Poezija: Crnka!

Bila je crna

kao noć.

Kada sam je prvi put

sreo i doveo kući

bila je mlada

i uplašena.

Nikada u životu 

nisam video poglede 

tužnije od njenih.

I uvek me je bilo žao.

Ubrzo je našla 

put do moga srca.

Sate i sate 

smo provodili zajedno

i njene bi oči 

drugačije sijale.

Zavoleo sam je. 

Zavoleo sam 

njenu jednostavnost,

njen nestašluk,

njenu igru, vernost.

Mislim i da je ona 

zavolela mene.

Brinuo sam se o njoj

i pazio je.

Njen pogled je 

sve ređe bivao tužan.

I onda,

ne znam kako ni zašto,

ona je jednog dana

otišla.

Sada mi se čini

da sam je možda

izneverio i prevario.

Nije mi se vratila.

I ja sam se osetio

izneverenim i prevarenim,

ali znam da bih

joj oprostio 

ako bi mi se vratila,

znam,

ali ne znam

da li bi ona meni.

I voleo bih, 

stvarno bih voleo

da ponovo

vidim njen pogled,

makar i onaj najtužniji,

i da ponovo kraj mene

zanjiše repom,

da ponovo čujem 

njen lavež,

dok mi skače uz nogu,

moja dobra

stara Nera.