четвртак, 31. мај 2012.

Izborni aforizmi Dalibora Đorđevića




*
Baba prati politiku, da vidi hoće li
Toma i Boris na kraju da se uzmu!

*
Počinjem da se zadužujem.
Dosta sam nedužan stradao!

*
Došlo je do smene
na mestu kapetana Titanika.

*
Posle skraćivanja
- nema kajanja!

*
Loše ste čuli onomad, poziv je glasio:
TADIĆU - POVEDI, NIKOLIĆU - POBEDI!

*
Boris: 'oće kaki - neće kaki!
DS izglasao - KAKI!

*
Kako god da glasaš
Tadić ti je otpozadi!

*
Hoće li Ivica da trgne:
''Ko bi rek'o čuda da se dese, da Nikolić pobedu odnese!''

*
Je l' ovo znači da ''Bolji život''
više neće biti repriziran?

*
Boris je pravi dijamant.
U sve se meša!

*
Boris Tadic u izbornoj noći: Neću biti premijer!
Boris Tadic danas: Biću premijer!
Boris Tadic je juče govorio jedno, danas drugo, a sutra?
Opasno je kockati se evropskom budućnošću Srbije!

*
Kad se najmanje nadate,
najčešće se baš tad
- ništa ne desi!

*
A da mi na kraju ipak čujemo ono:
3,2,1... TOMO, BORISE, NAPUSTITE KUĆU
VELIKOG MIŠKOVIĆA!!!

*
Sve što je lepo ima kraj.
Znači, zato ovo naše nema kraj!

*
Uostalom, sad su svi vlast u ovoj zemlji!
Ko mene šta pita? Ja sam samo ubogi aforističar
što valove broji niz pučinu...

*
Ko se slaže sa mnom neka digne ruku.
Ko se ne slaže - neka digne obe!


Još aforizama Dalibora Đorđevića možete videti ovde i ovde,
a nove možete pratiti na njegovom twiter nalogu Bushman Ba @Dalibororevi

недеља, 13. мај 2012.

Orvel ili Haksli, ko je bio u pravu?

Dvojica velikih vizionara, Džordž Orvel i Oldus Haksli, imali su drugačije viđenje budućnosti, naše sadašnjosti, u svojim remek delima „1984“ i „Vrlom novom svetu“. Iako napisana pre dvadeset pet godina, knjiga Neila Postmana „Zabavljajući se do smrti: Javni diskurs u dobu šou- biznisa“ proverava ko je bio u pravu i, čini se, tek dobija svoju punu potvrdu!


Postman je 1984. godine na prestižnom Sajmu knjiga u Frankfurtu učestvujući u diskusiji na temu povezanosti Orvelove 1984-te i savremenog sveta, izneo tvrdnju da Hakslijev Vrli novi svet mnogo bolje oslikava današnjicu od Orvelovog dela. Na osnovu ove diskusije, Postman je 1985. objavio svoju knjigu koja je prevedena na desetak jezika i prodata u preko 200.000 primeraka širom sveta. Godine 2005., Postmanov sin je objavio reizdanje ove knjige povodom dvadesetogodišnjice prvog izdanja. Knjiga „Zabavljajući se do smrti: Javni diskurs u Dobu šou- biznisa“ smatra se jednim od najznačajnijih  dela  Ekologije Medija.

Neil Postman razlikuje Orvelovu viziju budućnosti u kojoj totalitarni vladajući režim ograničava individualna prava, i Hakslijevu viziju u kojoj se ljudi dobrovoljno odriču svojih prava, da bi se predali užitku! Prenešeno u kontekst današnjice, Postman vidi televiziju kao savremenu „somu“ putem koje se ljudi odriču svojih prava zabave radi. Knjiga, i drugi štampani mediji, drastično se razlikuju od televizije po načinu obrade i prezentovanja informacije. Čitanje zahteva intenzivnije intelektualno učešće, interaktivno i dijalektičko, dok televizija zahteva samo pasivnu uključenost, sputavajući potrebu za intelektualnim i racionalnim razmišljanjem.

Kao primer, Postman navodi činjenicu da su prvih petnaest predsednika SAD verovatno mogli da šetaju ulicom, a da ih prosečan građanin ne prepozna. Ipak, ovi ljudi bi se lako prepoznali po svojim delima i pisanim rečima. Nasuprot tome, danas, imena predsednika, ali i mnogo manje značajnih ličnosti, kao prvu asocijaciju pre svega izazivaju vizuelni odgovor, slike sa TV-a, a vrlo malo njihove reči!

Orvelov Veliki brat nameće svoj autoritet i represiju spolja, dok se kod Hakslija ljudi svojevoljno lišavaju svoje autonomije, zrelosti i istorije. Ljudi će zavoleti tehnologije koje razmišljaju umesto njih! Prihvatajući nepotrebno kao sastavni deo svakodnevice, gušimo i gubimo značajno, relevantno. U moru informacija, ono bitno i korisno postaje nevidljivo, razvodnjeno. Kao što je Kolridž u jednom od svojih čuvenih stihova rekao: Voda, voda svuda, a ni kap nije za piće! (Water, water everywhere, and not a drop to drink!)

Nekada se postavljalo pitanje „Da li televizija oblikuje našu kulturu ili je samo oslikava?“ Ovo pitanje je vremenom izgubilo smisao, jer je televizija zapravo postala naša kultura!

Na osnovu knjige nastala je ova strip ilustracija, koju sam preveo za Paradoksiju!


Neil Postman, humanista, teoretičar medija, kritičar kulture, profesor i pisac umro je 2003.godine. Knjigu „Amusing ourself to death“ napisao je pre ere masovne uporebe interneta, novog medija koji je donekle umanjio primat televizije. Internet sajtovi, forumi, blogovi vratili su ulogu čitanju pri istraživanjima i razmeni informacije. Kako li bi Neil Postman analizirao ovaj kulturni fenomen?



среда, 09. мај 2012.

Ekskluzivno: Intervju sa vlasnikom čuvenog A4 lista sa Limunda!!!

Pre nekoliko dana na Limudnu se pojavila aukcija koja je privukla dosta pažnje. U pitanju je jedan običan list papira A4 formata. Ali, da li je baš tako? Tri dana i 15 sati pre isteka aukcije ovaj list papira je već dostigao cenu od gotovo 1.500 dinara i preko 56.000 poseta. And still counting!


O svojoj aukciji, ovom neobičnom „VIP“ papiru, njegovim posebnim osobinama, specijalno za Paradoksiju govori FoxMudler, ponosni vlasnik.

Kako i zašto si se odlučio za ovu aukciju, odakle ideja, inspiracija za tako nešto?

Gledam šta sve ljudi prodaju na Limundu, prosto ispadne smešno. Odu do neke stare kante u kući, nekog tavana, šupe, prokopaju tu malo, i nadju nešto što ni otpad ne bi uzeo, postave to na Limundo, i onda se to vrti do besvesti. Sa druge strane, video sam kako ljudi prodaju listove u boji, recimo 25 komada, postave 4 boje i napišu kupac bira boju. Oni mu prekinu aukciju, jer nije aukcija nego oglas???!!! Onda ja dodjem na ideju da postavim 500 listova papira i da budu deo kolekcije, medjutim zbog nesavršenosti Limundo sistema, nemoguće je duplirati istu aukciju, već se mora otvrati nova, svaki put. Meni bi to oduzelo dragoceno vreme, jer se bavim akvaristikom i nemam baš vremena na pretek, pa odustanem. Prva aukcija je bila postavljena na 9 dana, da se vrti 9 puta, u prvom krugu nije bilo ponuda (baš me čudilo :) ), ali samo što je počeo drugi krug, javila se jedna osoba i ponudila 10 dinara. Onda su krenula razna pitanja. Prvo pitanje, sećam se, je bilo je jedno koje nisam objavio, "Koja je debljina papira?". Odgovor je glasio: "A, bre, običan papir." Nakon toga su krenula razna pitanja i ja krenuo da se šalim i eto šta je ispalo!


Zbog čega si odlučio da se odrekneš svog dragocenog lista? Mislim, ljudi prodaju svašta, čak i bubreg, ali list A4…?

Zašto bi čovek prodao bubreg?  Možda mu treba velika svota novca za nešto, kocka se, drogira, pije... Ja ne spadam u tu kategoriju, ja sam fin i oženjen. Doduše, u toku je brakorazvodna parnica.  Na sudu smo sve podelili na pola, ostalo je da se podeli/preseče auto (mislim da majstor to uveliko radi dok ja kucam) i ovaj jedinstveni list papira. Kako ni ja ni žena nismo hteli da primenimo metodu pravljenja dva A5 lista (jer smo sentimentalno vezani za A4), odlučili smo se, teška srca, da list prodamo, a neverovatan novac koji zaradimo, podelimo.


Nedavno je čuvena slika "Krik" prodata na aukciji za 120 miliona dolara, premašivši za duplo svoju početnu/očekivanu vrednost. Ipak, ova slika je dečija igra za tvoj list A4, ako pogledamo njegovu početnu vrednost. Tvoj komentar?


Krik je samo duplirao svoju vrednost, ovaj specijalan list papira je uvećao svoju vrednost mnogostruko, ne znam 50-ak puta i sada kada to uporedimo 50 >> 2. Krik je prodavan nekoliko puta, a mom listu je ovo prva aukcija. Pa šta je vrednije?


Da li si očekivao ovakvo i ovoliko interesovanje, koju cenu si očekivao/priželjkivao na početku aukcije?


Priželjkivao sam, kao kod “Krik"-a, da se cena maker duplira. Ovakvoj ekspanziji se niko nije nadao, mada, ipak je to jedinstveni, specijalni list papira.


Šta ćeš uraditi sa parama koje dobiješ od aukcije? Da li ćeš uložiti u nove A4 papire, ili ipak nešto drugo?


Polovinu novca ću uložiti u razvoj metoda za otkrivanje postupaka pravljenja ovakvih listova papira. To će biti prava senzacija za nekoliko godina, svi će hteti svoj list papira i u tome leži moja tajna obogacivanja.


Odakle tako vredan i jedinstven list u Knjaževcu, i to još u vlasništvu privatnog kolekcionara?

Moj ujak je voleo da se bakće sa takvim stvarima. Sve pare je davao na stvari koje ljudi nisu smatrali vrednim, sakupljao je markice značke, razne kolekcionarske predmete,… Kada je preminuo, ostavio mi je, između ostalog, i ovaj list papira. U početku sam bio skeptičan i mislio da je reč o običnom listu, ali onda sam video da to nije tako i sve je krenuilo drugačijim tokom. Od kada sam dobio taj papir čak je i žena otisla od mene (san svakog muškarca), ali sada moram da ga teška srca otudjim.


Da li svoj list čuvaš daleko od očiju javnosti, ili je bilo srećnika koji su ga videli? Da li učestvovao na nekim izložbama do sada, ili to tek očekuješ?

Zbog svoje vrednosti nisam smeo da ga izlažem očima javnosti, čak sam i čuvara papira postavio. Da papir bude potpuno siguran postavio sam dva, naizgled naivna čuvara, ali ja znam da je siguran i mogu  bezbrižno da spavam.


Kaži nam neke detalje o papiru, nešto što javnost do sada nije znala, a paparaci nisu uslikali? Na primer, odakle i od kada datira tvoj list? 

Tačnu starost lista ne znam, mada je relativno mlad list.  Drva koja su korišćena u izradi su sigurno stara 50-60-ak godina, i otac i majka još toliko, i deda baba, znači 300 godina. :) 

Znači, list je ko nov! Nema kvarova, nekih ulaganja? Koliki su troškovi održavanja?

List je nov, nije prešao ništa, bez ikakvih ulaganja možete da ga koristite odmah po preuzimanju. Što se održavanja tiče, jako je jednostavno, sve što treba je da se provetr s' vremena na vreme, i da se redovno menja ulje, kada przite pomfrit, jer se tu taloži najviše štetnih materija. 

Da li je ovaj papir magičan t.j. može li se na njemu pisati magičnom olovkom? Da nije kojim slučajem to Hari Poterov papir, ili iz “Deathnote” sveske? 

Hahahahaha, nije! Ali je univerzalan, to znači da se može pisati po njemu olovkama svih vrsti, i još bojiti velikim brojem bojica...  

Postavio bih ti još neka pitanja, ali čini mi se da je skoro sve pokriveno u pitanjima i odgovorima na samoj aukciji? Ne sećam se da sam video da je bilo koja aukcija na Limundu imala toliko komentara!

Tako je! Skoro sve je tamo rečeno.  Ako ipak ima još neodgovorenih pitanja, spreman sam da odgovorim na svako. Čitaoci Paradoksije mogu još mnogo detalja videti na samoj aukciji!

Ko je FoxMudler? Reci nešto o sebi za čitaoce Paradoksije?

FoxMulder je čovek koji voli paranormalne stvari, voli sve sto vole maldi (hahahaha najgluplja rečenica ikada), i voli akvaristiku, tako da ima 7 kubika vode, u kojima plivaju raznorazne ribce. Volim sve životinje, ali ne i sve ljude! Volim ženske ljude, skoro sve. Diplomirao sam na Elektronskom fakultetu u Nišu, od skora predajem informatiku.

Hvala na ovim odgovorima i srećno na ovoj i budućim aukcijama!

Hvala tebi i tvom blogu!

петак, 04. мај 2012.

Ekspedicija Kragujevac – Kilimandžaro, Zastavom 101!!!

Testirati novi model automobila na 11.000km dugoj ekspediciji po bespućima Afrike veliki je poduhvat. Još je veći i neverovatniji, ako se ima na umu da je krenuo iz Srbije, a da je pomenuti auto „Zastava 101“ – popularni Stojadin!!! Ali, do ovakve espedicije je došlo, i to još davne 1975.godine!


Ideja za organizovanje ekspedicije Kragujevac – Kilimandžaro potekla je od Dragana Drakulića, tadašnjeg direktora komercijale „Crvene Zastave“. Cilj je bio isprobati novi model automobila, u nenormalnim uslovima, u pustinji, po pesku, pod užarenim suncem... Pet potpuno novih Zastava 101 i jedanaestoro ljudi krenulo je put Afrike 14.februara 1975.godine. Automobili su bili crvene boje, sa Tigrovim gumama i uljem Optima iz Modriče, sa tek šest pređenih kilometara na satu! Četiri automobila su bila bez zadnjih sedišta, kako bi poneli sav prtljag, delove, lekove, opremu, kamere,... a jedan je bio u punom fabričkom stanju. Na haubama automobila bila su ispisana imena zemalja kroz koje će ekspedicija KK proći: Grčka, Egipat, Sudan, Kenija, Uganda, Tanzanija. 


Putopisci i kamermani imali su pune ruke posla. Svaki deo puta je nosio neku svoju čar. Kako je u Grčkoj u to vreme bilo političkih previranja i demonstracija, ekspedicija je dobila jasne instrukcije iz Beograda da u Grčkoj ništa ne snima i ne piše. Naravno, nije se odolelo da se makar tajno zabeleže neki utisci. Plovidba preko Sredozemlja bila je burna poput besnog mora, morska bolest, kašnjenje u odnosu na plan puta. U Egiptu su morali da dobiju egipatske tablice, uz brdo papirologije. A onda Nubijska pustinja, hotel na otvorenom, na mestu gde kiša nije pala skoro dvadeset godina. Nekoliko izgubljenih dana dok se čeka dozvola policije da se put nastavi kroz pustinju. Sme se samo vozom, suviše je opasno. Ipak, ekspedicija testira automobile, voz ne dolazi u obzir. Policija, sa jednim od vozača, Zastavom zalazi 100-tinak km u pustinju da vidi kako se auto ponaša. Auto je odbranio čast, a litar rakije travarice je pomogao da se dozvola dobije. Dve nedelje nakon polaska iz Kragujevca, 28.februara, ekspedicija kreće u Nubijsku pustinju! Kola drže jak gas, ne smeju da kreću naglo, ukopaće se u pesak. Opreznost ipak nije sprečila probleme, pesak je pesak. Sunce žari, preko 40 u hladu, na direktnom suncu – ko zna! Sunce, pesak, guranje, znoj, vetar, promenljiva pustinjska ćud, ... činilo se u nedogled, ali kilometar za kilometrom, ekspedicija nastavlja! Kada je pustinja već bila za njima, saznaju da je Ministarstvo unutrašnjih poslova Sudana poslalo telegram kojim zabranjuje njihov prolazak kroz pustinju, zbog bezbednosti. Telegram zakasnio, ekspedicija, živa i zdrava na drugom kraju pustinje, u Kartumu, gradu u kome je godišnji prosek temperature 42 Celzijusa! Tu se spajaju Plavi i Beli Nil, a zanimljivo je da nakon spajanja još dugo teku odvojeno, jedan levom, drugi desnom obalom Velikog Nila! 



Ekspedicija nastavlja put Kilimandžara. Pomireni sa daljinom, u nove, još teže izazove. A onda kroz požar Sudanske savane, prizor kakav se ne zaboravlja! Pred požarom beže životinje iz savane, insekti bombarduju automobile. Voda sa ledom u termosima odavno je poput čaja! Osveženja nema do sledećeg grada. Umor sve prisutniji kod ljudi. U afričkim gradovima mnogo Jugoslovena, grade puteve, mostove, bunare, stambene komplekse... Nekako je lakše kad se vidi svoj, još ako se to zalije litrima hladne vode! Čekajući vize za Ugandu, kreću dalje, novim bespućima, kozjim stazama, suvim rečnim koritima,... Moraju brže, bliži se sezona kiša, rečna korita će se napuniti. 


Prvi put od polaska put uzima danak, na jednom Kecu pucaju držači menjača i motora od udara kamenih gromada na putu.  Nekoliko sati rada i mehaničari otklanjaju problem. Sledi makadamski put, oštro kamenje, trnje, gume popustaju, po dve rezerve već utrošene, lepe se flekice, na desetak kilometara skoro čertdeset defekta, nestaju i flekice, pumpa puna peska, nervoza! Na kraju, sa jedne zastave skidaju preostale tri zdrave gume, i četiri automobila nastavljaju put, dok jedan ostaje da čeka da se neko vrati po njih, sa točkovima i gumama. Tek kasno uveče jedna Zastava se vraća i zajedno kreću na najbližem gradu. Ovaj deo Kenije će ostati u sećanju. Članovima ekspedicije, ali i gumama! 


Sa saniranim posledicama kreću dalje, gume i dalje trpe, ali defekta je sve manje. Uganda je pred njima! Kreću delom Afrike gde se dolazi na safari i uživanje. Ne zadržavaju se, grabe dalje. Ne safari, njihov cilj je Kilimandžaro! Stižu do prvih gradova, do asfaltnog puta, konačno! 16.marta staju kod table na kojoj piše „Ekvator“. Do Kilimandžara još „samo“ oko 1.000 kilometara. U Keniji se vozi levom stranom, treba se navići, biti pažljiv! Visina čini svoje, postaje im prohladno, nakon paklenih vrućina. Sledeći cilj – Najrobi. Široke ulice, uređeni travnjaci, cveće, drvoredi, hoteli visoke klase... konačno civilizacija. Ponovo naša ambasada, naši ljudi.


A zatim, bela kapa crne Afrike! Kilimandžaro. Četrdeset pet pakenih dana su za njima. Pred njima – stranice istorije koja će se pisati. I nikada više ponoviti. Svih pet Stojadina je ekspediciju izdržalo sa minimumom kvarova, tek par držača, viljuški, jedan gibanj i jedan rukavac. Od plastike su stradali samo radio-kasetofoni, dok su ostali plastični delovi izdržali afričkih +50. Automobili su u Tanzaniji ukrcani na brod i prevezeni nazad do Grčke, odakle su normalno doveženi do Kragujevca. Slavu ove ekspedicije pomutila je, naravno, politika! Rukovodstvo Zavoda Crvena Zastava je ubrzo promenjeno, novo nije htelo da se hvali uspesima prethodnog, pa je priča gurana pod tepih. Pet automobila, umesto u muzej, raspoređeno je na svakodnevnu vožnju po filijalama ZCZ širom zemlje, gde su voženi do raspada, ili prodaje fizičkim licima. Bahatost, nemar ili sujeta, tek velika šteta i sramota!

Jedan od rekvizita koji su pratili ekspediciju

„Zastave“ više nema. Popularne Kečeve i dalje viđamo na našim ulicama, prelaze svoje poslednje kilometre, pre nego završe na nekom otpadu. Sa vrha se može samo naniže! Ipak, ostaje priča o ekspediciji Kragujevac – Kilimandžaro, kao jednom neverovatnom, smelom, drskom poduhvatu, kao lovorici naše auto-industrije!

Ovaj tekst napisao sam na osnovu odlomaka iz knjige „Džambo Afriko“, knjige o ovoj ekspediciji koju je napisao Bogdan Šekler, zvanični lekar ekspedicije i novinar „Večernjih Novosti“ i „Borbe“.

O ekspediciji postoji i film, koji je dugo godina bio izgubljen. Na sreću, nedavno je pronađen, digitalizovan i smešten u Kinoteku u Podgorici. Pogledajte neke klipove, ostale potražite na youtube-u!






Impresivno, zar ne?

Podelite ovo

Related Posts with Thumbnails