knjige:
1) Mihail Zamjatin – ’’Mi’’
2) Oldos Haksli – ’’Vrli novi svet’’
3) Entoni Bardžis – ’’1985’’
4) Vladimir Vojnovič – ’’Moskva 2042’’
5) DJordje Kovač – ’’Najsrećnija životinjska farma u Engleskoj’’
+ filmovi
1) ’’1984’’ – 1956.
2) ’’1984’’ – 1984.
3) ’’Brazil’’ – 1985.
4) ’’Trumanov šou’’ – 1998.
5) ’’1984’’ – 2009. (u pripremi)
+ muzika
Eurythmics – ’’1984’’ (For The Love of Big Brother) - soundtrack
David Bowie – ’’Diamond dogs’’
Rick Wakeman – ’’1984’’
EDIT (dopuna teksta):
Evo šta je na temu Orvelove 1984. pisao Borisav Pekić. Tekst je preuzet sa bloga Borisav Pekić:
HILJADU DEVETSTO OSAMDESET ČETVRTA, PETA, ŠESTA...
U Orwellovoj 1984. opisan je pašnjak koji junak romana Smith zove Zlatnim krajem. Stari pašnjak obrstili su zečevi. Njime vijuga putanja, unaokolo se vide krtičnjaci. U živici, nasuprot poljani, brestove se grane blago povijaju na vetru, a lišće, gusto kao ženska kosa, jedva primetno treperi. U blizini teče potočić, u čijim se virovima, ispod vrba, igraju ribice.
U Bradfordovoj, filmskoj verziji romana vidimo taj pašnjak. Nekoliko puta u Smithovom snu, jednom u stvarnosti ljubavnog susreta s devojkom Julijom. Predeo iz sna jednak je predelu na javi. I neuporedivo privlačniji nego u Orwellovom kratkom i suvom opisu.
Što je kod pisca tek lirski nagoveštaj, kod reditelja je poetski simbol u svoj svojoj nostalgičnoj raskoši. Čednom lepotom, čistotom nedirnute prirode, on je Pašnjak Gospodnji, rajsko utočište u paklenoj stvarnosti godine 1984. Povrh Smithovih humanih sumnji, Julijine nevine plotnosti, njihove kratke ali uzvišene pobune protiv tiranije Velikog Brata i njegove totalitarističke oligarhije, zeleni, bujni pašnjak jedina je nada u ovoj umetnosti hermetičkog, sivog beznađa, koja nas ne plaši imaginarnim svetom budućnosti, već upoznaje sa svetom u kome odavno živimo.
Svetom na glavu obrnutim, u kome se prošlost menja a budućnost je neizmenjiva, gde jezik ne oživljava misao nego je ubija, gde se mir obezbeđuje ratom, ropstvo proglašava slobodom, moć zasniva na strahu i neznanju, a granice između laži i istine zauvek su izbrisane. I gde san, pre nego što i on bude programiran, ostaje jedini slobodan koridor kojim se iz mračnog sveta 1984, 1985, 1986. ili ko zna koje, može pobeći u neki bolji.
San i, naravno, smrt. I kad Smithov mučitelj, prosvećeni inženjer ljudskih duša, O’Brien, kaže da će se opet sresti ”tamo gde nema mraka”, ovaj večni subjekt istorije i naivni predstavnik ljudske nade veruje da to može biti samo na pašnjaku, u Zlatnom kraju nad kojim uvek sija sunce.
Oni se i sreću tamo gde mraka nema. Samo to nije Zlatan kraj, Pašnjak Gospodnji, poslednje utočište humaniteta. To je podzemna ćelija policije, u kojoj se sijalica, to jedino zatvoreničko sunce, nikada ne gasi. I ta razlika između božanškog pašnjaka i ljudske pečine, večna je razlika između naših nada i istina, naših utopija i realnosti, naših istorijskih ciljeva i naše istorije, a možda i ljudske iluzije i ljudske sudbine.
Za ovu sumornu sliku Veka prosvećenosti i Dvomisli njegove materijalističke civilizacije, Bradford dobija titulu reditelja godine, a John Hart, pobunjenik s razlogom ali bez izgleda, prestiž najboljeg glumca. A šta smo mi gledaoci dobili? Nismo dobili ništa. Naprotiv, izgubili smo nešto. I baš se u tom gubitku sadrži naš najveći dobitak. Izgubili smo, nadajmo se, nešto od sebičnjačke ravnodušnosti s kojom gledamo svet oko sebe.
Jer, pred ovim beskompromisnim filmom nemamo utešan osećaj da vidimo budućnosi, koja se, ako smo mudri, može izbeći: koja se može, ali ne mora dogoditi. Vidimo nešto što se svuda oko nas već događa. Vidimo budućnost koja je već došla, ali još nije prošla i nema izgleda da ikada prođe. Kada u filmu 1984. vidimo izlive programirane mržnje, vidimo i prinudnu, treniranu, programiranu mržnju što potresa i naš svet.
Besmisleni rat na ekranu tek preslikava besmislene ratove koje vodimo. Bomba što razara London i za nas je već na nekoj lansirnoj rampi. Kad sa Smithom prolazimo sirotinjskim četvrtima, upoznajemo i bedu svojih geta, nepravde svojih socijalnih utopija. U tupoj ravnodušnosti građana na filmu, prepoznajemo, ako smo pošteni, i vlastitu.
Kad u zabranjenom azilu svemoćne Partije sa Smithom posećujemo O’Briena, ne možemo se ne spomenuti i svojih partija, svojih svemoćnika. Umiranje od gladi Smithove majke i sestre, umiranje je ljudi i dece našeg sveta. Zatvaranje, mučenje i pogubljenje Winstona Smitha zatvaranje je, mučenje i pogubljenje vašeg sugrađanina, prijatelja, bližnjeg, ili će to uskoro biti, vaše je to zatvaranje, mučenje i pogubljenje, ili će uskoro biti.
Ali, kad sa zebnjom pratimo tok Smithove pobune i svom joj dušom dobro želimo, i sami postajemo plen opste Dvomisli, jer mi znamo da će se ona rđavo završiti. Ne što smo Orwella čitali, već što, ma čemu se nadali, duboko u srcu poznajemo svet u kome živimo.
Svet, u kome se, u pravoj, tek protekloj godini 1984. u 98 zemalja, članica Ujedinjenih nacija, ljudi, zaštićeni njenom poveljom i svim mogućim humanističkim konvencijama, u svrhu prevaspitavanja, reformisanja i društvenog prilagođavanja, potapahu u izmet, prženi behu na električnim ražnjevima, sahranjivahu se po duševnim bolnicama i umlaćivahu čekićima.
Svet u kome se još uvek robuje za mišljenje, i robuje mišljenju, i upravo zato što se mišljenju robuje, na robiju se zbog mišljenja ide.
Svet u kome još uvek ima samo jedan pouzdan način da se čovek rodi, a već bezbroj sigurnih načina da se ubije, i opet, hiljadu načina da se umre, a samo jedan da se preživi.
Svet u kome je svaki Smith osuđen na smrt, samo je pitanje kada i kako će se presuda izvršiti. Engleski je pesnik John Donne pevao:
Nikad ne pitaj za kim zvono zvoni,
Jer, ono zvoni i za tebe.
Tako i mi, gledaoci Bradfordovog fiima, možemo reći: ”Ne pitajmo za koga od bola i stida urla mučeni Winston Smith. Urla za sve koje u ovom času, bilo gde u svetu i bilo zbog čega, muče, progone, ponižavaju i ubijaju.”
Urla i za nas!
Постови
