субота, 27. новембар 2010.

Slike (iz) našeg školstva!

Da li je prosečan pojedinac ogledalo društva, ili je društvo slika i prilika opšteg stanja prosečnog pojedinca? Da li uopšte ima veze u kom smeru ide ova jednačina? Svako od nas je predstavnik svoje porodice, svojih prijatelja, svoje škole ili svog posla, u globalu svoje sredine i društva! Društvo, pak, predstavlja pojedince, koji ga kao skup i čine.

Da li je prosečan učenik ogledalo školstva, ili je škola slika i prilika opšteg stanja prosečnog učenika (deteta)? Da li uopšte ima veze u kom smeru ide ova jednačina? Naš najveći problem često je kratkovidost, bezidejnost, ksenofobičnost i strah od promene! Trenutno ponudjena rešenja najčešće ne sagledavaju dugoročne efekte i posledice, a planovi nam sežu najdalje do sutra! 

Zbog toga je naša piramida često okrenuta naopačke, a mi smo nevoljni i nespremni da dodatne napore ulažemo u ojačavanje temelja. Kao deo školskog sistema, osećam delimičnu odgovornost za stanje u kome se on nalazi, kao, siguran sam, i dobar deo mojih kolega. Ipak, jedan šraf može da zaustavi celu mašinu, ali jedan šraf ne može da je pokrene, ako i ostali nisu na svom mestu! Uloga i odnos roditelja, sredine i društva uopšte prema nekim pitanjima moraju se menjatiiz korena! 

U situaciji kada deca dižu ruku na nastavnike, a ovi njih ne smeju ni da popreko pogledaju, kada roditelji svu krivicu za ponašanje svoje dece svaljuju isključivo na školu i natavnike, a deci daju podršku i tamo gde ne bi smeli, dolazimo do paradoksalnih situacija. Deca više ne prezaju ni od čega, ne plaše se pretnji lošim ocenama, a jedinica u dnevniku im je bitna kao i ekonomija Kenije.

Da li je u takvoj situaciji rešenje u "proširenju" bodovnog sistema? 
Možda "0" (nula) u Dnevniku i nije loša ideja, kada već dolazimo u situaciju da disciplina na času prevrši svaku meru:
(Zvone mobilni telefoni; Samardžić luduje, Todorović sedi na prozoru! Uglavnom, HAOS je i profesor je prinudjen da napusti čas.)


U svakom slučaju, i to je bolje nego kad nekom od učenika, na pr. petog razreda, padne na pamet da, na pr. donese BOBMU u školu! A žašto i ne bi, kad kao kaznu za to dobije samo Ukor direktora?!?!

Smešno ili tužno? Procenite sami!

недеља, 21. новембар 2010.

Kratka priča: Želja!

Osoba ženskog pola, za koju se jedino zna da ima izuzetno prijatan glas, slučajno je pozvala pogrešan telefonski broj. Čovek koji se javio i objasnio da je u pitanju greška, toliko je jako poželeo da vidi s kim priča da se u tom trenutku pretvorio u telefonski impuls.
Nikada nije saznao. Žena je isuviše brzo spustila slušalicu.

Epilog: Ako vam se ponekad desi da dok razgovarate telefonom čujete neke nepoznate glasove ili krčanje, nemojte da se nervirate. To samo jedan izgubljeni impuls traži svoj glas.

среда, 10. новембар 2010.

Poezija: Noćas II


Noćas je noć neobično vesela,
noćas se noć osmehuje široko,
jer noćas ti svojim koracima
miluješ ulicu.
Sinoć je od tvog sjaja
porumenelo Sunce.
Njegovi zraci su pokušavali
da budu duži i lepši
od tvijih trepavica.
Na kraju su, pognute glave,
napustili pozornicu
i za njima se spustila zavesa noći.
Ne verujem da će izaći
da se poklone publici.
Noćas najlepši cvetovi
šire svoje latice
kad prolaziš pored njih,
u nadi da će zamirisati kao ti.
Noćas reka smiruje svoje brzake
da njihov žubor ne nadjača
pesmu tvoga glasa.


Noćas su u daljini srne zastale
u svojoj ljubavnoj igri
da bi čule kako se tvoj dah
provlači šupljinama vetra
koji se nespretno sapliće u tvojoj kosi.
Noćas se Mesec
krije iza svoje senke
postiđen tvojom lepotom
Noćas neki čudan znoj obasipa noć.
Valjda zato što još ne želi
da biserima jutra okiti travu.
Noćas, po prvi put,
petlovima smeta što će doći
vreme za pevanje.


A ja, ja noćas ne mogu
da smirim talase ljubavi u sebi,
koji mi bacaju srce
od hridi do hridi.
Ja bih noćas da imam krila,
ja bih da te čuvam
od ljubomorne noći.
Noćas bih za tvoj poljubac
progutao daljinu između nas,
noćas bih udahnuo vetar,
ako ti smeta,
popio oblak,
ako bi da kiši na tvom putu,
držao zvezde,
ako bi da ti beže od pogleda,
milovao tišinu,
ako ti prija.


Noćas bih, noćas bih da si tu,
da na svom vratu osetim tvoj dah,
da na svojim usnama
osetim tvoje prste,
noćas bih da pogledom
zaronim u tvoje oči,
da vrhovima prstiju
dodirnem tvoju nežnost,
da zagrlim beskraj u tebi,
noćas bih da našim uzdasima
probudimo noć,
noćas bih da sanjam
u tvom zagrljaju,
da se probudim na tvijim grudima,
da sa prvim zrakom Sunca
ugledam tvoj osmeh.
Noćas bih da tobom
krunišem Noć.

петак, 5. новембар 2010.

Kako NE vaspitavati decu!

Vaspitanje dece nije ni malo lak posao! Da li su deca tabula rasa po kojoj mi pišemo, ili je njihov karakter posledica genetskog koda? Da li je presudan uticaj sredine ili porodice? Da li je naš karaker kombinacija mnoštva faktora ili puka slučajnost? Šta god da je tačno od ovoga, neke stvari definitivno ne bismo smeli da radimo.

Na primer, ako želimo da naše dete od malena zavoli životinje i ostvari blizak kontakt sa njima (kažu, ko ne voli životinje, ne voli ni ljude!), za to definitivno postoje bolji načini od ovih:




Ako želimo da naše dete bude uspešan spotrista, ni ovo nije rešenje:


Materijalizam, kao posledica "zlog kapitalizma" ipak mora imati neke granice,



kao i želja pojedinih mama da imaju pomoć u kuhinji.


Previše superherojskih filmova može nam zadati glavobolju


a pretnja "lošoj" deci zlim vukom ne mora da bude bukvalno shvaćena.


Patriotizam jeste lepo osećanje, ali, kao i sve ostalo, u većoj količini može biti "štetan"


Za ljubav nikada nije kasno, ali je ponekad zaista suviše rano!


Ako trenutno ne možemo da pripazimo dete, ovo definitivno nije rešenje,


Iako je 60-ih bilo i ovakvih ideja da se deca što više izlažu suncu i čistom vazduhu!!!


Kako li smo onda uopšte normalni? (Ako jesmo!)

уторак, 2. новембар 2010.

Dokumentarni film: Jednom braća (Once brothers)!

Jednom smo bili velika država. Jednom smo bili vojna sila. Jednom smo bili sportska sila. Jednom smo bili braća. A onda su došle 90-te…
Američka tv stanica ESPN je snimila dokumentarni film “Jednom raća” (Once brothers) o (ne)prijateljstvu Vlade Divca i Dražena Petrovića, o onim zlatnim vremenima naše košarke, i onim posle njih. 
"Da biste izgradili prijateljstvo potrebne su godine, a da ga uništite dovoljan je samo jedan sekund", kaže Divac u filmu.
Divac, ako narrator ovog dokumentarca, opisuje put kojim je jugoslovenski košarkaški tim došao do samog evropskog i svetskog vrha, da bi rat medju nekadašnjom braćom na kraju "rasuo" to pravo "sazvežđe" asova.
Tadašnja  reprezentacija SFRJ pobedjivala je selekcije SAD i Rusije i osvojila titulu svetskog prvaka na Mundijalu 1990. godine i trofej evropskog šampiiona 1991. u Rimu.
Divac i Petrović koji su bili draftovani u NBA, po eskaliranju sukoba u bivšoj SFRJ, nikada se više nisu pozdravili. 
"Uvek sam mislio da će doći dan kada ćemo Dražen i ja sesti i konačno progovoriti, ali na žalost, to je sprečila njegova prerana smrt", rekao je Divac, podsećajući na pogibiju Petrovića u saobraćajnoj nesreći 1993. godine.
Ovaj, jako zanimljiv dokumentarac, pogledajte na Paradoksiji iz nekoliko delova.
Enhanced by Zemanta







Podelite ovo

Related Posts with Thumbnails