Orvel ili Haksli, ko je bio u pravu?

Dvojica velikih vizionara, Džordž Orvel i Oldus Haksli, imali su drugačije viđenje budućnosti, naše sadašnjosti, u svojim remek delima „1984“ i „Vrlom novom svetu“. Iako napisana pre dvadeset pet godina, knjiga Neila Postmana „Zabavljajući se do smrti: Javni diskurs u dobu šou- biznisa“ proverava ko je bio u pravu i, čini se, tek dobija svoju punu potvrdu!

Postman je 1984. godine na prestižnom Sajmu knjiga u Frankfurtu učestvujući u diskusiji na temu povezanosti Orvelove 1984-te i savremenog sveta, izneo tvrdnju da Hakslijev Vrli novi svet mnogo bolje oslikava današnjicu od Orvelovog dela. Na osnovu ove diskusije, Postman je 1985. objavio svoju knjigu koja je prevedena na desetak jezika i prodata u preko 200.000 primeraka širom sveta. Godine 2005., Postmanov sin je objavio reizdanje ove knjige povodom dvadesetogodišnjice prvog izdanja. Knjiga „Zabavljajući se do smrti: Javni diskurs u Dobu šou- biznisa“ smatra se jednim od najznačajnijih  dela  Ekologije Medija.

Neil Postman razlikuje Orvelovu viziju budućnosti u kojoj totalitarni vladajući režim ograničava individualna prava, i Hakslijevu viziju u kojoj se ljudi dobrovoljno odriču svojih prava, da bi se predali užitku! Prenešeno u kontekst današnjice, Postman vidi televiziju kao savremenu „somu“ putem koje se ljudi odriču svojih prava zabave radi. Knjiga, i drugi štampani mediji, drastično se razlikuju od televizije po načinu obrade i prezentovanja informacije. Čitanje zahteva intenzivnije intelektualno učešće, interaktivno i dijalektičko, dok televizija zahteva samo pasivnu uključenost, sputavajući potrebu za intelektualnim i racionalnim razmišljanjem.

Kao primer, Postman navodi činjenicu da su prvih petnaest predsednika SAD verovatno mogli da šetaju ulicom, a da ih prosečan građanin ne prepozna. Ipak, ovi ljudi bi se lako prepoznali po svojim delima i pisanim rečima. Nasuprot tome, danas, imena predsednika, ali i mnogo manje značajnih ličnosti, kao prvu asocijaciju pre svega izazivaju vizuelni odgovor, slike sa TV-a, a vrlo malo njihove reči!

Orvelov Veliki brat nameće svoj autoritet i represiju spolja, dok se kod Hakslija ljudi svojevoljno lišavaju svoje autonomije, zrelosti i istorije. Ljudi će zavoleti tehnologije koje razmišljaju umesto njih! Prihvatajući nepotrebno kao sastavni deo svakodnevice, gušimo i gubimo značajno, relevantno. U moru informacija, ono bitno i korisno postaje nevidljivo, razvodnjeno. Kao što je Kolridž u jednom od svojih čuvenih stihova rekao: Voda, voda svuda, a ni kap nije za piće! (Water, water everywhere, and not a drop to drink!)

Nekada se postavljalo pitanje „Da li televizija oblikuje našu kulturu ili je samo oslikava?“ Ovo pitanje je vremenom izgubilo smisao, jer je televizija zapravo postala naša kultura!

Na osnovu knjige nastala je ova strip ilustracija, koju sam preveo za Paradoksiju!

Neil Postman, humanista, teoretičar medija, kritičar kulture, profesor i pisac umro je 2003.godine. Knjigu „Amusing ourself to death“ napisao je pre ere masovne uporebe interneta, novog medija koji je donekle umanjio primat televizije. Internet sajtovi, forumi, blogovi vratili su ulogu čitanju pri istraživanjima i razmeni informacije. Kako li bi Neil Postman analizirao ovaj kulturni fenomen?

Zašto su muškarci prestali da nose štikle?

One su lepe, provokativne, seksi, ali ih ni najveći poborici ne mogu nazvati praktičnim. One su već generacijama simbol ženstvenosti i glamura, i možda će zvučati čudno, ali visoke potpetice (a.k.a štikle) su nekada bile neizostavni deo muške garderobe. 

Da bi se hodalo u njima, potrebna je dobra kondicija, udobnost im nije vrlina, treba ih izbegavati kada idete u dužu šetnju, kada vozite, hodate po travi, ledu ili neravnim ulicama. Zapravo, kada bolje razmislite, visoke potpetice kao da i nisu napravljene za hodanje!

Zapravo, i nisu!

Verovatno niste znali da su štikle, naravno ne ovakve kakvim ih danas znamo, vekovima nošene na Bliskom istoku kao obuća za jahanje! Naime, u nekadašnjoj Persiji (današnjem Iranu) jahanje je bio veoma važna veština za svakog vojnika. Kako bi preciznije gađali lukom i strelom za vreme jahanja, vojnici su morali da ustanu, kako bi amortizovali pokrete konja. Da im noge ne bi skliznule iz uzengija, obuća je imala neku vrstu štikle na peti. 

Muška cipela iz 17.veka, Persija

Kako je nastao Pera Detlić!

Priča kaže da jedan dosadni, uporni detlić zagorčavao dane i noći mladom bračnom paru, Volteru Lancu (Walter Lantz) i Grejs Steford (Grace Stafford) dok su u Šervud Lejku provodili svoj medeni mesec! Sa prvom kišom, „kljunotvorina“ detlića na njihovom krovu još više ih je obradovala. Osim glavobolja, detlić, koga su mladenci nazvali Pera Detlić (Woody Woodpecker), je Volteru dao i jednu ideju (jedna priča kaže da je to zapravo bila ideja njegove žene, dok je Lanc hteo da se ptice reši!). Kao što kažu, ostalo je legenda!

A kako je legenda počela?
Volter Lanc je rodjen 27. Aprila 1900. godine. Kao dečak, morao je da preskoči deo detinjstva i stara se o porodici, jer mu je majka umrla na porodjaju sa mladjim bratom, a otac je bio invalid. Neproživljenom detinjstvu kasnije se vratio kroz crtane filmove! Sa petnaest godina je počeo da radi kao pomoćnik u časopisu „New York American“. Urednik časopisa ga je preporučio Gregoriju La Kavi (Gregory La Cava), kasnije poznatom režiseru, koji je u Njujorku otvarao studio crtanog filma po nalogu R.V. Hersta, vlasnika pomenutog časopisa. Desetak godina kasnije, Volter odlazi u Holivud, gde je pisao scenario i gegove za komedije Maka Seneta. U to vreme jedan mladi, perspektivni stvaralac studija „Universal Pictures“ po imenu Volt Dizni imao je ideju da na filmu animira jednog miša, ali studio nije bio za to zainteresovan Dizni je zato sa svojom idejom prešao u studio „Coulumbia Pictures“ (a ostalo je još jedna legenda)! Vlasnik Universal-a  Karl Lemi je na njegovo mesto doveo Voltera Lanca i sa njim potpisao ugovor za produkciju popularnog Zeke Osvalda, na kome je Lanc radio punih deset godina! Lanc je tvorac prvog cranog filma u tehnikoloru „Kralj džeza“, u kome je nastupio i orkestar Pola Vajtmena, kao i crtane likove Čilija Vilija, Inspektora Radišu, Endi Pandu, Medveda Čarlija.

  

Lanc je Peru Detlića predstavio publici 25. Novembra 1940., kao gostujući lik Endi Pandi u filmu „Kuc, kuc“ („Knock, Knock“). Crtani filmovi su u to vreme pravljani za bioskopsko prikazivanje, pa Pera u svojim nestašlucima nije bio sputan „manirima“ dostojnim televizije! Njegov lik i izgled su vremenom evoluirali i menjali se, od lude, iritantne ptice, ka prefinjenijem detliću, koji čak prerasta u dobricu.

Peri Detliću je glas u početku pozajmljivao glumac Mel Blank, da bi kasnije tu ulou preizela Volterova žena Grejs. Melov glas se i dalje može čuti u uvodnoj špici, kada Pera kaže „Guess who?“ (Pogodi ko sam?).

Godine 1947. Pera je dobio svoju tematsku kompoziciju koja je, naravno, sadržala njegov čuveni, zarazni smeh koji je snimio Mel Blank, a kasnije i Grejs Staford. Upotrebljena prvi put u epizodi „Wet Blanket Policy“ iz 1948., ova kompozicija je postala  prva i jedina numera iz nekog crtanog filma koja je nominovana za Oskara za najblju filmsku muziku!

Na zalasku ere emitovanja crtaća u bioskopima, Pera Detlić je svoju televizijsku premijeru imao 1957. u epizodi Šou Pere Detlića (The Woody Woodpecker Show). Zahvaljujući svojoj popularnosti, Pera je ipak punio bioskopske sale sve do 1972., kada je Lanz zatvorio svoj studio zbog sve većih producentskih troškova, a popularni detlić se preselio na televiziju.

Bez obzira da li verovali u romantičnu priču o nastanku Pere Detlića ili ne, bitno da je on tu, medju nama i da je sa ostalim crtanim junacima uveseljavao i obogaćivao detinjstvo mnogih, pa i moje generacije. Pera Detlić je dobio i svoju zvezdu na Holivudskom bulevaru slavnih. Ko zna, možda svega ovoga ne bi ni bilo da Volter i Grejs nisu otišli na medeni mesec u Šervud Lejk, ili da je Pera otišao pravo u policiju!

Uglavnom, uživajte u epizodi „Medjunarodni Pera“ koju sam odabrao za vas!!!

Kako je mali ovaj svet ili teorija “Šest stepeni razdvajanja“

 Koliko ste samo puta bili u prilici da kažete „Kako je mali ovaj svet!“! Slučajno, na potpuno neočekivanom mestu upoznate nekog ko se zna sa nekim koga znate vi! Ili već neka od sličnih varijanti! Teorija kaže da bilo koje dve osobe na svetu mogu da stupe međusobno u kontakt preko najviše pet poznanika. Vi znate nekog ko zna nekog ko zna nekog ko zna nekog ko zna nekog ko zna... recimo Baraka Obamu, Stinga ili Moniku Beluči! Pogotovu Kevina Bejkona, ali o njemu malo kasnije!

Ova teorija se zove teorija „šest stepeni razdvajanja“ ili „teorija malog sveta“. Za ovaj koncept sam prvi put čuo pre nekoliko godina, čitajući dramu američkog pisca Džona Gvera (John Guare) koja se zove upravo „Šest stepeni razdvajanja“ (Six degrees of separation). Bazirana na ideji da su bilo koja dva pojedinca na svetu međusobno povezana preko najviše pet drugih osoba, ova drama je napisana 1990.,  a tri godine kasnije je po motivima drame snimljen i istoimeni film sa Vil Smitom i Donaldom Saterlendom.  Ovaj koncept, pun mogućnosti, naravno nije promakao ni Dž. Dž. Abramsu koji je umešao svoje prste u seriju “Šest stepeni” (Six Degrees) koja istražuje ovu ideju. Nažalost, snimljena je samo jedna sezona od 13 epizoda koje su emitovane 2006. godine. 

Iako je Gverova drama najviše doprinela popularizaciji ove teorije, a pogotovu samog naziva „šest stepeni razdvajanja“,  sam koncept je mnogo stariji i seže čak do 1929.godine kada je poznati mađarski pisac Friđeš Karinti (Frigyes Karinthy) objavio zbirku kratkih priča „Sve  je različito“ među kojima se nalazila i priča „Lanci“ (ili „Karike“) u kojoj su postavljeni temelji ovog koncepta.

Žvake sa sličicama - za nostalgičare!

U koliko pripadate generacijama koje su bile Titovi pioniri, ili ste samo par godina zakasnili, sigurno se sa setom sećate žvaka uz koje smo dobijali sličice: TIN i TINA, Čunga Lunga, CASINO i mnoge druge...

Nedavno sam rastavljao stari orman i sa njegovih vrata me zapljusnuo talas nostalgije na detinjstvo. Neke sličice su se lepile u albumima, neke menjale, dok je dobar deo njih završavao na nekom delu nameštaja, obično televizoru ili na vratima ormana u dečijoj sobi! Tako su se nekad sakupljale sličice!

Imali ste slične albume?

Vrata mog ormana izlepljena su sličicama čuvenih žvaka/ žvakaća/ žvakaćih guma/ guma za žvakanje, kako god ih nazivali, TIN i TINA, koje je proizvodila fabrika PLIVA iz Hrvatske. Ova serija sličica bila je sa poznatim glumcima, sportistima, ali bile su tu i životinje, razne zanimljive slike kakve danas kruže netom putem društvenih mreža. Priznajem, sećao sam se kako izgleda paklica, ali naziva TIN i TINA nikako nisam mogao da se setim, sve dok na netu, teškom mukom, nisam pronašao sliku!

Zadnja strana kutije žvaka TIN i TINA

Zanimljivo je da su te žvake iz nekog razloga izgledale kao cigarete, da je omot bio beo sa filterom!!! I to se prodavalo deci!!! Eh, gde su tada bili borci protiv cigareta i pušenja!

Druga Plivina serija žvaka bile su CASINO, uz koje nisu išle sličice, nego karte! Zubi su otpadali od šećera, dok se ne sakupi ceo špil od 52 karte. Bilo je tu duplikata, ali i menjaže!

Tu je, naravno, i legendarna žvaka Čunga Lunga koja se i sada prodaje, ali ukus jednostavno nije taj. Možda je samo tada bio dodatno začinjen i ukusom detinjstva!

A onda, sećate li se onih žvaka sa raznim smajlijima i usklicima. Eh, koliko je takvih moja mama uz gunđanje poskidala sa ormana i televizora :)

Zavirite malo u svoje detinjstvo, pa ako se još nečega setite...