Foto poezija 2

Dok ne smognem, vremenna za nešto drugo, još jedan intermezzo uz poeziju. I ovoga puta kombinovanu sa fotografijom, jer vam se to prošlog puta dopalo!

TIK-TAK: časopis uz koji se odrastalo!

Da li se sećate časopisa Tik-Tak? Ako ste niže razrede osnovne škole pohadjali nakon sredine 90-ih, verovatno će vaš odgovor biti negativan. Za sve ostale, ovo pitanje je suvišno, jer je, siguran sam, odgovor jedno veliko DA!

Nedavno sam našao gomilu strarih brojeva, iz druge polovine 80-ih! Prelistavajući ove bojeve Tik-Taka, setio sam se vremena kada sam polazio u školu, vremena kada sam upoznavao nove drugare, kada sam učio da pišem prva slova i sričem prve pročitane rečenice. Medju mnogim stvarima koje neću zaboraviti iz tog perioda je definitivno onaj osećaj kada smo na svake dve nedelje isčekivali novi broj omiljenog časopisa Tik-Tak! Gledajući neke naslovnice, čini mi se kao da je bilo juče kada nam je te brojeve Tik-Taka delila učiteljica iz tek raspakovanih paketa! Zaista neverovatan osećaj!

U to vreme, Tik-Tak se uveliko bližio obeležavanju dve decenije svog postojanja! Prvi broj Tik-Taka pojavio se još daleke 1969. godine, kao još jedan izdanak tada jako poznate izdavačke kuće iz Gornjeg Milanovca, naravno, reč je o Dečjim Novinama. Kako je popularni dečji list „Dečje Novine“ uglavnom sadržinski bio namenjen višim razredima, u istoimenoj redakciji su počeli da razmišljaju o pokretanju još jednog školskog lista, ovoga puta namenjenog mladjim uzrastima. Srećko Jovanović, jedan od dvojice osnivača Dečjih Novina, prosvetni radnik i poznavalac književnosti za decu, okupio je tim ljudi koji su činili prosvetni radnici, pedagozi, psiholozi, likovni umetnici, književnici i novinari. Sastav prve redakcije Tik-Taka činili su: Branko Živković, novinar i glavni urednik; Milomir Glišić, pedagog i odgovorni urednik; Milena Balabanić, slikar-ilustrator; Živorad Atanacković, slikar-ilustrator; Petar Simić, učitelj urednik i Radica Radojković, sekretar. Uz još dosta saradnika, krenulo se u osmišljanje novog školskog lista i za nekih mesec dana, prvi tekstovi su već bili složeni u štampariji.

Uporedo sa pripremanjem lista, anketom je od učenika nižih razreda bilo zatraženo mišljenje za njegovo ime. Od tridesetak predloženih naziva redakcija je odabrala Tik-Tak! Glavni junak lista se zvao, naravno, Tik-Tak, a društvo su mu pravili vršnjaci Beba i Boba. Prvi broj Tik-Taka izašao je iz štampe 20. Maja 1969., simbolično pred Dan Mladosti (za neupućene, 25. Maj) u čak 50.000 primeraka.Krug čitalaca se iz broja u broj širio, pa je Tik-Tak prvih 15 godina postojanja obeležio sa tiražem od čitavih 50.000.000 primeraka.

Tik-Tak je imao sijaset rubrika koje su godinama bile prepoznatljive. Od vaspitno-obrazovnih tema, preko zabavnik, do raznik konkursa i nagradnih igara za decu. Iako mu se s današnje tačke gledišta može zameriti da na ideološkoj obojenosti (na pr. rubrike „Titovim stazama“ i „Pioniri u NOB-u“) Tik-Tak nije mogao da pobegne od svog vremena i tadašnjih prilika. 

Uprkos tome, nudio nam je mnogo više nego što se nudi današnjim mališanima, učio nas stvarima koje današnji mediji (pre svih tv i internet) zapostavljaju! „Priča u slici i reči“, „Moj grad“, „Čovek i Priroda“,  „Napravi Sam“, „Mala Pozornica“, „Saobraćajni Kviz“, „Za male matematičare“, „Crtam, Pišem“, „Iz školske klupe“, „Svet oko nas“, „Susret sa piscem“ samo su neki od naziva rubrika zahvaljujući kojima smo učili, učili uz igru i zabavu, učili uz osmeh nalicu! Tik-Tak nas je uvodio i u svet stripa, kroz nezaobilazne priče i Mirku i Slavku, razvijao našu kreativnost i maštu kroz konkurse, rebuse i pitalice, podsticao druženje kroz pisma, učio nas prvim notama kroz Muzički kutak!

Bio je to časopis uz koji se odrastalo! Ako negde, u nekoj kutiji u podrumu, garaži ili na tavanu pronadjete poneki zaboravljeni primerak Tik-Taka iz vaših, ili školskih dana vaše dece, nemojte ga baciti. Obrišite prašinu sa njega. Ispod nje će, osim poznatih stranica, zasijati i zaboravljene uspomene na nevine dane bezbrižnog detinjstva!

Magija fotografije- u video formatu!

Početkom decembra meseca prošle godine napisao sam jedan post o starim fotografijama koje sam pronašao u selu. Tema je izazvala dosta interesovanja. Za sve one kojima se taj post dopao i za one koji su ga propustili, evo ponovo te iste priče, ovoga puta u video formatu. Klip je napravila jedna prijateljica koja živi u dalekoj Kanadi, pa za nju stare fotografije iz rodnog kraja imaju posebnu emotivnu vrednost, kao što u ovom mslučaju imaju i za mene. Verujem da će se ovo i vama dopasti!

3 pa 1: Bregovićev orkestar za sahranu Beovizije!

Dobro, koliko puta je potrebno da doživimo nacionalni blam da bi neko podvukao crtu? Dokle će nečiji lični interesi, ukusi i lobi da šamaraju ceo narod? Ako smo jednom osvojili prvo mesto, da li to znači da više ne moramo da se trudimo, da možemo da se švercujemo na staru slavu? Pa, ne bih rekao!

Prošle godine je interesni lobi oslikan u „stručnom i objektivnom“ žiriju na kvarno zaobišao glasove publike i na Evroviziju poslao svog kandidata koji je trebao da bude naš Trojanski Konj. Avaj, nije bio Trojanski, nego Marko! „Cipela“ koju smo bacili na Evroviziju vratila nam se kao bumerang! Par godina ranije, dok smo još bili zajednička država sa braćom Crnogorcima, njihov žiri je sličnom taktikom poslao svoje predstavnike, pa je i Evropa na nastup grupe Bez Imena (No Name) ostala bez reči, a time i bez glasova!

Iako sam već godinama unazad prestao da od Beovizije, pa i Evrovizije očekujem bilo šta, prestao da se interesujem i nerviram, ipak mi je bilo drago kada sam čuo da je konačno odlučeno da se koncept odabira srpskog predstavnika za pesmu Evrovizije menja. Poverovao sam da će stvari biti drugačije. Kako sam samo mogao da budem tako glup?!

Doskorašnji festival Beovizija presvučen je u novo ruho. Samo, poput one priče o caru, i ovo ruho je nevidljivo, providno, pa smo videli istu onu ogoljenu stvar kao i prošle (prošlih) godina! I samo, umesto cara, mi ćemo doživeti blam. Dobili smo, da prostite, što kaže narod, isto sranje, samo drugo pakovanje! Ili, što bi rekao kolega bloger Kajzer Soze, sve je to pišanje, pardon, pevanje uz vetar!

Takmičenje je nazvano „3 pa 1“, ali moglo je da se zove i „3 a 1“, jer su 3 pevača pevala stilski i žanrovski identične pesme jednog istog kompozitora!  Neko je odlučio da taj kompozitor bude nekadašnji umetnik i roker, a sadašnji lakrdijaš i vašarski hit majstor, Goran Bregović. Znajući Bregovićev opus nakon muzike za film Underground, jednom kada je neko izabrao njega, stvar je bila zapečaćena. Apsolutno nije bilo bitno ko će pevati, jer se znalo kakva će biti pesma: svadbarsko-kafanska šarada, sa obaveznim trubačima, srpskim i ciganskim etno motivima, nerazumljvim tekstom koji se mumla i refrenom koji se jedva prepoznaje. Sigurno sam nešto propustio, ali ne želim više da trošim reči na opis praznine!

Celo veče koje je trebalo da bude posvećeno izboru srpskog predstavnika za pesmu Evrovizije pretvoreno je u Veče Gorana Bregovića, jer je, pored ovih pesama koje su bile bledi tiskovi Sevinog kič hita Gas, gas!, i ostatak večeri pripao Breginim vizijama nekih starih hitova!
Sam Bregović je u sred emisije rekao da su mu ponudili da komponuje samo jednu pesmu, ali je on odbio, jer je ona trebala da se nadje u konkurenciji sa još četiri druge pesme i četiri druga kompozitora. Što bi čovek da se izlaže konkurenciji! Onda je neko rekao, ma kako ćemo bez Brege, pa su se vratili kod njega i rekli aj da nam samo ti komponuješ  pesmu, al da ne bude providno, neka budu tri, pa ćemo da te platimo malo manje nego što bi nas koštala Beovizija i svi će da budu zadovoljni! E pa neće! Ja neću na prvom mestu, ne znam za vas?

Bregović je komponovao u svom stilu, jer godinama unazad drugo i drugačije i ne ume (ili neće)! Zato, nije kriv on, nego onaj ili oni koji su (samo) njega odabrali. Cela stvar je bila jako predvidiva i providna, kao i ono carevo novo ruho! Stvar je tekla otprilike ovako: Ko da nam peva? Šta kažete za onog Milana Stankovića? Može, on je Solo-fensi-klinac sa zdravo Rale-zdravo Fred šiškama koji je jako popularan medju Grandovom publikom, a Grandovu publiku čine dobri, istrenirani sms glasači. Ubacićemo i nekog novog, ko dobro peva, ali još nije tako popularan, neku buduću zvezdu, koja će kao da ima šanse pored grandovca, ajd recimo Olivera Vanju Katića koji je skoro pa pobedio na takmičenju Ja imam talenat, znači, još sms glasova. E, a fali nam neko žensko! Al da bude dobra riba i da dobro vrcka, ne mora da ima neke pesme. A Emina Jahović? Može, zovi je!

I to je bilo to! Dobilii smo tri pesme čije tekstove možemo da čujemo samo u naznakama, ali, kome su još tekstovi bitni. Doduše, ko što sam Brega reče, cilj je bio da se naprave tri pesme na koje će se narod veseliti, a za Evroviziju kako bude! Neko je izgleda zaboravio da mu kaže zašto je ustvari angažovan, ako je i taj neko znao! Neko je zaboravio da je Grand dovoljno popularan i da RTS ne mora da mu dodatno pomaže!  E tek sad neću da im plaćam pretplatu (što bi rekla Zverka). Neko je takodje zaboravio da je Evrovizija pre svega (bila) takmičenje pop muzike, da je i Beovizija bila bar nijansu drugačija od Grand parade! 3 pa 1 je zapravo bilo takmičenje za izbor predstavnika i kompozicije, a da pravog izbora nije ni bilo. Biralo se izmedju 3 ista zla! Za nečije isto dobro! Šta reći, a ne zaplakati!!!

Ako ćete i dalje da nas lažete i blamirate, vratite nam Beoviziju, da bar verujemo da imamo izbora! Možda i nije džaba odabrana pesma koja se zove „Ovo je Balkan!“

Dodela Oskara: istorijat, zanimljivosti, intrige...

Mala, zlatna statueta odavno je postala otporna na kritike bilo koje vrste. Odavno je njeno ime postalo sinonim za glamur, novac, slavu, prestiž. O nominovanim filmovima i glumcima priča se dugo, o dobitnicima i kontroverzama još duže. Neizostavne su i priče o haljinama, frizurama, šminkama. Ali, koliko zapravo znamo o nastanku, razvoju i istorijatu ove nagrade? Rekao bih, ne baš puno!

The Academy Award of Merit zvanični je naziv statue Oskara, koju Američka Akademija za Filmsku Umetnost dodeljuje od 1929. godine. Ova organizacija ima preko 6.000 članova (22% su glumci). Njihovi glasovi odlučuju o tome ko će u direktnom prenosu, praćen milijardama ljudi širom sveta, poneti kući zlatnu statuu.

Statua

Odakle naziv 'Oskar' nije baš najizvesnije! Naime, po nekim izvorima statua je tako prozvana nakon što je Beti Dejvis posvetila svom mužu Harmonu Oskaru Nelsonu. Drugi izvori tvrde da tadašnji izvršni sekretar Akademije Margaret Herik (1931.god) videvši statuu kazala kako je ona podseća na njenog ujka Oskara. Kolumnista Sidni Skolski, koji je prisustvovao ovom dogadjaju, kasnije je pisao kako su svi prisutni počeli da 'tepaju' statui Oskar. Niko doduše nije zabeležio ko je bio kum ujka Oskaru!

Bilo kako bilo, ime se zadržalo do dan-danas, a popularnosti nagrade svakako je doprinela i statua, koju retko ko neće prepoznati. Sama zlatna statua na crnom metalnom postolju visoka je 34cm i teška 3.85kg. Ona predstavlja viteza koji drži krstaški mač i stoji na rolni filma sa pet prečki, koje simbolizuju pet grana ove Akademije (glumce, pisce, reditelje, producente i tehničare). Izgled statue od njenog nastanka, ako izuzmemo male obline na postolju, nije se menjao. Proizvodjač R.S.Ovens iz Čikaga svake godine izlije otprilike pedesetak statua. Sve statue koje ne prodju stroge standarde kontrole se seku na pola i tope.
Nakon što je nekoliko statua Oskara prodato na aukcijama za milionske iznose, Akademija je od 1950-te obavezala dobitnike i njihove naslednike da statue ne mogu prodati nikom, a da ih prethodno ne ponude Akademiji po ceni od 1 dolara. Ukoliko se neko od dobitnika ne složi sa ovim uslovima, on zvanično dobija nagradu, ali statua ostaje u rukama Akademije.

Dodela

Glavne nagrade se dodeljuju u direktnom tv prenosu, februara ili marta naredne kalendarske godine, a šest nedelja nakon proglašenja nominacija. Više od pola veka ova ceremonija se odvijala krajem marta ili početkom aprila, ali je zbog lobiranja, perioda reklamiranja i drugih ometanja od 2004. period odlučivanja skraćen, a termin dodele ustaljen na kraj februara ili početak marta. Sam početak manifestacije se godinama pretvorio u svojevrsnu ekstravagancu, gde je gotovo postalo bitnije ko se s kim i u čemu prošetao crvenim tepihom, nego li ko je za šta nagradjen. Novine su pisale kako niko od anketiranih obožavalaca isperd 'Kodak teatra' nije pogledao ni jedan nominovani film, ali su svi došli da vide zvezde u tiptop izdanju. Ovo veče blještavila i glamura jedino je te vrste koje se prenosi uživo širom sveta. Dodele Emija, Gremija i Zlatnog globusa prenose se uživo samo na Istočnoj obali Amerike, dok se na Zapadu emituju u kasnijem terminu.
Dodela Oskara je prvi put emitovana na televiziji NBC 1953. Tv mreže NBC i ABC su se nekoliko puta smenjivale sa pravima za prenos. Od 1976. pravo na prenos ima ABC. Ugovor važi do 2014. Od 2002. ustaljeno je i mesto dodele, a to je kompleks pomenutog 'Kodak teatra' u Holivudu.

Kritike

Nagrada Akademije (Oskar) često je kritikovan zbog nekih svojih odluka u prošlosti. Često i vrlo opravdano! Neki od filmova koji su dobili tu ipak prestižnu nagradu, ubrzo su zaboravljeni, i na njih se, kao na ostvarenja od značaja, gotovo niko i ne osvrće. S druge strane, neka filmska i glumačka ostvarenja koja se danas smatraju kultnim, nisu ni nominovana svojevremeno. Tako je 'Gradjanin Kejn', kojeg danas neki smatraju najboljim američkim filmom svih vremena, od 9 nominacija dobio jedino Oskara za Najbolji originalni scenario.
Česta zamerka je i da su glumci koji ostvaruju značajne role u žanru komedije u podredjenom položaju, jer takvi filmovi generalno retko prolaze.
Producentske kuće zadnjih godina (decenija) lobiraju za svoje filmove, pa nagrade znaju biti i deo uticaja i pogodbi, pre nego potvrda kvaliteta. Zanimljivo je da se od članova Akademije (koji učestvuju u glasanju) ne zahteva da pogledaju sve nominovane filmove (izuzetak su filmovi u kategorijama dokumentarnog i van-engleskog govornog područja) pre glasanja, pa glasovi često i jesu rezultat kampanja i lobiranja.
Ponekad nagrade budu dodeljene ne kao rezultat vrhunskog ostvarenja u domenu filmske umetnosti za prethodnu godinu, već, radije, za prethodne godine i uloge. Jedan primer je Džudi Denč koja je 1999. dobila Oskara za Najbolju sporednu glumicu u filmu 'Zaljubljeni Šekspir', u kome se pojavljuje ukupno 8 minuta. Prethodne godine nije joj doeljena nagrada za Najbolju glavnu glumicu za 'Gospodju Braun'. Pre dve godine dogodilo se nešto slično, kada je film Martina Skorsezea 'Dvostruka igra' dobio je četiri glavna Oskara i kada proglašen je filmom godine. Iako sasvim solidan, 'Dvostruka igra' je ipak samo film kojim se Holivud iskupio za više prilika kada Skorseze nije bio nagradjen za mnogo bolje filmove. 

Ove godine, Oskara je po prvi put u istoriji dobila jedna rediteljka, Kathryn Bigelow, za film The Hurt Locker koji je po budžetu, zaradi i pompi bio daleko iza glavnih konkurenata, pre svega toliko pominjanog Avatara, ali ga to nije omelo da se nametne kao najbolje filmsko ostvarenje prošle godine. Ketrin je tek četvrta žena koja je nominovana za najbolju režiju, posle Line Wertmuller (Seven Beauties, 1976), Jane Campion (The Piano, 1993), i Sofie Coppole (Lost in Translation, 2003). Film Up (Do neba) prvi je animirani film nominovan u kategoriji za najbolji film još od 1991. i filma Lepotica i Zver. O ostalim detaljimae verovatno već sve znate...