Iz oblaka koji se nećkao negde iznad zimom odevene šume, izletela je mala, uplašena ptičica. Nekako je odudarala od svega u okolini. Njeno nežno perje nije baš najbolje podnosilo kišu koja se trkala sa ledenim vetrom. Ne znajući kuda da ide, sletela je na jednu golu granu. Čudila se gde je nestalo svo ono lišće u kojem se do skora krila. Mnoge stvari njoj nisu bile jasne na ovom svetu. Njena krila su bila i suviše mala da zahvate širinu ovoga neba. Ona jednostavno nije bila spremna za sve ovo. Nisu za svakoga nebeske širine.
I dok su joj se kapi kiše ledile na krilima i oči nemoćno polako zatvarale, setila se kako je nekada bila gospodar celog jednog kaveza i poslednjim toplim daškom poželela da neko nije ostavio otvoren prozor.
Постови
7 коментара:
Kратко и мудро. Успешно избегнута патетика. Поделићу са својим пријатељима на ФБ-у.
Sjajna metafora, ili aluzija! Svakotreba da zna svoje mesto i svoje kapacitete! Veliko plavetnilo neba zna da bude privlačno, ali i opasno!
Moćno. Samo me nešto žulja u poslednjoj rečenici. Neko? Realno, neko je kriv. Ali ptica nema izbora, ona MORA napolje. Zamisli pticu koja ostane u kavezu pored otvorenih vrata?
Možeš da žališ za letom ili detinjstvom, ali ne možeš da žališ za kavezom. Pogotovo ne možeš da kriviš tog "nekog" što je ostavio vrata otvorena. U mojoj priči ptičica bi bila srećna što je videla svet izvan kaveza pre nego što se priča završila. Jer svaka priča se završi nekako, pa ispada da ovo i nije loš kraj.
@ Stefan:
Hvala Stefane, na komentaru i na linkovanju. Poenta pričice i nije bila da se izazove sažaljenje, već da se podstakne na razmišljanje da neke stvari jednostavno nisu onakve kakvim se čine!
@ Darko:
Tako je Darko! Otvoreno je za tumačenje, pa sad...
@ Miodrag:
Slažem se sa idejom "tvoje" priče, jer je ova ptičica uspela da makar na kratko vidi (spoljašnji) svet, vidi plavetnilo neba, oseti vetar u krilima, raširi ta krila koliko može,...jer mnoge druge to nikada ne dožive!
Ipak, pitanje koje mi se ovde motalo u glavi išlo je u drugom smeru.Da li je svaka mogućnost i zaista mogućnost, šta je vredno žrtvovanja, poznavanje sopstvenih mogućnosti i ograničenja i ona priča "da li je bolje biti gospodar u paklu, nego sluga u raju". U kavezu bi verovatno i dalje bila živa, ali nebo nikada ne bi videla!!!
A "NEKO" - namerno sam upotrebio tu reč - neko ovde nije sam čovek, već neka viša sila koja nam otvara vrata izbora, a na nama bude da odaberemo svoj put. Neko nam nudi plavetnilo neba, ali mi moramo da budemo svesni da sa tim plavetnilom ide i vetar i kiša, i sneg i mraz i zima.
Da li onda SLOBODA zaista to, ako ujedno znači i SMRT?!
@marjan - slično razmišljamo. "Neko" je sila van poimanja, igra slučaja, nebitna za priču. Dilema je zapravo da li su neke šanse smrtonosne zamke, i da li svaki prirodan impuls treba sledititi... Ali pitanje je još interesantnije ako ga okreneš na glavu: Da li je svaka sigurnost kavez? Da li promišljenost i oprez čine da nam ceo život prodje isprazno?
Tako je, mnogo je tu zanimljivih pitanja.
A odgovri će varirati u zavisnosti od toga da li smo još u kavezu, da li smo kraj otvorenih vrata/prozora, da smo se već vinuli u nebo, ili pak na smrznutoj grani nemoćno čekamo poslednje trenutke, svesni u svakom trenutku da su nas naši izbori doveli tu gde jesmo!
Постави коментар