четвртак, 29. октобар 2009.

Pobegla zebra iz centra Niša!


Samo nekoliko dana nakon što je (zbog renoviranja ulice/ trotoara/ cevovoda ) centar Niša ponovo otvoren za saobraćaj, sve veći broj pešaka, ali i vozača pita se gde je nestala zebra iz samog centra grada, koja je poput trajekta prenosila pešake iz Pobedine do Meka i obrnuto, preko reke saobraćaja !
 
Pažljivim posmatranjem se može zaključiti da je nema - pobegla je! Ako ste mislili da je odlučila da pravi društvo "konju" na centralnom gradskom trgu - žao mi je - greška, nema je ni tamo! Ipak, veliki broj pešaka njeno odsustvo primeti tek kada naleti na dugi niz žardinjera sa strane Pobedine ulice, koje su se tu niotkuda pojavile. Iako su lepe, pune cveća i zelenila, te žardinjere, za sada, ne uspevaju da ispune svoj osnovni zadatak, a to je "prevaspitanje naroda" i promenu dugo sticanih navika. Dakle, ideja je da pešaci za prelazak na drugu stranu koriste podzemni prolaz, koji je za to pre svega i namenjen, kako se ne bi stvarale kolone i zastoj u saobraćaju u centru grada. Medjutim, ono što se trenutno dobilo jeste da pešaci prelaze ulicu u mnogo širem pojasu, zaobilazeći žardinjere sa obe strane.

 

Tako smo sada, pored reke saobraćaja, dobili i reku pešaka koja se kreće ulicom, nimalo ne olakšavajući protok saobraćaja, i još više ugrožavajući svoju bezbednost, na koju se ovim potezima i pucalo! Verovatno se sada čeka da radovi na ulici budu do kraja završeni, oba trotoara prohodna, pa da policija pomogne žardinjerama u prevaspitanju pešaka i stvaranju nove navike!
Do tada, pazite kako vozite i pazite kako prelazite ulicu!

NAJNOVIJA VEST: I dok sam pisao ovaj post, u redakciju je stigla najnovija vest. Odbegla (ili da kažem proterana) zebra iz centra Niša uočena je kako traži svoju novu ulicu i svoje nove pešake. Naš paparaco je uspeo da je uslika u jednom od takvih pokušaja. Želimo joj puno sreće!

 

понедељак, 26. октобар 2009.

Noćas!

Ovaj blog sam započeo jednom pesmom. Šta više, blog je i nazvan po pesmi, odnosno zbirci pesama. Makar jednom na deset posta objaviću po neku svoju pesmu. Poezija, nažalost, jedva da je prisutna u našim životima i našoj svakodnevici, a, ako ništa drugo, zaslužuje makar taj deseti deo, tih 10% naših života. Ne zbog same poezije, nego zbog nas samih! Ovoga puta neka to bude jedna, meni veoma draga, ljubavna pesma:







NOĆAS

Noćas ću biti zvezda
koja jaše tamnim valovima neba.
Tešiću sebe svojom visinom
bezbrojem istih na domaku svoda.
Gledaću dole i videti tebe
kako mirno sanjaš jednu žutu zvezdu.
Noćas ću biti vetar
koji se rasipa putevima čežnji.
Mirisom ću ruže milovati tebe
I praznim strahom ispuniti noć.
Ako si tužna ti noćas plači,
jer noćas ću biti suza
koju liješ iz očiju nade.
Niz obraze meke dodirnuću ti usne
I stopiti se s njima k’o prolećni sneg.
Noćas ću biti lopov
koji srce ti krade.
Uhvati me na delu
I zauvek u srcu zatvori.
Noćas ću hodati pustinjom
koja u meni ubija sve.
I dok mi žar izgara usne
čuću tvoj glas kao žubor vode
koja me jedino spasiti može.
Noćas ću biti ptica
koja besciljno tumara po noći
I svoju pesmu peva
ambisu tuđeg mraka.

Noćas ću biti tuga
koja izeda mi srce.
Nestaću.Ići ću daleko sve dok
ne prevarim čeljusti zaborava
da me zauvek progutaju.
Noćas ću biti noć
koja se šepuri svuda oko tebe.
Nemoj da me prespavaš,
jer noćas ću biti...ma biću sve
osim sebe samog,
jer ja sam rob ove noći
koga stežu okovi nemoći
da učini bilo šta,
osim da noćas - sanja.

субота, 24. октобар 2009.

Zona Sumraka: pola veka legende (4)

Sebe sam do skora smatrao dobrim poznavaocem serije Zona Sumraka. Istražujući na ovu temu, medjutim, uvideo sam da je Zona Sumraka neiscrpan izvor inspiracije, informacija, novih i zanimljivih podataka. Pišući postove na ovu temu, potrudio sam se da većinu relevantnih informacija podelim sa vama, ali sam nekih ipak morao da se odreknem, pre svega prostora radi. Uprkos velikoj popularnosti serije, zanimljivo je da na našem jeziku, bar do ovog trenutka,  jedva da ima materijala na ovu temu, a fraza „zona sumraka“ je mnogo češće upotrebljavana u figurativnom, prenosnom značenju, a ne u kontekstu same serije. Ako u google ukucate termin „zona sumraka“ prvo što dobijete su novinski naslovi ili komentari po forumima vezani za crnu hroniku ili aktuelnu društveno-političku situaciju. Tek sa „zona sumraka serija“ dobijate konktretnije rezultate!

Utkana u same temelje pop kulture, ova serija je bila uzor, inspiracija i povod mnogim projektima u decenijama koje su sledile. Mnogi filmovi, serije, priče i romani, stripovi i grafičke novele su se direktno ili indirektno, manje ili više uspešno, oslanjale na Zonu Sumraka i njenu baštinu. Svoju priču ću zaokružiti upravo nasledjem koje nam je Zona Sumraka nesebično podarila.
Kada je počela sa emitovanjem, serija Zona Sumraka nije bila bum kakav je CBS želeo. Zato je ova kuća dugo oklevala prilikom donošenja odluke da li da oživi seriju, iako su imali ponudu i od strane Roda Serlinga, ali i od strane Frensisa Forda Kopole. Ipak, početkom 80-ih godina prošlog veka stasala je nova generacija pisaca i reditelja, od kojih su mnogi odrastali i formirali svoje ukuse gledajući originalnu seriju. Mark Skot Zikri (Marc Scott Zicree) je 1982. objavio knjigu „The Twilight Zone Companion“, detaljan vodič po epizodama Serlingovog klasika. Knjiga je odmah postala bestseler, sledeće godine je bila nominovana za najbolju knjigu godine u Americi, a mnogi fanovi je i danas smatraju neprevazidjenim štivom na temu Zone Sumraka.


Onda  su 1983. Stiven Spilberg i Džon Lendis snimili film „Twilight Zone: The Movie“ uz podršku kuće Warner Brothers. Film je predstavljao omaž četiri epizode iz klasične serije. Iako je naišao na relativno ravnodušne reakcije, ovaj film je bio tas na vagi CBS-a koji je prevagnuo u korist oživljavanja Zone Sumraka u vidu serijala pod nazivon „Nova Zona Sumraka“ (The New Twilight Zone) koji je počeo sa emitovanjem 1985.  Na momente približavajući se kvalitetu originalnog serijala, Nova Zona Sumraka je ipak ostala uglavnom upamćena po angažovanju većeg broja poznatih glumaca i reditelja. Serija je emitovana dve sezone u jednočasovnom formatu, a narator serije je  bio Čarls Eidman, koji se kao glumac pojavljuje u dve epizode Serlingove Zone. Pre nego što je prekinuta 1989., serija je emitovana još jednu, dodatnu sezonu u polučasovnom formatu, a Eidmena je u toj sezoni zamenio Robin Ward.
Početkom 90-ih, Serlingova udovica Kerol i Ričard Metson predstavili su CBS-u ideju za snimanje dvočasovnog filma na osnovu Metsonove adaptacije tri Serlingove kratke priče, ali CBS nije bio zainteresovan. Onda je Kerol Serling, čisteći garažu, slučajno naišla na gotov scenario za priču „Tamo gde su mrtvi“ (Where the Dead are), koji je njen suprug napisao nedugo pre smrti. Serlingov potpis ispod scenarija bio je dovoljan da CBS promeni mišljenje. Pomenutoj priči u kojoj lekar iz 19 veka upoznaje ludog naučnika koji eksperimentiše sa besmrtnošću, pridružila se Metsonova adaptacija priče „Teatar„ (The Thetre) u kojoj jedan par odlazi u bioskop, da bi otkrio da se daje film koji priča upravo o njihovim životima. Rezultat je bio film „Zona Sumraka: Izgubljeni klasici Roda Serlinga“ koji se pojavio maja 1994.
U sezoni 2002/2003 serija Zona Sumraka je obnovljena po drugi put, ovoga puta od strane mreže UPN (United Paramount Network), sa Forestom Vitakerom kao naratorom, u jednočasovnim epizodama koje  su se sastojale od dve polučasovne priče. Neke od priča su bile nove, neke su se oslanjale na klasični serijal. Ipak, osim nekoliko pomena vrednih epizoda, serija nije naišla na dobar odaziv i otkazana je posle samo jedne sezone. Serling se još jednom dokazao nedostižnim!


I dok se sa obnavljanjem serije dugo oklevalo, još za vreme emitovanja originalnog serijala Western Publishing je 1961. pokrenuo strip Zona Sumraka u okviru edicije Dell Comics. Nakon četiri broja, Western je odlučio da od 1962. ponovo pokrene ovaj strip, ovoga puta u ediciji Gold Key. U ovoj ediciji objavljeno je 92 broja stripa Zona Sumraka u periodu od 1962. do 1979., a poslednji broj objavljen je 1982. Rod Serling je bio narator i ovih priča, objavljenih u vidu stripa.

 
Skoro kompletnu ediciju stripa Zona Sumraka (Twilight Zone comic book) možete besplatno preuzeti ovde kao free download
http://www.h33t.com/details.php?id=ce1e37ab1e5908a56cca235773a39273ab668924

 
 
Strip je u cbr i cbz formatu, za koji vam je potreban program CDisplay (koji lako možete naći na netu), ili možete ove arhive raspakovati pomoću programa winrar ili winzip, i gledati ih u jpg formatu.
U vreme kada se ova strip edicija polako gasila, radjao se časopis „Twilight Zone Magazine“, koji je u periodu od 1981. do 1989. objavljivao širok spektar originalnih kratkih priča, kritike sf i horor filmova, intervjue, vodiče kroz epizode serije, scenarija za originalnu seriju i još mnogo toga. U izdanju iz juna 1983., osim što je prvi put objavljena priča „Splav“ Stivena Kinga (kasnije pretočena u film Creepshow 2), objavljen je i scenario koji je Rod Serling napisao za priču „Usamljenik“ (The Lonely). Scenario za ovu epizodu Zone Sumraka možete preuzeto ovde kao free download.
http://rs167.rapidshare.com/files/155234515/The_Twilight_Zone_The_Lonely_Script.pdf

 

Ono što će možda ipak ponajviše obradovati one koji bi da se prisete ove serije je činjenica da se danas kopmletna serija lako može naći i skinuti sa neta, a već nekih pola godine unazad mogu se naći i prevodi svih epizoda za originalnu seriju i to ovde.
http://www.prijevodi-online.org/index.php?izbor=epizode&id=173&s=sve

Šta je dakle to što je to što je Serlingovu seriju Zona Sumraka učinilo besmrtnom? Da li je to bila Serlingova besprekorna naracija? Dobre i inteligentne priče? Latentne poruke koje nam nosi svaka epizoda? Teme koje inspirisane Hladnim ratom i danas čine trezven komentar ljudskog stanja, duha i naravi? Neočekivani prevrat na kraju epizoda? Jeza i divljenje koje u nama gledanje ove serije izaziva?... Reklo bi se, sve to!  Zona Sumraka je ikona televizije i pop kulture već pola veka. Pomalo me zato... ne, zapravo neverovatno mnogo me zato čudi činjenica da CBS gotovo ništa nije učinio u cilju obeležavanja početka emitovanja ove serije! Ipak, tv industrija je na kraju krajeva samo jedan komecijalni biznis, koji se okreće tokovima koji donose novac. I samo smo svedoci da su naše tv stanice pretrpane tzv reality emisijama, u hiljadu boja i oblika. Umesto da se takmiče u stvaranju kvalitetnog programa koji će ići u udarnim terminima, mnogo je lakše (i isplatljivije) ne truditi se. Ali to je već druga priča!
Ono što je možda zanimljivije za našu temu je vest koja se letos pojavila, da su se producentska kuća Appian Way čiji je vlasnik Leonardo Di Kaprio i studio Warner upustili u uvek nezahvalni projekat obnavljanja i nadorgadjivanja Serlingove baštine. Naime, u najavi je snimanje novog filma Zona Sumraka, a za scenaristu je već odabran Rand Ravič (režirao film "Astronautova žena" i bio izvršni producent filma "Ispovesti opasnog uma"). Film neće biti omaž  od nekoliko epizoda, kao što je bio slučaj sa filmom iz 1983., već jedna priča, potencijalno bazirana na neku od epizoda klasičnog serijala čija prava poseduje Warner Bros, kao što su "The Eye of the Beholder" ili "To Serve Man".
Nadam se da su svesni onoga u šta su se upustili! Nama ostaje samo da čekamo ovaj novi nastavak antologije, koji će (ako ništa drugo) sigurno biti još jedan povod da nastavimo ovu priču!



Prethodni tekstovi:

уторак, 20. октобар 2009.

Veliki Brat - iz literarne antiutopije u TV utopiju! (2)



Soba 101.

Većina proučavalaca književnog dela Džordža Orvela slaže se da je zloglasna soba 101 nazvana po prostoriji iz koje je Orvel, radeći za BBC, čitao poruke britanskim vojnicima u Indiji. Ali tu se na cifri završavaju analogije. Ovde želimo da ukažemo na jednu drugu koincidenciju. Soba 101 služi za prevaspitavanje zabludelih pojedinaca. Da ih ubedi da 2+2 nisu nužno 4, već da mogu biti i 5 i 3, zavisno od odluke Partije. Pusto ostrvo, Goli otok, imalo je za cilj da prevaspita sve članove partije koji su prekturo shvatili da su 2+2=5 i koji nisu u stanju da prihvate novi zbir 2+2=3. U prevodu, J.V.Staljin je do juče bio dobar momak, od danas je loš momak. Na tom pustom ostrvu postojao je poseban odeljak, jedna udolina, u koju su spuštani posebno teški za prevaspitavanje. Pretpostavljate, odeljak se zvao – 101! To se na Golom otoku dešavalo 1949., iste godine kad je Orvel objavio svoj roman.

Veliki brat – simulacija rajskog vrta.

Skoro svi tumači  ’’Velikog brata’’ njegovu popularnost objašnjavaju voajerizmom, imanentnim ljudskoj prirodi. Ovakav pristup je licemeran i pokvarenjački. Iz istih niskih poriva ljudi konzumiraju i pornografiju, pa to nije razlog da se ona pušta u prime terminu (ili nismo daleko i od takve medijske stvarnosti – red crtaća, red pornića!?!). Takva tumačenja samo dodatno zamagljuju paklenu pozadinu VB rialitija. Ovaj show ima tri aktera: ukućane, Velikog brata i gledaoce. Sve je kao u Prvoj knjizi Mojsijevoj. I u njoj imamo tri aktera: Adama i Evu, Boga i zmiju. U kući Velikog brata/rajskom vrtu ima svega što je ukućanima/Adamu i ženi njegovoj potrebno. Uloga trećeg aktera je neznatno različita. Zmija nagoni prve ljude na greh, te ih Bog zbog nje izbacuje iz rajskog vrta. Jedini greh ukućana VB je taj što se oni NAMA, gledaocima, ne svidjaju, te ih VB zbog NAS izbacuje iz kuće. I TO je glavni razlog tolike popularnosti ’’Velikog brata’’. Mi, gledaoci, stavljeni smo u isti, gotovo  ortački, rang sa Bogom/Velikim bratom. Zajedno sa njim nadgledamo male ljude kako se prže pod našim svevidećim okom, kako se očajnički glupiraju ne bi li nas umilostivili. Na kraju veći smo i od samog Boga/VB, jer i on postupa po našoj volji, po našem palcu na dole. Idejni tvorci ovog rialitija znali su da će tolika moć stavljena u ruke, u suštini, nemoćnih ljudi doneti milionsku gledanost i zaradu. Volja za moć je najjača (setite se Ničea), a Bog ima najveću moć. Zahvaljujući ’’Velikom bratu’’ – mi imamo još veću! Dodatna bogohulnost je što po propozicijama ukućani smeju u kuću da unesu samo jednu knjigu – Bibliju.


Neko nas posmatra.

Uvodjenje video nadzora nameće nam se kao neminovnost. I, zaista, početna ideja je samoodbrambena i plemenita: da se onemoguće siledžije po školama, sitni lopovi po prodavnicama i krupni po bankama i državnim aparatima. Pod izgovorom borbe protiv terotizma u svetu se kontroliše baš sve.  Uskoro će sve biti pokriveno kamerama. Samo je, medjutim, pitanje trenutka kada će video nadzor postati centralizovan i takav pasti u ruke nekoj mračno-sivoj eminenciji koja će kontrolisati svakog ’’ukućanina’’ i svako skretanje sa zamišljenog kursa lečiti u samom začetku. Ili nam se to već dešava, a da nismo ni svesni? Zvuči paranoično, zvuči kao teorija zavere – slažem se, ali i dalje tvrdim da čovečanstvo već uveliko živi modifikovanu verziju Orvelove ’’1984’’. Uloga rialitija VB je da nas što bezbolnije uvede u takav svet. Da nas ubedi da je zabavno nadgledati tudje živote. Da je poželjno ’’nominovati’’ druge, zapravo otkucavati, cinkariti i opanjkavati druge tamo gde već treba. Kod Orvela deca najveću sreću doživljavaju kad policiji prijave svoje roditelje zbog ’’zlomisli’’. Kod Velikog brata ukućani su propozicijama primorani da gaze po drugima ne bi li opstali. Ogovaranje, kao omiljena srpska aktivnost, od običnog, komšijskog, prekoplotnog ili uz kaficu, do denunciranja političkih neistomišljenika, čemu je jedini uzrok pakost, a cilj onemogućavanje svakog različitog, ima u Srbiji duboke korene i čini od Srbije idealno tle za političke projekte sa diktatorskim predznakom, ali i za medijske –VB tipa. Mi, jednostavno, predugo živimo uklopljeni u sistem gde i zidovi ’’imaju uši’’ i gde je poželjno, šta god se dešavalo, ’’gledati svoja posla’’. Orvelova godina je kod nas odavno počela. Rialiti VB nam samo dodatno daje za pravo da je naš način života ispravan. Smešimo se jedni drugima, ali kad postane gusto potkazujemo i najrodjenije, kao Vinston Juliju; smerno otaljavamo nametnute obaveze, kao Čaplin u ’’Modernim vremenima’’ ili kao ukućani nedeljne zadatke; u slobodno vreme leškarimo ispred telekrana ili trućamo o ’’magarčevoj senci’’ poput ukućana; svadjamo se na sav glas jer smo besni, frustrirani, a nemoćni da gnev usmerimo ka pravim unesrećiteljima; preziremo svakog ko talasa naše mrtvo more i nemilosrdno ga izbacujemo iz kuće, zvao se on Maca, Wikler/Nigrutin ili Zoran Djindjić, svejedno.
I baš zbog svega ovoga, roman ’’1984’’ Džordža Orvela bolje od svih opisuje našu viševekovnu zbilju, a reality show ’’Veliki brat’’ uživa kod nas popularnost veću od svih drugih.


Linkovi:
knjige:
1) Mihail Zamjatin – ’’Mi’’
2) Oldos Haksli – ’’Vrli novi svet’’
3) Entoni Bardžis – ’’1985’’
4) Vladimir Vojnovič – ’’Moskva 2042’’
5) DJordje Kovač – ’’Najsrećnija životinjska farma u Engleskoj’’
+ filmovi
1) ’’1984’’ – 1956.
2) ’’1984’’ – 1984.
3) ’’Brazil’’ – 1985.
4) ’’Trumanov šou’’ – 1998.
5) ’’1984’’ – 2009. (u pripremi)
+ muzika
Eurythmics – ’’1984’’ (For The Love of Big Brother) - soundtrack
David Bowie – ’’Diamond dogs’’
Rick Wakeman – ’’1984’’

EDIT (dopuna teksta):

Evo šta je  na temu Orvelove 1984. pisao Borisav Pekić. Tekst je preuzet sa bloga Borisav Pekić:

HI­LJ­A­DU DE­VET­STO OSAM­DE­SET ČETVR­TA, PETA, ŠESTA...

U Or­wel­lo­voj 1984. opi­san je pašnjak ko­ji ju­nak ro­ma­na Smith zove Zlat­nim kra­jem. Sta­ri pašnjak obr­sti­li su zečevi. Nji­me vi­ju­ga pu­tan­ja, una­o­ko­lo se vide krtičnja­ci. U živi­ci, na­su­prot pol­ja­ni, bre­sto­ve se gra­ne bla­go po­vi­ja­ju na ve­tru, a lišće, gu­sto kao žen­ska kosa, je­dva pri­met­no tre­pe­ri. U bli­zi­ni teče potočić, u čijim se vi­ro­vi­ma, is­pod vrba, igra­ju ri­bi­ce.

U Brad­for­do­voj, film­skoj ver­zi­ji ro­ma­na vi­di­mo taj pašnjak. Ne­ko­li­ko puta u Smit­ho­vom snu, jed­nom u stvar­no­sti lju­bav­nog su­sre­ta s de­voj­kom Ju­li­jom. Pre­deo iz sna jed­nak je pre­de­lu na ­ja­vi. I ne­u­po­re­di­vo pri­vlačniji nego u Orwel­lo­vom kratkom i su­vom opi­su.

Što je kod pi­sca tek lir­ski na­go­veštaj, kod re­di­tel­ja je po­et­ski sim­bol u svoj svo­joj no­stal­gičnoj ras­koši. Čed­nom le­po­tom, čis­totom ne­dir­nu­te pri­ro­de, on je Pašnjak Go­spodnji, raj­sko utočište u pa­kle­noj st­var­no­sti go­di­ne 1984. Po­vrh Smit­ho­vih hu­ma­nih sum­nji, Ju­li­ji­ne ne­vi­ne plot­no­sti, nji­ho­ve krat­ke ali uz­vi­še­ne po­bu­ne protiv ti­ra­ni­je Ve­l­i­kog Bra­ta i nje­go­ve to­ta­li­ta­ri­stičke ol­i­gar­hi­je, ze­le­ni, buj­ni paš­nja­k je­di­na je nada u ovoj umet­no­sti her­me­tičkog, si­vog bez­na­đa, koja nas ne pla­ši ima­gi­nar­nim svetom budućno­sti, već upo­zna­je sa sve­tom u kome odav­no živi­mo.

Sve­tom na gla­vu obr­nutim, u kome se pro­šlost men­ja a budućnost je ne­iz­men­ji­va, gde je­zik ne oživ­lja­va mi­sao nego je ubi­ja, gde se mir obez­beđu­je ra­tom, rop­stvo pro­gla­ša­va slo­bo­do­m, moć za­sni­va na stra­hu i ne­znan­ju, a gra­ni­ce iz­me­đu laži i isti­ne za­u­vek su iz­bri­sa­ne. I gde san, pre nego što i on bude pro­gra­mi­ran, osta­je je­di­ni slo­bo­dan ko­ri­dor ko­jim se iz mračnog sve­ta 1984, 1985, 1986. ili ko zna koje, može pobeći u neki bol­ji.

San i, na­rav­no, smrt. I kad Smit­hov mučitelj, pro­svećeni inžen­jer ljud­skih duša, O’Bri­en, kaže da će se opet sre­sti ”tamo gde nema mra­ka”, ovaj večni su­bjekt ist­o­ri­je i na­iv­ni pred­stav­nik ljud­ske nade ve­ru­je da to može biti samo na pašnja­ku, u Zlat­nom kra­ju nad ko­jim uvek sija sun­ce.

Oni se i sreću tamo gde mra­ka nema. Samo to nije Zla­tan kraj, Pašnjak Go­spod­nji, po­sled­nje utočište hu­ma­ni­te­ta. To je pod­zem­na ćeli­ja policije, u ko­joj se si­ja­li­ca, to je­di­no za­tvo­re­ničko sun­ce, ni­ka­da ne gasi. I ta raz­li­ka iz­me­đu božan­škog pa­šnja­ka i ljud­ske pečine, večna je raz­li­ka iz­me­đu naših nada i isti­na, naših uto­pi­ja i re­a­l­no­sti, naših isto­rij­skih ci­l­je­va i naše isto­ri­je, a možda i ljud­ske ilu­zi­je i ljud­ske sud­bi­ne.

Za ovu su­mor­nu sli­ku Veka pro­svećeno­sti i Dvo­mi­sli nje­go­ve ma­te­ri­jalis­tičke ci­vi­li­za­ci­je, Bradford do­bi­ja ti­tu­lu re­di­t­el­ja go­di­ne, a John Hart, po­bun­je­nik s raz­lo­gom ali bez iz­gle­da, pre­stiž naj­boljeg gl­um­ca. A šta smo mi gle­da­o­ci do­bi­li? Ni­smo do­bi­li ništa. Na­pro­tiv, iz­gu­bi­li smo nešto. I baš se u tom gu­bit­ku sadrži naš naj­veći do­bi­tak. Iz­gu­bi­li smo, na­daj­mo se, nešto od sebičnjačke rav­no­du­šno­sti s ko­jom gle­da­mo svet oko sebe.

Jer, pred ovim bes­kom­pro­mi­snim fil­mom ne­ma­mo utešan osećaj da vi­di­mo budućnosi, koja se, ako smo mu­dri, može izbeći: koja se može, ali ne mora do­go­di­ti. Vi­di­mo ne­što što se svu­da oko nas već događa. Vi­di­mo budućnost ko­ja je već došla, ali­ još nije prošla i nema iz­gle­da da ika­da pro­đe. Kada u fil­mu 1984. vi­di­mo iz­li­ve pro­gra­mi­ra­ne mržnje, vi­di­mo i pri­nud­nu, tre­­ni­ra­nu, pro­gra­mi­ra­nu mržnju što po­tre­sa i naš svet.

Be­smi­sle­ni rat na ekra­nu tek pre­sli­ka­va be­smi­sle­ne ra­to­ve koje vo­di­mo. Bom­ba što ra­za­ra Lon­don i za na­s je već na ne­koj lan­sir­noj ram­pi. Kad sa Smit­hom pro­la­zi­mo si­ro­tin­jskim četvr­ti­ma, upo­zna­je­mo i bedu svo­jih geta, ne­prav­de svo­jih so­ci­jal­nih uto­pi­ja. U tu­poj ravno­dušno­sti gra­đa­na na fi­lmu, pre­po­zna­je­mo, ako smo pošteni, i vla­sti­tu.

Kad u za­bra­nje­nom azi­lu sve­moćne Par­ti­je sa Smithom posećuje­mo O’Bri­e­na, ne možemo se ne spo­me­nu­ti i svo­jih par­ti­ja, svo­jih sve­moćnika. Umi­ran­je od gla­di Smit­ho­ve maj­ke i se­stre, umi­ran­je je lju­di i dece na­šeg sve­ta. Za­tva­ran­je, mučenje i po­gu­bljen­je Win­sto­na Smit­ha za­tva­ra­nje je, mučenje i po­gu­bljen­je va­šeg su­gra­đa­ni­na, pri­ja­tel­ja, bližnjeg, ili će to usko­ro biti, vaše je to za­tva­ran­je, mučenje i po­gu­bljen­je, ili će usko­ro biti.

Ali, kad sa zeb­njom pra­ti­mo tok Smit­ho­ve po­bu­ne i svom joj dušom do­bro želi­mo, i sami po­sta­je­mo plen op­ste Dvo­mi­sl­i­, jer mi zna­mo da će se ona rđavo završiti. Ne što smo Or­wella čita­li, već što, ma čemu se na­da­li, du­bo­ko u srcu po­zna­jemo svet u kome živi­mo.

Svet, u kome se, u pra­voj, tek pro­tekloj go­di­ni 1984. u 98 ze­mal­ja, čla­ni­ca Uje­din­je­nih na­ci­ja, lju­di, zaštićeni nje­nom po­vel­jom i svim mo­gućim hu­ma­nistič­kim kon­ven­ci­ja­ma, u svr­hu pre­va­spi­ta­va­n­ja, re­for­mi­san­ja i dru­štve­nog pri­la­gođavan­ja, po­ta­pahu u iz­met, prže­ni behu na elek­tričnim ražnje­vi­ma, sa­hran­ji­va­hu se po dušev­nim bo­l­ni­ca­ma i umlaćivahu čekićima.

Svet u kome se još uvek ro­bu­je za mišl­jen­je, i ro­bu­je mišlje­nju, i upra­vo zato što se mi­šl­jen­ju ro­bu­je, na ro­bi­ju se zbog mišljen­ja ide.

Svet u kome još uvek ima samo je­dan po­u­zdan način da se čo­vek rodi, a već bez­broj si­gur­nih načina da se ubi­je, i opet, hil­ja­du na­čina da se umre, a samo je­dan da se preživi.

Svet u ko­me­ je ­sva­ki Smith osu­đen na smrt, samo je pi­tan­je kada i kako će se pre­su­da izvršiti. En­gle­ski­ je pe­snik John Don­ne pe­vao:

Ni­kad ne pi­taj za kim zvono zvoni,

Jer, ono zvoni i za tebe.

Tako i mi, gle­da­o­ci Brad­for­do­vog fi­i­ma, možemo reći: ”Ne pi­taj­mo za koga od bola i sti­da urla mučeni Win­ston Smith. Urla za sve koje u ovom času, bilo gde u sve­tu i bilo zbog čega, muče, pro­go­ne, ponižava­ju i u­bi­ja­ju.”

Urla i za nas!

понедељак, 19. октобар 2009.

Veliki Brat - iz literarne antiutopije u TV utopiju! (1)

Termin "Veliki Brat" je do većeg dela populacije stigao putem malih ekrana, u jednoj neosnovanoj glorifikaciji izvornog značenja! Nova sezona je počela, pažljivo "odabrani" predstavnici svakodnevno nam u lice nabijaju ogledalo koje oslikava svu nakaradnost našeg društva, a desetine i stotine hiljada gledalaca svakodnevno uživa u prozoru, ne prepoznajući lik iz ogledala. Na jednom drugom, konkurentskom kanalu, bez svoje krivice nazvani "VIP" predstavnici istog nam društva, obreli su se na farmi, da pokažu seljacima da nije sve tako crno i da je i na farmi život lep i veseo!
Beše jednom jedan pisac koga zvahu Džordž Orvel. Stvori on tako lik Velikog Brata za svoju knjigu "1984.". Uz to, napisa još jednu knjigu za sva vremena, koju nazva "Životinjska Farma". Mnogo godina kasnije, u izopačenim verzijama, gledamo meč Orvel protiv Orvela!
O fenomenu Velikog Brata, o njegovoj istoriji, pozadini, popularnosti, piše moj prijatelj Dalibor Djordjević (tekst napisan za i objavljen u studentskom časopisu PRESSEK, april/maj 2008).
Džordž Orvel za početnike.

Engleski pisac Džordž Orvel [pravo ime Erik Artur Bler (1903-1950)] ušao je u istoriju književnosti kao autor dva vanserijska romana: ’’Životinjska farma’’ i ’’1984’’. Retki su pisci koji svoja politička ubedjenja pokušaju da prenesu u književna dela, a da ta dela ostanu toliko uticajna, citirana, ekranizovana i čija aktuelnost sa vremenom ne jenjava. ’’Životinjska farma’’ ima svoju animiranu i filmovanu verziju, a ’’1984’’ ima dve ekranizacije (treća je najavljena za 2009. godinu), ali i planetarnu popularnost zahvaljujući reality programu Veliki brat. U oba svoja romana Orvel problematizuje pitanje društvenih sistema, načina vladanja. U ’’Farmi’’ životinje izvode revoluciju protiv ljudi/ugnjetača, e da bi vodje revolucije samo zaposeli vladarske položaje i postali isti ili gori od svrgnutih. Kad pročitate ’’Životinjsku farmu’’ lakše vam padne neuspeh petooktobarske revolucije kod nas. U ’’1984’’ Orvel daje mračnu viziju budućnosti, viziju totalitarne države koja je u stalnom ratu, kako bi zastrašeno stanovništvo bilo pokorno, dok policija progoni svakog ko i pomisli da dovede u pitanje politiku vladajuće Partije. Iz sižea koji sledi sami proširite koincidencije izmedju romana i sveta u kome živimo. Dakle, posle nuklearnog rata svet je podeljen na tri superdržave: Okeaniju (Amerika sa Britanijom), Evroaziju (Evropa sa Rusijom) i Istaziju (Kina sa Indijom i ostalim azijskim zemljama). Dve od tri države su uvek u savezništvu protiv treće. Po sklapanju primirja, dojučerašnji neprijatelj postaje saveznik protiv dojučerašnjeg prijatelja. Bejahu li Talibani u Avganistanu američki saveznici protiv Rusije, a od onomad američki neprijatelji? Ovakva vrsta sećanja kod Orvela je zabranjena i onemogućena: posle svake promene kursa ljudi zaposleni u Ministarstvu istine (ironično, zar ne?) brišu, prepravljaju, falsifikuju istoriju tako da dojučerašni neprijatelji postaju vekovni prijatelji, i obrnuto. U Pisti jedan (nekada se zvao London), glavnom gradu Okeanije, pri ovom Ministarstvu, radi Vinston Smit, glavni junak romana. On u redakciji Tajmsa iz starih brojeva prepravlja svaki podatak koji ne odgovara današnjoj politici Partije. Duboko oseća da je sve to što se radi laž i obmana, ali nema s kim da to podeli, jer bi odmah bio uhapšen zbog ’’zlomisli’’. Telekrani su postavljeni svugde. Sa njih se emituje propaganda Partije, ali i svi su nadgledani putem njih. Vinston je član Šire Partije, to su svi državni službenici. Iznad njih su članovi Uže Partije, rukovodioci. Na dnu su proli, potlačeno stanovništvo, neobrazovano, zabavljeno nameštenim igrama na sreću. Na vrhu piramide je Veliki brat, tajnoviti vladar koji se retko pojavljuje u javnosti, ali čije oči posmatraju svakoga sa svuda izlepljenih plakata. Orvel je lik Velikog brata kreirao spajajući  Staljina i Hitlera u jedno. Osim neprijateljskih država protiv kojih se ratuje, stanovnici Okeanije su propagandom navedeni da mrze državnog neprijatelja i izdajnika, Emanuela Goldštajna, koji, navodno, u podzemlju organizuje pokret ’’Bratstvo’’ za ustanak protiv Partije. (Setite se samo koliko su naši proli mrzeli domaće neprijatelje: Draškovića, Djindjića, Jovanovića...) Mržnja se javno upražnjava svakog dana tokom dva minuta mržnje. Na velikom ekranu se prikazuje Goldštajn kako nešto priča, ali njegovu priču niko ne sluša, svi urlaju u glas, dokazujući odanost Partiji. Jednom prilikom Vinston Smit učestvuje u javnim izlivima mržnje, ali u mislima viče ’’Dole Veliki brat’’. To je bilo dovoljno da ga primeti jedan član Partije, ponudi mu da ga poveže sa ’’Bratstvom’’ i Goldštajnom. Tek na kraju se ispostavlja da ga je O’Brajan, taj navodni istomišljenik, razotrkio kao zlomislitelja i postaje njegov mučitelj u prevaspitavanju. I ljubavna veza sa Julijom (što je takodje zabranjeno, i seks je zabranjen, jer samo neiživljena bića mogu biti verni i poslušni članovi Partije) biva nadgledana, te ih hapse u iznajmljenoj sobi na periferiji, na spratu bezazlenog prodavca antikviteta, koji je, naravno, doušnik Partije. Prevaspitavanje se sprovodi u sobi 101. Mučenje služi da zlomislitelj shvati svoju krivicu i ponovo zavoli Velikog brata. Mučenje nije samo fizičko. Za svakog postoji u dosijeu koje su mu najveće fobije, te Vinstona O’Brajan muči šlemom sa pacovima, Smitovim najvećim strahom. Šlem ima otvore kroz koje pacovi ulaze u glavu, grizu obraze, jezik i dalje utrobu, ili izgrizu oči i ulaze u glavu. Vinston popušta i prihvata da vidi 5 iako mu O’Brajan pokazuje 4 prsta. Roman se završava porazom glavnog junaka koji, praznog pogleda, u kafani ’’Pod kestenom’’ pije smrdljivi džin i voli Velikog brata čije ga oči posmatraju sa velikog plakata sa zida.

Kult ličnosti.

Kult ličnosti ili obogotvorenje predsednika države imamo u antiutopijskim romanima (Zamjatin – ’’Mi’’, Orvel – ’’1984’’, Haksli – Vrli novi svet’’), ali i u diktatorskim režimima: u Nemačkoj – Hitler, u Rusiji – Staljin (ostalo je zabeleženo da su i najveći medicinski stručnjaci u Rusiji verovali u Staljinovu besmrtnost!), u Jugoslaviji – Tito, u Srbiji – Milošević... Uprkos činjenici da je stvaranje bogova na zemlji kršenje božje zapovesti, u ljudskoj je prirodi da svoju sudbinu preda u ruke nekom mnogo bližem, konkretnijem, pojavnijem, makar i manje pravednom bogu od samog Boga. Ako smo s ove strane dobra i zla i složimo se da je totalitarizam najgori od svih društvenih poredaka, postavlja se pitanje otkud onda tolika popularnost jednog TV programa, čija je idejna podloga roman ’’1984’’, najmračnija vizija čovekove budućnosti, gde će svaki gradjanin biti u ulozi ukućanina Velikog brata, bez ikakve slobode da i pomisli išta mimo volje VB? Jedan od odgovora leži u činjenici da u svakom društvu, baš kao i u romanu, 85% stanovništva čine ’’proli’’(skraćeno od proleteri) – ’’sirotinja raja’’ kojoj pojmovi diktatura i demokratija suštinski zaista ništa ne znače, sve dok ima ’leba da se jede. Protiv Miloševića 2000-te nije glasalo klasno osvešćeno društvo žedno demokratskih sloboda, već ogladneo, ogoleo i oboseo narod.


петак, 16. октобар 2009.

Uzdignuti iz pepela: Vekovnici IV


VEKOVNICI, strip serijal scenariste Marka Stojanovića, najavili su već posle prvog albuma da ozbiljno pretenduju da stanu na tron srpske, pa i balkanske strip scene. Posle trećeg, od najavljenih osam albuma, oni već suvereno vladaju, a sa završenim četvrtim albumom, koji je najavljen sa Sajam knjiga u Beogradu, Vekovnici nam stavljaju do znanja da njihov cilj nije da samo dopru do visina, već da se tu zadrže i da tako uzdignu i celu srpsku i balkansku strip scenu na viši nivo.


Projekat koji je svetlost dana ugledao kroz nastavke u Politikinom Zabavniku, ambiciozno su započeli Marko Stojanović ("Postelja od gloga","Maks Debris", itd. itd), crtač Srdjan Nikolic Peka i kolorista Milan Antanasijević. Kasnije je iza projekta stao System Comics, koji i dalje istrajava u nimalo lakim i isplativim naporima rehabilitacije domaće strip scene.
Vekovnici nam pripovedaju o avanturama Marka Kraljevića i njegovog vampirskog druga, kineza Čena, koji nas vode od srednjeg veka, preko carske Austrije, do drevne Kine, koketirajući sa legendama i mitovima prošlosti.
Ovaj projekat okupio je gotovo sve relevantne strip crtače sa Balkana, u zanimljivoj kombinaciji isprepletanih priča i stilova crtanja.



 


Novi, četvrti album serijala “Vekovnici” pod imenom “Pepeo” nacrtan je od strane Milorada Vicanovića Maze, Daniela Atanasova i Filipa Andronika, sa kolorom Ivana Šainovića, Ozrena Miždala i Damjana Mihailova. Naravno, po scenariju Marka Stojanovića. Pepeo nas pričom dovodi tačno na polovinu prvog serijala Vekovnika i odgovara na mnoga pitanja iz prethodnih albuma... Ali, postavlja i neka nova!

четвртак, 15. октобар 2009.

Selo FUCKING i njegovi problemi!

Verovali ili ne, na severu Austrije, 30-ak km od Salcburga postoji selo koje se zove Fucking! (Čak i oni koji ne znaju engleski, sigurno znaju ovu reč). Dobro, neko će reći i kod postoje mesta sa neobičnim i asocijativnim imenima (selo Donje Brijanje, na pr.), ali kako engleski jezik govori mnogo više ljudi nego srpski, normalno je da toponimi sa intrigantnim značenjem na engleskom privlače mnogo više pažnje.



Selo Fucking pod pravom je opsadom turista, od kojih ima mnogo više štete nego koristi. Omiljeno mesto turista u selu su table sa natpisom imena na ulazu i izlazu iz sela. Godinama je dobar deo budžeta sela izdvajan za zamenu tabli sa natpisom, jer su ih turisti gotovo redovno krali. Onda su vlasti odlučile  da stubove sa natpisom zaliju betonom, a same table zavare na čelične držače. Kako više nije bilo tako lako skidati natpise, turisti su se prekvalifikovali na skidanje gaća! Naime, meštani sela su se našli u prilično nezgodnoj situaciji kada su gotovo svakodnevno nailazili na turiste koji se isped znaka kamerama ili telefonima slikaju dok upražnjavaju seks! Meštani sela, kojih ima stotinjak, tvrde da drže do tradicionalnih moralnih vrednosti, te da je ovo velika uvreda za njih. U selu se intenzivno razmišlja o uvodjenju video nadzora, kako bi se stalo na put ovakvim pojavama.


Naselje Fucking se prvi put pominje u spisima još 1070. godine, a naziv je dobilo po jednom lordu koji se zvao Foko (Focko) i koji je živeo u VI veku. Sufiks „-ing“ na nemačkom označava pripadnost odredjenoj familiji, pa naziv sela Fucking na nemačkom znači Fokovi ljudi, odnosno oni koji potiču od njega.
Zbog stalnih neprilika, u selu je 2004. održan referenduma za promenu naziva sela, ali su stanovnici (pitam se da li se zovu Fuckers?) odbili da se odreknu tradicije i skoro hiljadu godina starog naziva.


Kao da nije bilo dovoljno što naziv sela izaziva probleme, neko je u nameri da opomene vozače da uspore, dodao tablu sa natpisom „Ne tako brzo, molimo vas“. Kakva paradoksija! Mislim da se sada ni turisti (oni, koji vole egzibicionizam) neće žuriti prilikom posete selu. Po uputstvu!

среда, 14. октобар 2009.

Ladno, al standard: 14.oktobar, Svetski Dan Standarda

Danas je 14. oktobar. Jedan dan pre zvaničnog početka grejne sezone, i samo tri dana nakon nedeljenih 28  stepeni, danas je bilo svega 8. Uprkos tome što je bilo nestandardno hladno, danas je Svetski Dan Standarda.


Svetski Dan Standarda se obeležava svake godine 14. oktobra u čast naporima hiljade stručnjaka širom sveta koji rade na razvoju standarda koji olakšavaju život u ’Globalnom Selu’! Ti standardi olakšavaju trgovimu i promet robe, omogućavaju širenje i prenos znanja, primenu novih tehnoloških izuma.
Tri glavne medjunarodne organizacije koje se bave pitanjem standardizacije su: Internacionalna Elektrotehnička Komisija (IEC), Internacionalana Telekomunikaciona Unija (ITU) i Internacionalna Organizacija za Standardizaciju (ISO). Svojim radom na razvoju standarada ove tri organizacije otvaraju i povezuju tržišta, promovišu zaštitu životne sredine, bezbednost, sigurnost, zdralje i pristup informacijama. Standardi često potiru granice izmedju bogartih i siromašnih, utičući direktno na zdravu konkurenciju i realno formiranje cena.
Standardi su prisutni svuda oko nas. Čak u toj meri da bi bez njih danas svet teško funkcionicao, ako bi uopšte i funkcionisao. Standardi nam omogućavaju postojanje interneta, rad kompjutera, razmenu informacija, bankarske transakcije, rad navigacionih sistema u avio i aeronautičkoj industriji, ali i rad kućnih aparata poput frižidera, DVD uredjaja ili mobilnih telefona. Bez standarada bi i ovi redovi mog bloga izgledali mnogo drugačije, ako bi ih uopšte bilo.

ISO

Internacionalna Organizacija za Standardizaciju je svakako najpoznatija od tri gore pomenute. Ova organizacija ima dva zvanična jezika, Engleski i Francuski. Medjutim, sam naziv organizacije nije potekao od inicijala naziva ove organizacije, koji na oba zvanična jezika glasi ISO. Malo je poznato, ali naziv organizacije potiče od grčke reči isos, što znači jednako. Znajući da će inicijali naziva organizacije biti različiti od jezika do jezika, osnivači ove organizacije su se odlučili za ISO kao univerzalno prihvaćen kraći naziv. Ovo, samo po sebi, reflektuje ciljeve same organizacije: izjednačavanje i standardizacija širom planete.

понедељак, 12. октобар 2009.

Sa ulica Niša!


Za njih već postoji bar neko rešenje! Psi sa ulica Niša imaju svoje utočište u skoro izgradjenom azilu.


Za njih se bar nazire neko rešenje! Deca sa ulica Niša bi do kraja godine trebalo da svoje utočište nadju u svratištu koje će početi da radi u okviru doma "Duško Radović".

Besplatno u pozorište!



Evo jedne zanimljive i lepe akcije Narodnog pozorišta u Nišu!

Uslikate bilbord, odete do blagajne, pokažete sliku i... odaberete predstavu koju ćete gledati besplatno!

Lep način da se publika zainteresuje i bar malo vrati u pozorište.
Nažalost, odavno smo oguglali na duševnu glad, pa potrebu za kulturom osetimo tek u retkim, neobjašnjivim trenucima. Zato se mora opravdati plasman kuture kao proizvoda koji mora i ovako da se reklamira. Narodno pozorište je ove jeseni imalo nekoliko promotivnih akcija pod nazivom "U susret publici", gde je na istaknutim gradskim punktovima, pa čak i u Tempo marketu, nudjena promotivna cena ulaznica po 200 dinara.

Ipak, niško pozorište je zavučeno i daleko od centra grada, pa je teško ljudima da pešače do blagajne (ko nije nišlija, ili ne zna gde se nalazi pozorište u Nišu, neka ovo shvati kao surovu ironiju).

Doduše, znate onaj osećaj kada niste gladni, ali prodjete pored neke pekare ili ćevapdžinice, pa osetite onaj miris...hmmm, pa odjednom osetite glad, zakrče vam creva, počene da se luči pljuvačka... jednostavno, morate da se vratite po pljesku!
Možda je ovakav agresivniji vid promocije pozorišta neophodan da počenmo da reagujemo na kulturne asocijacije, da osetimo miris, da osetimo glad za kulturom!
Onda ćemo već sami (redovnije) da idemo na krku, pardon, predstavu!

P.S. Za repertoar i ostale detalje, posetite sajt Narodnog pozorišta Niš.

недеља, 11. октобар 2009.

Videh mladića u ulici karadžića!


Onomad se šetah sa drugom Pobedinom ulicom u Nišu (već par godina neuspešno prekrštenom u Obrenovićevu), pa nas put nanese i pored zgrade niškog SUP-a. Birokratsko-administrativne obaveze su uzimale danak (ili bar sate) mnogim nišlijama koji su (ne)strpljivo čekali u redovima za nove (čitaj: plastične) lične karte, za nove (čitaj: crvene) pasoše, za dozvole, tablice i ostala luksuziranja. Na trenutak sam zastao da razmislim da li da se i ja priključim jednom od redova (radi ličnog luksuziranja), i taj trenutak beše dovoljan da mi pogled odleti na stranu i zaustavi se na zgradi pored SUP-a na kojoj mi se učini da piše „ulica Karadžićeva“. Pogledah: pisalo je! Pogleda i moj drug: pisalo je! Pogledajte i vi:

Piše?

Koja vam je prva asocijacija na prezime Karadžić?
1. Ako je vaš odgovor je Vuk, idite na pitanje br.3
2. Ako je vaš odgovor je Radovan, pronikli ste u moje pitanje! Možete na sledeći pasus.
3. Pokušajte ponovo: Koja je druga asocojacija na prezime „Karadžić“?
Sada će vas odgovor nesumljivo odvesti na tačku br.2

Dobro, koliko još znate Karadžića koji su javne i poznate ličnosti (zaslužni da možda neka ulica ponese njihovo ime,t.j. prezime u ovom slučaju)? Na prvu loptu, bez listanja knjiga i interneta? Dva? Tri? Nešto ne verujem da je imenodavac mislio na Tomislava Karadžića, predsednika FSS, Mimu Karadžića, glumca, Minu Karadžić, Vukovu ćerku. Moja lista je iscrpljena.

Verujem da su mislili na Vuka Stefanovića, ali nisu ispoštovali njegovo osnovno pravilo: „Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano!“ Ne znam sada o čemu su govorili kada su davali ime ovoj ulici, ali znam da kada se čita napisano, čovek može da pomisli na svašta.

S druge strane, nazivajući tako ulicu tik pored SUP-a, možda su samo hteli da konstantno podsećaju policiju na njihov primarni zadatak! (I ne, nisam mislio na opismenjavanje!) Sada, kada im je Karadžić na dohvat ruke, očas će naći i Mladića!

I da razjasnim, naslova radi, dok čekah, u ulici Karadžića videh kako šetaju jednu devojku i jednog mladića!

субота, 10. октобар 2009.

Obama: Mir, mir, mir... Nobel je kriv!


Nije prošlo ni deset meseci od kada je postao superheroj... ovaj, hoću reći predsednik,  Barak Obama je već dobio Nobelovu nagradu!
Bačen u već naoštrene kandže svetske ekonomske krize, u amanet dobivši oštro kritikovani rat i mnogobrojne probleme na domaćoj i svetskoj sceni, prvi tamnoputi lider SAD (čitaj: sveta) za sada nije uspeo da sve svoje reči pretvori u dela. Iako je svojim govorima inspirisao milione i milone ljudi širom sveta, oživljavanje posrnule ekonomije, reforma zdravstvenog sistema, smanjenje nuklearno oružja, globalno zagrevanje i ekologija suviše su veliki problemi i zalogaji da bi se lako, brzo i odjednom progutali. I Obama je svestan da će se zadaviti ako guta brzo, i da jednostavno mora da žvaće duže i pažljivije.
Barak Obama je Nobela dobio za ideju i viziju drugačijeg sveta, za nešto što tek treba da uradi. Koliki podsticaj, motivaciju i snagu davala, ova nagrada je Obami trenutno nesumljivo dodatno breme na ledjima koje mu (ni)je bilo potrebno.
Nagradu je dobio možda neočekivano, možda preuranjeno, možda opravdano.
Vreme će pokazati!

недеља, 4. октобар 2009.

Zabranjen pristup nezaposlenima!


Sa stalno rastućom stopom nezaposlenosti, sa sve tamnijim oblakom nagoveštaja otpuštanja koji se obavija iznad nas, sa sve manje izgleda da novopečeni i budući diplomci nadju posao, sve više ljudi u našoj zemlji nema pristup skupim buticima, nema pristup ekskluzivnim, pa ni običnim restoranima, nema pristup hotelima i turističkim agencijama, sve redje ima pristup megamarketima i kafićima, sve više se odriče čak i sitnih životnih zadovoljstava.
Ako povrh svega čovek ide ulicom i vidi da mu je zabranjen pristup i na dobrom delu običnog, betonskog, raskopanog, zavučenog trotoara, zato što je nezaposlen, onda mu se stvarno smuči od svega! Ajde, tog parčeta trotoara ću se lako i rado odreći, ali ne mogu tako lako preći preko činjenice da me ono podseća na sva ona druga odricanja.
Možda bi država trebalo da sponzoriše akciju nabavki i postavljanja takvih tabli na sva „adekvatna“ mesta, da žutom linijom iscrta trase kojima se nezaposleni mogu kretati, kako ne bi slučajno naleteli na neke cipele koje će nam se svidjati dok ne vidimo cenu, na radnju sa plazma televizorom za koji je zid našeg stana mali, na auto kuću u čijem ćemo izlogu videti auto kakav ćemo možda voziti za 15 godina, na salon u kome ćemo videti nameštaj za koji smo verovali da postoji samo u katalozima,...
Zaista, potrebno je više takvih tabli, da bi smo znali svoj put, da bi smo znali svoje mesto u svemiru, da bi smo mirno, bez iskušenja, živeli u školjci beznadja!
Državo, pomozi nam! Ako nam ne daš posao, daj nam bar dovoljno takvih tabli!

Podelite ovo

Related Posts with Thumbnails