Deset godina kasnije pitam(o) sebe: Gde smo bili pre? Kuda smo krenuli nakon? Dokle smo stigli sada? Kuda i kako dalje? Kako je budućnost obasjana svetlim nadama splasla u sivilo sadašnjosti? Zašto smo propustili svoje šanse? KO danas sme da nas pogleda u oči? KO sme da nam da reč? Ko sme da nekom veruje na reč? Koliko toga smo hteli, koliko toga mogli, koliko (od) toga učinili? Koliko još sličnih pitanja mogu da postavim? Koliko odgovora možete da mi date?
Noćurak :: Kiss me while the world decays :: Mixtape
-
Želeo sam da napravim jedan *robertsmitovski *romantičan, običan miks za
kasnu jesen.
Ali, to nije lako praviti u zemlji koja izgleda kao da neće dočeka...
Пре 18 сати
5 коментара:
Sedim ispred ovog kompjutera i gledam pitanja. I u stvari samo mi kroz misli prolaze naredna pitanja. Izgleda da su mi odgovori prebolni kad se zagledam unutra. Ja sam trenutno u dugačkom tunelu, bez baterijske lampe u ruci. I veoma mi je muka od proteklih 10 godina. A bilo mi je zlo i od onih 10 pre njih. Znači, ukupno 20 godina. Malo li je? Ili, kome nije dosta?
Toliko toga je učinjeno za 1 dan, toliko toga nije za sledećih 3650!!! Matematika je jasna, crva nije ni bilo!!!
Kom opanci Tom i Dzeri.
Uglavnom, sramota me je od snimka u vestima koji govori o demokratiji koja je krocila na prag Srbije.
Sramota me je i od snimka i od te demokratije!
Alo bre, lud zbunjenog zaj*b*va !
Pitanja su na mestu, gadjaju pravo u centar, samo treba ih istaci i na bilbordima po gradu.
Pozdrav!
Imam rupe u sećanju, sve sam LUD ZBUNJENOG, to znam, a i dan danas je tako.
Šteta što 6.oktobar (još) nije došao!!!
Постави коментар