Juče sam (edit: sram me bilo što odmah ne pomenuh, od moje drage, lepe i pametne komšike (da, ima i takvih : ) ), u jednom od onih, kružnih meilova, dobio ovu sliku! Prelep, zanimljiv i intrigirajući trenutak, uhvaćen okom footoaparata! Pade mi na namet Branko Radičević i njegova pesma "Ribarčeta San":
Al se nebo osmeiva,
Al se reka plavi,
A ribarce u čun sniva,
Jasno ko na javi.
On itnuo udičicu,
Ribicu je steko,
Metnuo na žeravicu,
Pa je tako peko.
Žeravico de se trudi,
Nemoj tako sporo.
Ribica mu veče rudi,
Gotova je skoro.
Rudi riba-jošte malo-
Sad mu je pečena,
Srce mu se zaigralo :
Amo sad milena !
Dole ćemo jako sesti,
Al će da se sladi,
Moro bi te ribo jesti
I da nije gladi !
Pa je uze, pa njom brže
Da primakne k usti,
Čun se ljuljnu, on se trže,
Ode sanak pusti !
Ponekad, poezija opisuje prirodu. Ponekad, pak, priroda opiše poeziju!
Постови
4 коментара:
Savršeno! Sjajno ukomponovane pesma i fotka. Priroda se baš potrudila...
Evo i mene.Pa naravno to samo ti mozes ovako lepe slicice da nadjes.:))))
A evo i mene! Tvoje drage, lepe i pametne komsike :). A pametna sam jer se druzim sa pametnim ljudima koji uvek nadju najbolji nacin da slike poput ove ukombinuju sa prigodnom pesmicom....
I kako da mi ovakva fotografija, pracena stihovima ne izmami osmeh ?)))))))))
Постави коментар