среда, 30. септембар 2009.

Zona Sumraka: pola veka legende (3)

Te 1959. godine medju najpopularnijim pevačima bili su Frenk Sinatra, Ela Ficdžerald i Doris Dej. Te godine pojavili su se čuveni filmovi Ben Hur, Neki to vole vruće i Sever- Severozapad. Fidel Kastro je došao na vlast u Kubi, a u prodavnicama širom Amerike prvi put se pojavila lutka Barbi. U avionskoj nesreći je poginuo pevač Badi Holi, a u Kongu je zabeležen prvi smrtni slučaj od posledica HIV virusa. Nebom je poleteo prvi Boing 707 na prekookeanskoj liniji, kompanija Xerox je proizvela prvi komercijalni aparat za fotokopiranje,  pojavile su se prve slike Zemlje iz kosmosa, Amerika je u svemir lansirala prvi meteorološki satelit, a Rod Serling je u večnost lansirao seriju Zona Sumraka ( ili je ona njega, funkcioniše u oba pravca).


Kada je televizija krajem pedesetih godina prošlog veka počela da se transformiše, Edvard Rodman Serling (1924-1975) je bio medju prvima koji su prepoznali nove tendencije i medju retkima koji je imao spremno rešenje problema. Upravo njemu se pripisuje unošenje kvaliteta pozorišne drame na televiziju u njenim razvojnim godinama. U vreme kada je televizija funkcionisala u uskim okvirima životne realnosti, Zona Sumraka je ponudila jedan potpuno drugačiji svet, prepun mogućnosti i izbora. Serling nije bežao od realnosti. On je, naprotiv, aktivno učestvovao u kritici američkog društva, ali na svoj, originalni, indirektni način. Serling je tu realnost oslikavao putem sveta mašte i tako uspevao ne samo da izbegne rastući pritisak cenzure, koja je mučila njegov raniji rad na televiziji, već i da održi svoj integritet kao društveno angažovani pisac. Serija Zona Sumraka je bila, i dalje jeste, jedno od velikih umetničkih dostignuća televizije i pop kulture uopšte. Retko je kada i u kasnijim decenijama dostignuta tako uspešna kombinacija složene dramske tehnike i društvene kritike.

Uvodna naracija

Ono što je odmah izdvojilo ovu seriju od ostalih, i ono po čemu je ona i dalje prepoznatljiva je uloga naratora (Roda Serlinga), koji uvodi gledaoce u radnju i daje završne komentare koji stavljaju dodatni akcenat na poruku i naravoučenije priče, navodeći ih da se zamisle nad onim što su upravo videli. Iako su završne reči naratora varirale i bile jedinstvene i prilagodjene svakoj priči/epizodi, uvodna naracija koja je uvodila gledaoce u svet Zone Sumraka, svet pete dimenzije i pripremala ih da očekuju i neočekivano, blago je varirala od sezone do sezone.

Sezona 1:
Postoji peta dimenzija, iza onih poznatih čoveku. To je dimenzija prostrana kao svemir i beskonačna kao večnost. To je područje izmedju svetlosti i senke, izmedju nauke i praznoverja i nalazi se izmedju ponora ljudskih strahova i zbira ljudskog znanja. To je dimenzija mašte. To je područje koje zovemo Zona Sumraka.“

 Sezona 2:
Vi putujete kroz drugu dimenziju, dimenziju ne samo vida i zvuka, nego i uma. Putovanje u čudesnu zemlju čije granice čini mašta. Ispred vas se nalazi znak – vaša sledeća stanica, Zona Sumraka!“

Sezona 3:
Vi putujete kroz drugu dimenziju, dimenziju ne samo vida i zvuka, nego i uma. Putovanje u čudesnu zemlju mašte. Sledeća stanica, Zona Sumraka!“

Sezone 4 i 5:
Ova vrata otključavate ključem mašte. Iza njih je još jedna dimenzija – dimenzija zvuka, dimenzija vida, dimenzija uma. Krećete se zemljom koju čine i senka i materija, koju čine stvari i ideje. Upravo ste prešli u Zonu Sumraka!“


Twilight Zone Trivia
  • Iako je danas teško i zamisliti Zonu Sumraka bez Roda Serlinga kao naratora, malo je falilo da tako i zaista bude. Za naratora je nakon Vesbruk Von Vorhesa u probnoj pilot epizodi, bio predvidjen Orson Vels, koji se medjutim pokazao preskupim za projekat koji je tek otpočeo svoju egzistenciju. Uskraćen za bilo kakvu drugu opciju, Serling je u poslednjem momentu predložio sebe, izazvavši smeh  svih prisutnih u prostoriji u kojoj se odlučivalo o sudbini Zone Sumraka. Bez obzira na skepticizam prisutnih, njegovo lice postaće zaštitni znak serije, a njegov glas neodvojiv od nje.
  • Akteri epizoda su nesvesni prisustva Serlinga kao naratora. Izuzetak je epizoda ''A world of his own'', u kojoj je lik pisca koji ima moć da menja realnost svestan naratorovog prisustva i čak proizvodi odredjene reakcije na njegove stavove.
  • Rod Serling je izmislio izraz „šesta dimenzija“ koji je hteo da koristi u uvodnoj naraciji za prvu sezonu.  Kada ga je Vilijam Self sa televizije CBS upitao a koja je to peta dimenzija (tri prostorne dimenzije, plus vreme), Serling se zapitao „Ne znam, zar ih nema pet?“ Onda je promenio svoj uvodnik u „Postoji peta dimenzija...“.
  • Rod Serling je verovao da je on izmislio termin „zona sumraka“ i usvojio ga jer mu je dobro zvučao. Ipak, nakon početka emitovanja serijala, Serling je saznao da ovaj termin već uveliko koriste vojni piloti da bi označili let kroz zonu u kojoj se sreću strana sveta u kojoj je dan i ona u kojoj je noć.
  • Rod Serling je pozvao gledaoce pa pišu i predaju scenarije. Bio je preplavljen sa više od 14.000 scenarija, od kojih je uspeo da pročita oko 500. Medjutim, samo dva su bila vredna pomena, ali nije mogao da ih upotrebi, jer nisu odgovarala formatu serije.
  • Strip verzija serije, u kojoj je narator takodje bio lik Roda Serlinga, izilazila je sve do 1982, dugo nakon njegove smrti. O ovom strip serijalu, nešto više u sledećem postu.
  • Časopis TV Guide je u izdanju iz maja 2004. proglasio Zonu Sumraka 8. na listi „25 najboljih kultnih serija svih vremena“. U avgustovskom izdanju istog časopisa, Rod Serling je zauzeo 1. mesto na listi „25 najvećih SF legendi“.
  • 29. septembra 1959. u intervjuu, Rodu Serlingu je postavljeno pitanje: ''Očigledno ćete mnogo napora uložiti u rad na Zoni Sumraka koja će vam i u nekoj skorijoj budućnosti oduzimati mnogo vremena. Da li to znači da ste odustali od pisanja nečeg važnog za televiziju?''
Šta još reći nakon ovog pitanja? Your Honour, I rest my case!




Ostali postovi vezani za temu:

понедељак, 28. септембар 2009.

Zona Sumraka: pola veka legende (2)

02. oktobra 1959. godine emitovana je prva epizoda kultne američke serije “Zona Sumraka” (u originalnom nazivu “ The Twilight Zone”). U susret pedesetogodišnjici početka emitovanja ovog serijala, nastavljamo započetu priču. Ovoga puta tekstom koji je napisao moj drug Zlatibor Stanković, za studentski časopis PRESSEK, broj novembar/decembar 2006.




Ukoliko ste odlučni da komercijalnost ne protivstavljate umetničkoj vrednosti, ako ste voljni da preispitate granice medija i žanra u podjednakoj meri u kojoj i svoje stavove, ako ste u isti tren osetili mogućnosti i opasnosti nepoznatog, ako ste spremni da vam odgovor postavi pitanje, samo ako ste spremni na sve ovo, i na sve ostalo što na sebi, u sebi i sa sobom nosite, samo onda ste dobrodošli u


TWILIGHT ZONE


Zona sumraka je televizijska antologija kreirana i često pisana od strane njenog naratora i domaćina Roda Serlinga. Svaka epizoda od njih 156 je fantazi ili SF storija, koja se gotovo po pravilu završava jezivim ili neočekivanim obrtom. Premda reklamirana kao naučna fantastika, serija je retko kada nudila naučno objašnjenje za svoja fantastična dešavanja i često ili gotovo uvek moralnu pouku za gledaoca kojem je pružala nesvakidašnju mogućnost da ispliva iz žanrovskog okvira, i ponudjene idejne premise razvija u autohtonim pravcima, predstavivši tako prosečnom amerikancu otpočete nuklearne ere, televiziju kao medij ne obavezno upotrebljavan kao sredstvo za deklarisanje dobrih i loših, kapitalista i komunista.

Rod Serling

Zona sumraka počinje i završava se sa Rod Serlingom, piscem i povremenim izvršnim producentom emisije koji je potpisao neverovatnih 92 od 156 epizoda. Paradoksalno, Serling nikada nije nameravao da postane pisac naučne fantastike. Rodjen na Božić, odmah nakon srednje škole regrutovan u padobrance, borio se i bio je ranjen na Pacifiku za vreme Drugog Svetskog rata. Upravo taj rat bio je prekretnica u Serlingovom životu. Nabijen emocijama, tražeći način da ih iskaže, počeo je da piše.


Pišući za radio, pronašao je sebe u mediju koji je tek bio rodjen- televiziji. Nažalost, medij nije istom brzinom otkrio njega. Posle mnogo bezuspešnih pokušaja da čelnike nekih TV-stanica zainteresuje za svoje projekte, njegova upornost biva nagradjena i to ne samo radom za televiziju, već i zvaničnim priznanjima ( tri Emija u tri uzastopne godine).
Rod Serling se izvukao iz anonimnosti, ispekao zanat.
Sa tri Emija u torbi osetio se mnogo pozvanijim da počne prekrajanje davno iscrtanih granica samog medija.

Bekstvo iz zone cenzurisanja

Premda je tokom pedesetih ustoličio sebe kao jedno od najtraženijih imena na televiziji, Serling je bio podjenako kritikovan zbog stalnog očijukanja sa limitima medija koje je nametao istorijski trenutak, koliko i hvaljen zbog inovativnosti koja je svoj jedini zahtev i ispoljavala upravo u mogućnosti da se stavi kao protivteža veštački omedjenom prostoru za stvaranje.
Pored toga, dodatni problem da serijal zaživi predstavljala je kritika koja je smatrala da naučna fantastika u okviru televizije teško može da dosegne visine koje je već zaposela pisana reč, kao i to da nikada neće biti prihvaćena od publike iznad osamnaest godina.
U takvom okruženju, sa scenarijem koji je menjao fundamentalne elemente dotadašnjih sf serijala (naracija na početku i kraju epizode, korišćenje neočekivanog obrta na kraju, amalgam sf i fantazi žanra) Serling se obratio čelnicima CBS-a i nakon kratkog razgovora bio ljubazno odbijen. Nedugo nakon toga na scenu stupa Bert Granet, novi producent u stanici, i postaje oružje ''slučajnosti'' u životu jedne od najkvalitetnijih televizijskih serija svih vremena.
Pilot epizoda pod nazivom 'The time element' debituje 24. novembra 1958., nailazeći na veliko zadovoljstvo gledalaca, i zdušno odobravanje od strane kritike.
''Humor i ozbiljnost dijaloga koje piše gospodin Serling čine element vremena konstantno zanimljivim'', samo je jedan od citata koji su se mogli pronaći u štampi nakon premijere pilot epizode Zone Sumraka. Preko 6000 pisama i najrazličitijih hvalospeva stiglo je na adresu kancelarije Berta Garneta. Sve to bilo je više nego dovoljno da ubedi direktore CBS-a da ponovo započnu pregovore sa Serlingom o produciranju njegove serije. ''Where is everybody?'' je naziv epizode koja će biti prihvaćena kao pilot epizoda, a čitav projekat će biti zvanično predstavljen publici početkom 1959.
Tako je počela neverovatna vožnja koja će trajati punih pet godina. Serling će biti spojen sa Bakom Hotonom, producentom istančanog ukusa, koji je zaslužan za pretakanje Serlingovih imaginacija u zapanjujuće literarne forme. Zajedno, oni će okupiti grupu sjajnih pisaca od kojih je svaki imao stil različit od Serlingovog, ali na neki čudesan način komplementaran njemu: Ričard Metison, odgovoran za klasike poput 'Duel' i 'Somewhere in time'; Čarls Bomont, scenarista 'The seven faces of dr Lao'; Džordž Klejton Džonson, kasnije ko-scenarista filma 'Logan's run' i prve emitovane epizode serijala 'Star Track'; ime Reja Bredberija govori samo za sebe.
Kao direktor fotografije potpisan je Džordž T. Kelmens, poznat pre svega po svom radu na filmovima 'High noon', 'Jekyll and Hyde', 'The Great dictator'.
Mnogi od velikih glumačkih imena ovde će otpočeti svoju karijeru: Robert Redford, Robert Dival, Li Marvin, Piter Fok, Denis Hoper, Baster Kiton, Džon Karadin, Džejms Kolburn, ...
Za nezaobilaznu i nezaboravnu, po mnogima najupečatljiviju za televiziju ikada napisanu muzičku temu odgovoran je Marijus Konstant, dok su svoj zapaženi doprinos muzici dali i Bernard Herman, Franc Voksmen, Van Kliv i Džeri Goldsmit.
Epizode prve, druge, treće i pete sezone Zone Sumraka su se emitovale u polučasovnom formatu, a trajanje epizoda četvrte sezone se proteglo u čitav sat. U nazivu serijala je inicijalno stajalo 'The Twilight Zone', ali je kasnije naziv preimenovan u 'Twighlight Zone'. U dva navrata je emitovanje serijala bivalo prekinuto, da bi se nastavilo onoga trenutka kada su se zamene pokazale nedostojnim.
Serija će Serlingu doneti dva 'Emija', Džordžu Klemensu jedan.


Jednom pogledana, Zona Sumraka ne može biti zaboravljena. Mogobrojni dijalozi i fraze, uključujući i sam naslov serijala, u deliću sekunde prizivaju neverovatno sveža sećanja svakom ko je seriju pratio sa makar malom posvećenošću: 'My name is Talky Tina... and I'm going to kill you', 'There is a man on the wing!', 'I believe you are going my way!', samo su neke od moćnih asocijacija na ovu seriju.
Hladnog rata više nema, ljudi više ne grade skloništa u srazmeri veličine svojih kuća, gradjanska prava su znatno unapredjena. Pa ipak ''Zona sumraka'' i dalje nam se obraća na način od kojeg nas podilaze žmarci.
Zbog čega? Razlog je podjednako jednostavan i banalan. Umetnost traje!
Odredjene specifičnosti vremena i prostora serija je transformisala u univerzalnosti. Davno napisano pismo koje sadrži misli o našim strahovima, nadanjima, otudjenju, ljubavi, Serling je pre gotovo pola veka adresirao na večnost.
1975. Rod Serling je umro od posledica operacije na otvorenom srcu. Ne dugo pre toga izjavio je ''Samo želim da me se sećaju...!''
1959. te reči zvučale bi krajnje optimistički. Mogao bih da kažem da sada te reči zrače realnošću. Mogao bih, ali neću.
Uspomena na Rod Serlinga i njegovo delo priprema nas za pokušaj preispitavanja i novog vrednovanja pojma 'realno' i opominje nas da ''There is a fifth dimension beyond that one known to Man...''

Nastaviće se...

Ostali postovi vezani za temu:

недеља, 27. септембар 2009.

Zona Sumraka: pola veka legende (1)


02. oktobra 1959. godine emitovana je prva epizoda kultne američke serije “Zona Sumraka” (u originalnom nazivu “ The Twilight Zone”). Pola veka kasnije tehnika, televizija, njene mogućnosti i usluge su neverovatno napredovale, odmakle. Televizor je postao uobičajeni i potpuno neupadljivi detalj svake kuće, pa i svake sobe. Svake televizijske sezone nastaju, emituju se i gase na desetine, pa i stotine televizijskih serijala. U nemilosrdnom moru konkurencije, punom produkcijski i finansijski pogonjenih ajkula, već pedeset godina neporažena u mnogim bitkama, hranjena svojom originalnošću, svojom idejom, svojom kreativnišću i kvalitetom, pliva jedna, jedinstvena Zona Sumraka.


U susret pedesetogodišnjici početka emitovanja ovog serijala, narednih nekoliko postova posvetiću upravo njemu. Začeta 1957. godine kao priča „Time element“ o čoveku koji u snu putuje kroz vreme i vraća se u 1941., malo pre japanskog napada na Perl Harbor, serija nije inicijalno probudila interesovanje tv producenata. Rod Serling, autor ove priče i potonja alfa i omega čitavog originalnog serijala, ponudio je svoju viziju televiziji CBS, ali je ona stajala na policama arhiva sve dok na nju nije slučajno naleteo Bert Granet, novopristigli producent na CBS-u. Jako zaintrigiran idejom i pričom, odlučio je da se ova priča ipak emituje. Novembra 1958. „Vremenski element“ je prikazan tv publici bez mnogo očekivanja. Ipak, reakcije su bile neočekivano burne i pozitivne. CBS je kontaktirao Roda Serlinga, on je imao spremljenu još jednu priču, „Where is everybody?“ (Gde su svi?), koju je planirao kao pilot epizodu serijala. Dogovor je postignut, javnost obaveštena o planovima početkom 1959., prva epizoda emitovana početkom oktobra iste godine. Epopeja duga pet godina i 156 epizoda započela je, zauvek promenivši istoriju televizije.
Originalni serijal emitovan je od 1959. do 1964, prvo obnavljanje serije trajalo je od 1985. do 1989, da bi 1994. usledio film 'Rod Serlingovi izgubljeni klasici'. Drugi talas obnove serijala, dogodio se od 2002. do 2003. godine. 80-ih godina prošlog veka Zona Sumraka je bila prikazivana na TV stanicama tadašnje Jugoslavije, deo originalnog, crno-belog serijala, da bi se kasnije tu i tamo pojavila koja epizoda iz novijih sezona.

Serlingova Zona Sumraka je nastajala i emitovana u burna društveno-politička vremena, u periodu nakon Drugog svetskog rata, kada je kritika države bila neprihvatljiva, a patriotizam najcenjenija osobina, u periodu Hladnog rata, kada je postojao neobuzdan strah od komunizma, crvenih veštica, domaćih izdajnika koji bi da ruše državni poredak, u periodu Kubanske raketne krize, u periodu kada je ubijen Kenedi. Koristeći maštu i naučnu fantastiku kao pogonske motore, Zona Sumraka je svojim kontekstom bekstva od realnosti, nostalgije za jednostavnijim stvarima i životom, čežnjom za avanturama na drugim svetovima, nudila gledaocima nešto novo, čini se sa savršenim tajmingom.
U doba kada su tv mreže i sponzori strogo cenzurisali tv sadržaj od svega što je delovalo kao potencijalno „zapaljivi“ materijal, što je bilo primento na tada popularnim i dominantnim dramama, fantastika i mistika su delovale bezazleno, pa nisu ni privlačile njihovu pažnju. Ipak, autori Zone Sumraka se nisu libili kritike društva i davanja svojih komentara na društveno-političko okruženje. Odeveni u ruho naučne fantastike, njihovi komentari su skretali pažnju na teme kao što su nuklearni rat, masovna histerija, Mekartijanizam i druge teme koje su direktno ili indirektno bile nepoželjne u „ozbiljnijim“ serijalima.
Stavljajući akcenat na dimenziju nepoznataog, na dimenziju mašte, koristeći parabolu i sugestiju kao osnovne tehnike, Zona Sumraka u svojih 156 epizoda uglavnom vrtela oko desetak  tema. Najčešća tema koja se obradjivala bilo je Vreme (slučajno putovanje kroz vreme ili vremenske petlje): tako na primer pilot iz Prvog Svetskog rata sleće na aerodrom pun mlaznih aviona, nakon Drugog Svetskog rata („The Last Flight“), dok se jedan čovek vraća u 1865. i pokušava da spreči atentat na Linkolna („Back There“). Još jedna česta tema je Smrt (suočavanje sa smrću ili mrtvima): devojka celim putem vidja autostopera koji želi da ga ona poveze ka mestu nesreće na kome će poginuti („The Hitchhiker“). Neizbežna je i tema Vanzemaljaca (dobronamerni ili neprijateljski susreti i kontakti za bićima iz drugih svetova), zastupljena u epizodama kao što su "Mr. Dingle, the Strong" i "To Serve Man", zatim Roboti ("Steel"), Djavo ("The Howling Man"), Nostalgija ("Walking Distance" i "A Stop at Willoughby"), Mašine ("The Fever"), Andjeli ("A Passage for Trumpet"), Predosećanja/Snovi/Spavanje ("Perchance to Dream")...
Svojim tonom koji je dominirao u većini priča, Zona Sumraka nam poručuje da moramo biti oprezni, da nikad ne možemo biti sigurni, kako u stravi koje nam izgledaju nerealne, tako ni u one naizgled realne.

четвртак, 24. септембар 2009.

Crtani film... za nostalgičare!



Da li se sećate ovoga?

Ako ste odrastali osamdesetih i početkom devedesetih siguran sam da je ovaj kadar duboko urezan u vašem sećanju, u vašoj svesti, zašto da ne i  u vašem srcu. Možda ga i niste odavno videli, ili ga se setili, kao ni ja uostalom, ali kad sam nedavno naišao na ovu sliku, probudila je u meni mnoga lepa sećanja, na mnoge lepe trenutke, na najlepše doba dana, na 7.15h uveče, sa osmehom na usnama očekivanih 5 minuta, malo pre čuvenog (da ne kažem zloglasnog) Drugog Dnevnika. Toliko kontrasta i različitih emocija u samo pola sata razmaka!

Tada nije bilo dvd-a, interneta, kablovske, bezbrojnih kanala, tolikog izbora, prezasićenosti. Tek po par emisija dnevno koje su činile čitav naš svet. Opstanak, Branko Kockica, Metla bez drške, ... i taj crtani film! Čarobni trenuci!

Nadam se da je, bar za trenutak, ovo i za vas bio mali put kroz vreme, u detinjstvo, u doba nevinosti, u dubinu podsvesti, u jedan od istočnika lepih sećanja i emocija,... u nešto čega više nema!

недеља, 20. септембар 2009.

History repeating, ili...baba za dedu, deda za repu!



 
 
 
 
 
 
 
 
 


четвртак, 17. септембар 2009.

Plima i Oseka

Oseka je nekom rekla
da je na sred mora
udavila Plimu

Plima je pak nekom
drugom rekla da je
progutala Oseku

Ne znam više kome
da verujem
jer uvek dolaze
neke nove Plime
i neke nove Oseke.

субота, 12. септембар 2009.

Prvi ekološki vibrator, ili Zeleno,volim te zeleno!

Kada je Lorka pisao stihove svoje čuvene “Mesečarske Romanse”, verovatno nije mogao ni da sluti koliku će popularnost u potonjim decenijama imati njegovi uvodni stihovi “Zeleno, volim te zeleno!”. Delom i zbog kvaliteta same pesme, ali pre svega zbog sve šire konotacije u koju se stavljaju, pogotovu danas, u eri globalnog zagrevanja i zagadjenja, u eri udaljavanja od prirode, sve veće industrijalizacije, zagadjivanja vode, vazuda, tla,…
U takvim okolnostima, neumitno je bilo da neko počne da razmišlja o tome. Pojavili su se pokreti Zelenih, koji su vremenom prerasli u uticajne (parlamentarne stranke) u mnogim zapadnim zemljama, počele su da se rade ozbiljne kampanje za očuvanje prirodnih resursa, za smanjenje emisije izduvnih gasova, za što racionalnijim korišćenjem svih oblika energije, pogotovu električne, reciklira se papir, plastika, sve više truda i para se ulaže u razvoj, proizvodnju i promociju električnih automobila,…


Reč “zeleno” je u tom smislu dobila drugačiju konotaciju, pa se sada sve sa tim epitetom smatra ekološkim, zdravim za okolinu. Imajući u vidu ove trendove, ne čudi činjenica (mada, moram ipak priznati da i čudi) da se neko setio da napravi i “zeleni” vibrator. Iako je to možda samo bila ideja za testiranje tržišta ili marketinški potez, na ovogodišnjem sajmu elektronike u austrijskom gradu Lincu, prvi ekološki vibrator pod nazivom “Earth Angel” koji je dve godine razvijala irska kompanija Camden Enterprises, privukao je neverovatnu pažnju posetilaca.
Ovaj proizvod je inicijalno bio namenjen zemljema Trećeg sveta, gde ima dosta naselja koja nemaju (uopšte ili bar redovno) električnu energiju, pa bi punjenje baterija običnog vibratora strujom bilo otežano. Sa polupraznim baterijama, u zavisnosti od afiniteta, ne bi baš bio učinkovit, ili bi moralo da se štedi : D. Zamislite da imate auto, u rezervorau jedva litar benzina, vama se tako ide na put, a na pumpi nema goriva, a nema ko da vas poveze. Ili da put odložite, ili da idete peške! Pa, više ne morate da se brinete! “Earth Angel” poseduje svoju bateriju koja se puni okretanjem male kurble!!! Nakon toga zabava može da počne. Zeleno, volim te zeleno!
Lorkina pesma priča o ženi, o ljubavi, o senzualnosti, seksu u krajnjoj liniji. Možda zapravo tek ovom kombinacijom upotreba njegovih stihova u ekološke svrhe dobija opravdanje, dobija nit koja je nedostajala. Ako ništa drugo, evo još jednog načina da se, bez mnogo odricanja, priključite globajnoj kampanji za očuvanje planete Go Green!!!


петак, 11. септембар 2009.

Film, strip i...seks!

 
Neko voli PLAYBOY zbog slika, neko ga voli zbog tekstova  : ). Savršen kompromis izmedju slike i teksta je upravo STRIP! Iako nije neuobičajeno da se na stranicama najpoznatijeg časopisa za muškarce nadje mesta i za strip, najnovije, septembarsko izdanje američkog Plejboja je u tom smislu posebno interesantno za nas! Naime, tu su se na krajnje neobičan način sreli jedan od najpoznatijih srpskih strip crtača, jedan od najpoznatijih američkih režisera i, naravno, jedan od najpoznatijih svetskih časopisa: Rajko Milošević Gera, Kventin Tarantino i Playboy! Rezultat ove kombinacije je mini grafička novela na šest strana koja obradjuje scenu ubijanja nacista iz najnovijeg Tarantinovog ostvarenja „Prokletnici“ (Inglorious Bastards).

Iako se o tome pričalo još letos, iako je Plejboj na svom zvaničnom sajtu omogućio pregled nekih strana u (nespretnoj) fleš animaciji, informacija kada i gde će biti objavljena cela novela se ljubomorno čuvala od javnosti. Bar do najave septembarskog broja časopisa Playboy (U.S. edition, naravno). Tarantino je lično nadzirao rad i odabrao scenu iz filma koja će se pretočiti u strip, Gera to uspešno realizovao, naravno uz pomoć Djulije Brasko, koja je bila zadužena za boju.

Ako ste od onih koje kritikuju da u Plejboju gledaju samo slike, Gera se potrudio da uz malo muke, a puno uživanja, skinete tu stigmu sa sebe!

Za manje upućene, Rajko Milošević Gera (ili Guera, kako je poznat na zapadu) rodjen je u Beogradu 1959. Od malih nogu se bavi crtanjem, ali se u mladosti okušao i u muzici (početkom 80-ih nastupao sa svojim Strip Blues Bendom). Napušta muziku da bi se posvetio stripu, ta posvećenost rezultira time da mu se radovi objavljuju u svim važnijim jugoslovenskim strip revijama toga vremena. Taman kada je potpuno raširio krila svog neospornog crtačkog talenta, nebom iznad Jugoslavije počeli su da se nadvijaju crni oblaci rata. Krajem 1991. Gera se seli u Barselonu, gde i danas živi sa porodicom. Svoje radove je objavljivao u svim značajnijim španskim strip edicijama, a trenutno radi za francuskog izdavača Glénat dva tekuća serijala: Le Lievre de Mars (“Zec sa Marsa”) i Howard Blake,  a za DC/Warner Vertigo ediciju još jedan veoma uspešan serijal, Scalped. Gera će biti specijalni gost ovogodišnjeg medjunarodnog salona stripa u Beogradu (od 24. do 27. septembra) i ujedno dobitnik ovogodišnjeg priznanja za doprinos srpskom stripu.

Vrlo detaljan intervju sa Gerom možete pročitati u letošnjem, najnovijem broju magazina STRIP PRESSING, čiju je naslovnu stranu i potpisao (u sredini, na slici gore). Za one koji ne budu u prilici da drže u rukama ovaj časopis, deo intervjua mogu da pročitaju ovde.

 

Oni koji pak žele da vide i pročitaju celu strip verziju Prokletnika (u pdf-u), i usput prelistaju novi broja Plejboja : ) (50mb), za free download neka prate link ovde.


 

четвртак, 10. септембар 2009.

Utakmica decenije, a golovi na poklon!


Ako ćete odmah da kažete da je slika mutna i da se ništa ne vidi jasno, nemojte! Ova slika je čist odraz sinoćne utakmice! Ali, krenimo redom.
Konačno je došao (i prošao) taj dugo čekani, pompezno najavljivani, stalno pominjani dan i čas: 09.09.’09. u 09.
Pazite sad ovo:
09+09+09+09=36; 3+6=9! Ha, još jedna devetka.
9 mogućih poena do kraja kvalifikacija. Ali mi smo osvojili (za sada) 1. I to rezultatom 1:1. Ipak, ostali smo br 1 na tabeli. Imali smo 11 igrača na terenu, ali su nam pred kraj isključili igrača komada 1. Francuzima su takodje isključili igrača komada 1. I to igrača sa brojem 1, tj golmana. Sviran je 11-erac, i postignut je 1. gol. Onda je na teren utrčao 1 navijač. S druge strane, košarkaši su pobedili sa 11 poena razlike...DOSTA! Ova numerollogija je baš čudna i zanimljiva disciplina. Moram priznati da sam se i sam zaneo i uživeo u tome. Baš je zanimljivo tražiti veze i odnose u prostoj matematici, a još je zanimljivije naći ih.
A upravo time smo bili bombardovani još od najave za ovu utakmicu: značaj datuma, značaj pobede, značaj bodova, značaj direktnog plasmana, značaj... Od toliko značajnih stvari ova utakmica je morala (sasvim neopravdano) da ponese etiketu najznačajnije utakmice decenije! A zašto? Bila je važna utakmica? Da. Renomirani protivnik? Da. Pred domaćom publikom? Da. Pobedom bi obezbedili direktan plasman? Da. Lepa injekcija za motivaciju i samopouzdanje reprezentacije? Da. U redu, ali: Da li je značila biti ili ne biti? Ne. Da li bismo eventualnim porazom izgubili prvu poziciju u grupi? Ne. Da li bi drugi rešavali rasplet u grupi umesto nas? Ne. Da li bi propustili šansu, a teži rivali tek slede? Ne.
Da li je sva ta ujdurma stvorila dodatni pritisak i možda uticala na igrače? Da.
Da li je dala očekivan rezultat? Da i Ne.
Da li je bila (baš u takvoj meri) potrebna? Ne.
Vratimo se našoj slici:
Utakmica je krenula oštro i silovito. Napadački, ali oprezno! I, možda neočekivano brzo, rezultat je bio tu. Postigli smo gol iz penala kojeg uopšte nije ni bilo. Osim penala, na poklon smo dobili i igrača više. I to na samom početku utakmice! Medjutim, Francuzi su odmah krenuli u ofanzivu. Prvo medijsku! Iako je gol bio postignut u 13. minutu, još gotovo 5 minuta je na ekranu rezultat bio 0:0, što se na slici može videti, ili bar naslutiti (kasnije smo saznali od komentatora da prenos radi francuska televizija. Iz sred Beograda! Objašnjenje nismo dobili). Sve je izgledalo sjajno do 31. minuta i katastrofalne greške našeg golmana. Stara poslovica kaže: golman bez tima, glupe golove prima! I da ne kaže, očigledno je da je tako. Ali, kako smo gol dali, tako smo ga i primili: na poklon! Prvo poluvreme smo odigrali nekako, ali je onda, logično, moralo da dodje i drugo. Kačar je napustio teren fizički, većina igrača psihički. Igrom je dominirao jedan čovek, Bane Abramović, pardon, Ivanović. I slikom dominira jedan čovek, što se može videti, ili bar naslutiti. Do kraja je utakmica bila traljava, mutna, konfuzna, što se na slici može videti, ili bar naslutiti. Ako smo i imali igrača više gotovo celu utakmicu, on se uspešno negde krio, jer se na terenu nije mogao videti, ni naslutiti. Na kraju se ipak ispostavilo da imamo isti broj igrača, po 10. Lazoviću je sviran faul koji sudija možda nije mogao videti, ali ga je mogao naslutiti. A onda je Danko naslutio nešto, što je sudija video, pa mu se zacrvenelo pred očima.
Suma sumarum, nismo loše prošli. Pred nama je sledeća utakmica, koja će verovatno biti još jedna utakmica decenije. I to ove iste decenije! Ali, kako bilo, plasman na svetsko prvenstvo u Africi se već može videti, ili bar naslutiti!

уторак, 8. септембар 2009.

Dan pismenosti, u zemlji nepismenih!


Danas je 8.septembar, Medjunarodni dan pismenosti. Kako javljaju mediji, procenjuje se da u našoj zemlji (koja nema više 10 miliona stanovnika, nema više ni 8, pitanje je i za 7 miliona) ima oko 1.3 miliona nepismenih, ili onih koji nemaju završenu ni osnovnu školu! Sa razvojem tehnike i društva uopšte, standardi pismenosti se stalno pomeraju. Nekada je bilo dovoljno da čovek zna da se potpiše, onda da zna da čita i piše, da ima četiri razreda osnovne škole, da ima osam razreda osnovne škole. Danas se težište polako prenosi na završenoj srednjoj školi, na znanju stranih jezika, poznavaju osnovnog rada na računaru! Pitanje je kolika je stvarna funkcionalan pismenost u našoj zemlji! Koliki je broj ljudi koji nakon završene osnovne škole osim presavijenog tabaka svedočanstva sa sobom ponesu i neko znanje koje će umeti da primene u životnim bitkama koje su pre njima. Verujem da bi onda cifra nadmašila ne 1.3 nego 2.3 miliona, da ne idem dalje. Na 6 miliona stanovnika (ajde 7, zbog zlih jezika), to je 30% stanovnika! U 21. veku!
Sliku sa vrha slikao je jedan moj prijatelj ispred jednog manstira (mislim da je u pitanju Ljubostinja, nebitno je i ako grešim). Takvih primera je puno, svuda oko nas, a tek po netu! Ne može se reći da ovaj čovek ne zna slova, verovatno je završio osnovnu. Da li da kažemo da je zbog toga pismen?! Rezultati PISA testa pokazuju da je 50% (PEDESET, nije greška) učenka u našoj zemlji funkcionalno nepismeno. Testiranje rade djaci prve godina srednjih škola, dakle oni koji su završili osnovnu. Makar su tako pokazali rezultati testiranja iz 2003. i 2006. Pri tom su pritisci na prosvetu sve veći, stanje u državi se neretko lomi o ledja upravo prosveti. Najavljuju se racionalizacije i funkcionalna odeljenja od po 30 djaka. Funkcionalna možda trenutno za državnu kasu, ali za tu decu, za njihovu pismenost i državu i njenu kasu dugoročno, to je najava katastrofe. Neko će valjda početi i o tome da razmišlja.
Ove godine je radjeno ponovno PISA testiranje. Rezultati se još obradjuju, pa ih nema. Nekako nisam optimista što se tih rezultata tiče. Ali možda će baš oni takvi kakvi budu bili, skrenuti konačno pažnju na ovu rak ranu društva i ukloniti ružičaste zastave ilizija iza kojih često volimo da se krijemo!

Kralj je mrtav, živela njegova zaostavština!



Da bi se izbegao diskontinuitet u vlasti, potencijalna borba za prevlast i nemiri, u Engleskoj je u srednjem veku donešen zakon o neposrednom preuzimanju vlasti nakon smrti monarha od strane njegovog naslednika. To je praktično značilo da se prenos vlasti odvijao u trenutku smrti vladara, bez procesa krunisanja i sličnih ceremonija, kao što je to bio slučaj u nekim drugim monarhijama. Iako ova tradicija datira iz XIII veka, 1422. godine prilikom proglašenja smrti Čarlsa VI i automatskog proglašenja Čarlsa VII za kralja Engleske prvi put je upotrebljen izraz Le Roi est mort, vive le Roi! (francuski je tada bio preferirani jezik engleske aristokratije), odnosno čuvena fraza The King is dead, long live the King! (Kralj je mrtav, živeo Kralj!). Kako frazu lako hvata uvo, a pritom se njena upotreba vezuje za bitne istorijske trenutke u državi, ona se brzo ustalila u narodu, pisanim dokumentima, kasnije novinama i naravno televiziji. Nakon smrti Elvisa Preslija (bolje poznatog kod nas kao Prislija), ovaj izraz je dobio novu konotaciju, primenjivu u masovnoj pop kulturi, pre svega zbog toga što je Elvis smatran za “Kralja rokenrola”.

Ovog leta je umro još jedan Kralj! Ovoga puta “Kralj popa”, Majkl Džekson! Njegovo nasledje je nesumnjivo veliko, i uticaj koji je imao na pop muziku, pop kulturu i kulturne tekovine zapadne civilizacije uopšte, gotovo da se mogu meriti sa Elvisovim. Zbog toga će njihova zaostavština i sećanje na njih još dugo biti sa nama, ako oni već nisu.

Smrt Majkla Džeksona je još uvek obavijena velom tajni, pričalo se o prirodnoj smrti, o ubistvu, pa čak i samoubistvu; njegova posvadjana i zavadjena porodica se okupila kako bi zajedno javno plakali i držali se za ruke i ramena za vreme ceremonije sahrane koje nije ni bilo, da bi ubrzo te ruke upirale jedna na drugu i svadjale se oko nasledja, ili tačnije rečeno – nasledstva; mediji su punili strane i dizali tiraže najbizarnijim pričama i detaljima oko Džeksona i Džeksonovih; brojni fanovi su palili sveće, pisali pisma, lili suze, kupovali (i preprodavali) karte za ceremoniju navodne sahrane; konačno, nakon dva meseca, čoveka su zaista i sahranili pre neki dan. A eto, koliko juče pojavila se vest da je na aukciji u Australiji prodata Majklova čuvena rukavica, ona bela optočena kristalima, za sumu od gotovo 49.000 dolara. Navodno, u okviru svoje turneje za album HIStory, poznati pevač je 1996. posetio Australiju, gde je prisustvovao i premijeri filma “Duhovi”, nakon koje je svoju rukavicu bacio obožavaocima. Sreću da dodje do nje imao je isvesni Bil Hibl, koga je ta sreća ubrzo napustila, jer je umro. Njegova majka je dugo čuvala rukavicu, ali se žena sada iznenada suočila sa surovom istinom: bliži se zima, sa jednom rukavicom se ugrejati nće, da drži jednu ruku stalno u džepu ne ide, pa je odlučila je da je ponudi na prodaju. Kupca nije bilo teško naći!

U medjuvremenu je firma "Lajf Džem" saopštila da poseduje odredjenu količinu kose Majkla Džeksona do koje je došla nakon incidenta na snimanju reklame za "Pepsi" kada se Džeksonu zapalila kosa, te da će iz kose kralja popa biti izdvojen ugljenik koji će potom biti pretvoren u kristale koji će poslužiti za proizvodnju sintetičkih dijamanata. Kakve li ideje!!! Dijamanti će biti proizvodeni u ograničenom broj (i time postići još veću cenu), a moći će da se koriste za izradu nakita.

Verovatno ćemo uskoro moći da očekujemo čačkalicu koju je Džekson bacio za vreme šetnje u parku pre 20 godina, blato koje je otpalo sa njegovih cipela nakon nekog čuvenog koncerta, iznenada pronadjenu i nikad ranije vidjenu fotografiju iz detinjstva, svežu ružu koju je kao tinejdžer poklonio nekoj devojci, i ko zna šta još, jer su revnosni fanovi svašta sakupljali i ljubomorno čuvali i čuvaće dokle god su …uggrh… htedoh reći dokle god se ne pojavi neko sa pravom cenom. Oni koji su ga toliko voleli za života, izgleda još više ga vole sada, kada je mrtav!

Kralj je mrtav! Živeo Kralj! Ili bar njegova zaostavština!



субота, 5. септембар 2009.

LEONARD KOEN – sjaj života uništenog poezijom


Ne smatram sebe pesimistom. Pesimista je neko ko očekuje da će da padne kiša. A ja sam već mokar do gole kože!

Ovog septembra, krajem meseca, tačnije dvadesetprvog, Leonard Koen će napuniti sedamdeset pet godina života. Ovog septembra, početkom meseca, tačnije drugog, Leonard Koen je održao fenomenalan koncert u Beogradu, pred prepunom Arenom. Tročasovni spektakl je bio deo Koenove svetske turneje na koju se odvažio nakon petnaest godina pauze, a sve zahvaljujući bankrotu koji ga je neočekivano snašao, ne zahvaljujući svetskoj krizi, nego proneveri njegove menadžerke. No, krenimo redom!
Ovaj čuveni kanadski muzičar, ali i pesnik i pisac, rodjen je 1934. godine u Montrealu. Kada je imao samo devet godina, umire mu otac i to ostavlja neizbrisiv trag na njegove emocije, ali i raspoloženje. Njegov dugi put ka izlasku iz depresije vodio ga je od stranputica sveta narkotika do traženja utehe u religiji. Ipak, svoje nabijene emocije naviše je i najbolje reflektovao u ogledalu poezije i muzike. Zato i ne čudi činjenica što ga često smatraju „pesnikom pesimizma“, „ocem nesrećnika“ i „kumom sumornih“. Svoj sudbonosni susret sa poezijom imao je sa petnaest godina, kada je u jednoj knjižari slučajno kupio Lorkinu zbirku pesama. Lorkina poezija je imala toliki uticaj na njega da je kasnije izjavio da je mu je Lorka svojom poezijom uništio život. U tom periodu počinje da svoju energiju i emocije kanališe upravo kroz poeziju, kojoj nešto kasnije priključuje i gitaru i...osnovni sastojci za recept Koenovog potonjeg uspeha bili su tu. Svoju prvu zbirku poezije objavljuje 1956.god, a sa novcem zaradjenim od prodaje početkom šezdesetih odlazi na grčko ostrvo Hidra, gde se prepušta mislima i pisanju pesama, ali tamo piše i svoj prvi roman. Društvo (i inspiraciju) na ostrvu mu pravi izvesna Marien Jensen, jedna od nekoliko saputnica na njegovom životnom putu. Upravo njoj kasnije posvećuje čuvenu pesmu So Long, Marianne. Sredinom šezdesetih se vraća u Ameriku, gde se druži sa Endijem Vorholom i Lu Ridom. Piše pesme za nekoliko izvodjača, a na odskočnu dasku staje kada je Džudi Kolins ponudio pesmu Suzanne. Prvi svoj album, Songs of Leonard Cohen, na kome se pored dve pomenute pesme našla i numera Sisters of Mercy, objavljuje 1967., a dve godine kasnije i svoj drugi, reklo bi se još nekomercijalniji i mračniji album Songs from a Room. Tada su svetlost dana ugledali njegovi hitovi The Story of Isaac, Partisan i Bird on a wire. Kasnije Koen ulazi u malo komercijalnije vode, koje i donose veću slavu. U decenijama koje slede Koen će obogatiti ne samo svoju dikografiju novim albumima i hitovima poput Chelsea Hotel No2, I’m your man, First we take Manhattan, Dance me to the end of Love, Hallelujah,... već i drugačiju, savremeniju i bogatiju produkciju. Njegov uticaj na muzičku scenu druge polovine prošlog veka podvučen je tribjut albumom s početka devedesetih I’m your Fan, na kome su Koena obradili R.E.M., Nik Kejv, The Pixies, Jan Mekkuloh, Džon Kejl.
Nakon promotivne turneje za album The Future i koncertnog albuma Cohen Live (1994), Leonard Koen odlučuje da se povuče iz javnosti i odlazi u zen manastir, gde provodi pet godina, tražeći svoj duhovni mir. Ovaj period njegovog odsustva koristi njegova menadžerka Keli Linč, koja “linčuje” Koenov penzioni fond za preko pet miliona dolara i uz to prisvaja autorska prva na neke njegove pesme. Iako je sud kasnije po tom pitanju presudio u njegovu korist, tužba je bila nenaplativa, a samim tim i pričinjena šteta nenadoknadiva. Možda kao glavni razlog, možda kao podsticaj, možda samo kao opravdanje, tek Koen odlučuje da iskoristi svoju finanijsku situaciju i pod stare dane krene na novu svetsku turneju, po mnogim kritičarima, već sada proglašenu za njegovu najbolju.
Leonard Norman Koen je ostavio i ostavlja neizbrisiv trag u istoriji muzike i pop kulture stopama koje su se maker na nekoliko sati obrele kod nas. Hvala mu na tome! Njegov glas, jedan od dubljih basova današnjice, davao je novo ruho pesmama koje je u mladosti pevao kao bariton. Publika se zajedno sa njim prošetala kroz pesme koje su označile njegovu karijeru, baš kao što se on u toj svojoj karijeri žanrovski šetao od američkog folka, preko pop muzike do džez fjužna. Uprkos tim šetnjama, njegova muzika je oduvek bila dosledna, prepoznatljiva, jednostavna, ali melodična, s druge strane emotivno potkrepljena složenim, poetičnim tekstovima često prožetim metaforama, ironijom i humorom. Kombinacija koja može da nosi samo jedno ime: Leonard Koen!

“Poetry is just the evidence of life. If your life is burning well, poetry is just the ash.”

“The last refuge of the insomniac is a sense of superiority to the sleeping world.”

“A woman watches her body uneasily, as though it were an unreliable ally in the battle for love. “

“Children show scars like medals. Lovers use them as secrets to reveal. A scar is what happens when the word is made flesh.”

Podelite ovo

Related Posts with Thumbnails