televizije na njih, zanemarujemo i njihovu, ali i svoju budućnost!

U Americi i Britaniji već 15 godina unazad anti-TV kampanje organizuju „Nedelju Bez TV-a“ (TV Turnoff Week). Svake poslednje nedelje u Aprilu, ljudi se pozivaju da se što masovnije priključe akciji i gledanje tv-a u tih nedelju dana zamene drugim aktivnostima, druženjem, sportom, učenjem novih veština, odlaskom u prirodu ili biblioteku,... Gotovo 25 miliona ljudi se u proseku odazove ovoj akciji, posle čega 80% njih manje vremena provodi uz TV, dok 15-ak procenata skoro da prestane da gleda TV. Po njihov proračunima, prosečni 19-ogodišnjak u Americi u toku svog života vidi 350.000 reklama i 18.000 ubistava na televiziji! Šta reći na ovaj podatak?

Ovakava klima nije i ne može da nastane odjednom. Ona je stvarana godinama i decenijama. U zemlji sa gotovo konstantnim socijalnim i političkim talasanjima, mase su morale biti nečim umirene, zabavljane! Emisije kojima se podstiče razmišljanje nisu bile poželjne. U takvom okruženju je nastao turbo-folk, za njim je usledio Grand i cela Pink-(ne)kultura! Pink i Saša Popović su godinama kreirali i nametali javni ukus i mnjenje, degradirali shvatanje pojma zabave! Ni državna televizija nije bila bolja, jer su klonirane serije Siniše Pavića i Zdravka Šotre imale isti (mada mnogo latentniji) efekat na društvo! Ljudi gledaju ono što im se nudi, često nekritički, i dan za danom, sve manje reaguju na ono što im je isprva šokantno. Granice njihovog ukusa se spustaju, a sa njima i moralne i etičke norme postaju porozne. Deca stvaraju svoje idole, odrasli se vezuju za likove sa ekrana i stvaraju mentalne odnose. Zato i ne čudi što je onomad grupa ljudi zamalo napala Ćeranićku na nekoj beogradskoj pijaci, kao posledica slike koju je o njoj stvorila Farma!

Mediji neosporno formiraju naš ukus! Televizija pre svih kreira dominantne kulture obrasce! Onda, pazite i birajte šta gledate! I, gledajte manje, a mislite više!!!