Nedavno se na netu (i naravno Fejsu) pojavila jedna priča o starici i taksisti koja je obišla i osvojila svet, ubrzo „zaradivši“ preko milion i po lajkova! Priča koja govori o važnosti strpljenja, odnosu prema starijima, o tome kako tek ljubaznošću i razumevanjem možemo nečiji život ulepšati, promeniti, upotpuniti i onda kada to najmanje očekujemo dotakla je srca mnogih!
Priča koja je kružila Fejsom i koju ste možda videli skraćena je verzija originalne priče i autor je naveden kao anoniman. Ipak, nakon što je dospela to tolikog broja čitaoca, mnogi su u njoj prepoznali priču Kenta Nerburna iz njegove knjige „Make me an instrument of your peace: Living in the spirit of the prayer of St. Francis“ i predstavlja njegovo iskustvo iz kasnih 80-ih, kada je radio kao taksista u noćnoj smeni!
Sa svakom izostavljenom rečenicom, izostavljen je i deo emocije iz priče, pa sam zato odlučio da originalnu priču prevedem i prenesem vam je u celosti!
Starica i taksista
Bio je to jedan period u mom životu pre dvadesetak godina kada sam za život zarađivao kao taksista. Bio je to kaubojski život, život kockara, život za nekog ko nije hteo šefa, već da stalno bude u pokretu, nekog ko oseća uzbuđenje bacanja kocki svaki put kada novi putnik uđe u taksi.
Ono na šta nisam računao kada sam prihvatio ovaj posao bila je činjenica da je to ujedno i posao misionara. Kako sam uglavnom vozio noćnu smenu, moj taksi je postao ispovedaonica na točkovima. Ljudi bi ušli u taksi, seli iza mene kao potpuni anonimusi i potom mi ispovedali svoje životne priče.
Bili smo poput stranaca u vozu, ja i moj putnik, jezdeći kroz noć, otkivajući intimne detalje koje ne bismo mogli ni da sanjamo da sa nekim podelimo van okrilja noći. Sretao sam ljude čiji su me životi oduševili, oplemenili, nasmejali, rasplakali. Ali ni jedna od tih situacija nije me dotakla poput jedne kada sam u toploj avgustovskoj noći povezao jednu staricu.
Došao sam na poziv iz jedne kuće u mirnom delu grada. Pretpostavljao sam da treba da pokupim nekoga posle neke zabave, ili nekoga ko se upravo posvađao sa ljubavnikom, ili pak nekog ko ide rano na posao negde u industrijsku zonu grada. Kada sam stigao na adresu, kuća je bila u mraku, izuzev svetla koje je dopiralo da prozora jedne prostorije na prizemlju. U ovakvim okolnostima većina vozača bi zatrubilo par puta, sačekalo neki minut i otišla. Suviše je loših mogućnosti očekivalo vozača koji je otišao u sred noći u mračnu zgradu. Ali video sam mnogo ljudi kojima je taksi zaista trebao. Ako se u vazduhu zaista nije slutila opasnost, uvek bih otišao do vrta da pozovem putnika. Možda je, pomislio sam, neko kome je potrebna moja pomoć. Zar je ne bih želeo da neki taksista postupi isto ako ga u ovakvim uslovima pozove moja majka ili otac?
Zato sam otišao do vrata i pokucao.
‘Samo trenutak!’, odgovorio je krhak, starački glas. Čuo sam kako se nešto vuče po podu.
Nakon poduže pauze vrata su se konačno otvorila. Preda mnom je stajala omanja žena od 80 i kusur godina. Nosila je šarenu haljinu i šešir sa tilom, baš kao da je izašla iz nekog filma iz ’40-ih godina. Pored nje se nalazio mali platneni kofer. To je ono što se vuklo po podu.
Постови
