Testirati novi model automobila na 11.000km dugoj ekspediciji po bespućima Afrike veliki je poduhvat. Još je veći i neverovatniji, ako se ima na umu da je krenuo iz Srbije, a da je pomenuti auto „Zastava 101“ – popularni Stojadin!!! Ali, do ovakve espedicije je došlo, i to još davne 1975.godine!
Ideja za organizovanje ekspedicije Kragujevac – Kilimandžaro potekla je od Dragana Drakulića, tadašnjeg direktora komercijale „Crvene Zastave“. Cilj je bio isprobati novi model automobila, u nenormalnim uslovima, u pustinji, po pesku, pod užarenim suncem... Pet potpuno novih Zastava 101 i jedanaestoro ljudi krenulo je put Afrike 14.februara 1975.godine. Automobili su bili crvene boje, sa Tigrovim gumama i uljem Optima iz Modriče, sa tek šest pređenih kilometara na satu! Četiri automobila su bila bez zadnjih sedišta, kako bi poneli sav prtljag, delove, lekove, opremu, kamere,... a jedan je bio u punom fabričkom stanju. Na haubama automobila bila su ispisana imena zemalja kroz koje će ekspedicija KK proći: Grčka, Egipat, Sudan, Kenija, Uganda, Tanzanija.
Putopisci i kamermani imali su pune ruke posla. Svaki deo puta je nosio neku svoju čar. Kako je u Grčkoj u to vreme bilo političkih previranja i demonstracija, ekspedicija je dobila jasne instrukcije iz Beograda da u Grčkoj ništa ne snima i ne piše. Naravno, nije se odolelo da se makar tajno zabeleže neki utisci. Plovidba preko Sredozemlja bila je burna poput besnog mora, morska bolest, kašnjenje u odnosu na plan puta. U Egiptu su morali da dobiju egipatske tablice, uz brdo papirologije. A onda Nubijska pustinja, hotel na otvorenom, na mestu gde kiša nije pala skoro dvadeset godina. Nekoliko izgubljenih dana dok se čeka dozvola policije da se put nastavi kroz pustinju. Sme se samo vozom, suviše je opasno. Ipak, ekspedicija testira automobile, voz ne dolazi u obzir. Policija, sa jednim od vozača, Zastavom zalazi 100-tinak km u pustinju da vidi kako se auto ponaša. Auto je odbranio čast, a litar rakije travarice je pomogao da se dozvola dobije. Dve nedelje nakon polaska iz Kragujevca, 28.februara, ekspedicija kreće u Nubijsku pustinju! Kola drže jak gas, ne smeju da kreću naglo, ukopaće se u pesak. Opreznost ipak nije sprečila probleme, pesak je pesak. Sunce žari, preko 40 u hladu, na direktnom suncu – ko zna! Sunce, pesak, guranje, znoj, vetar, promenljiva pustinjska ćud, ... činilo se u nedogled, ali kilometar za kilometrom, ekspedicija nastavlja! Kada je pustinja već bila za njima, saznaju da je Ministarstvo unutrašnjih poslova Sudana poslalo telegram kojim zabranjuje njihov prolazak kroz pustinju, zbog bezbednosti. Telegram zakasnio, ekspedicija, živa i zdrava na drugom kraju pustinje, u Kartumu, gradu u kome je godišnji prosek temperature 42 Celzijusa! Tu se spajaju Plavi i Beli Nil, a zanimljivo je da nakon spajanja još dugo teku odvojeno, jedan levom, drugi desnom obalom Velikog Nila!
Ekspedicija nastavlja put Kilimandžara. Pomireni sa daljinom, u nove, još teže izazove. A onda kroz požar Sudanske savane, prizor kakav se ne zaboravlja! Pred požarom beže životinje iz savane, insekti bombarduju automobile. Voda sa ledom u termosima odavno je poput čaja! Osveženja nema do sledećeg grada. Umor sve prisutniji kod ljudi. U afričkim gradovima mnogo Jugoslovena, grade puteve, mostove, bunare, stambene komplekse... Nekako je lakše kad se vidi svoj, još ako se to zalije litrima hladne vode! Čekajući vize za Ugandu, kreću dalje, novim bespućima, kozjim stazama, suvim rečnim koritima,... Moraju brže, bliži se sezona kiša, rečna korita će se napuniti.
Prvi put od polaska put uzima danak, na jednom Kecu pucaju držači menjača i motora od udara kamenih gromada na putu. Nekoliko sati rada i mehaničari otklanjaju problem. Sledi makadamski put, oštro kamenje, trnje, gume popustaju, po dve rezerve već utrošene, lepe se flekice, na desetak kilometara skoro čertdeset defekta, nestaju i flekice, pumpa puna peska, nervoza! Na kraju, sa jedne zastave skidaju preostale tri zdrave gume, i četiri automobila nastavljaju put, dok jedan ostaje da čeka da se neko vrati po njih, sa točkovima i gumama. Tek kasno uveče jedna Zastava se vraća i zajedno kreću na najbližem gradu. Ovaj deo Kenije će ostati u sećanju. Članovima ekspedicije, ali i gumama!
Sa saniranim posledicama kreću dalje, gume i dalje trpe, ali defekta je sve manje. Uganda je pred njima! Kreću delom Afrike gde se dolazi na safari i uživanje. Ne zadržavaju se, grabe dalje. Ne safari, njihov cilj je Kilimandžaro! Stižu do prvih gradova, do asfaltnog puta, konačno! 16.marta staju kod table na kojoj piše „Ekvator“. Do Kilimandžara još „samo“ oko 1.000 kilometara. U Keniji se vozi levom stranom, treba se navići, biti pažljiv! Visina čini svoje, postaje im prohladno, nakon paklenih vrućina. Sledeći cilj – Najrobi. Široke ulice, uređeni travnjaci, cveće, drvoredi, hoteli visoke klase... konačno civilizacija. Ponovo naša ambasada, naši ljudi.
A zatim, bela kapa crne Afrike! Kilimandžaro. Četrdeset pet pakenih dana su za njima. Pred njima – stranice istorije koja će se pisati. I nikada više ponoviti. Svih pet Stojadina je ekspediciju izdržalo sa minimumom kvarova, tek par držača, viljuški, jedan gibanj i jedan rukavac. Od plastike su stradali samo radio-kasetofoni, dok su ostali plastični delovi izdržali afričkih +50. Automobili su u Tanzaniji ukrcani na brod i prevezeni nazad do Grčke, odakle su normalno doveženi do Kragujevca. Slavu ove ekspedicije pomutila je, naravno, politika! Rukovodstvo Zavoda Crvena Zastava je ubrzo promenjeno, novo nije htelo da se hvali uspesima prethodnog, pa je priča gurana pod tepih. Pet automobila, umesto u muzej, raspoređeno je na svakodnevnu vožnju po filijalama ZCZ širom zemlje, gde su voženi do raspada, ili prodaje fizičkim licima. Bahatost, nemar ili sujeta, tek velika šteta i sramota!
Jedan od rekvizita koji su pratili ekspediciju |
„Zastave“ više nema. Popularne Kečeve i dalje viđamo na našim ulicama, prelaze svoje poslednje kilometre, pre nego završe na nekom otpadu. Sa vrha se može samo naniže! Ipak, ostaje priča o ekspediciji Kragujevac – Kilimandžaro, kao jednom neverovatnom, smelom, drskom poduhvatu, kao lovorici naše auto-industrije!
Ovaj tekst napisao sam na osnovu odlomaka iz knjige „Džambo Afriko“, knjige o ovoj ekspediciji koju je napisao Bogdan Šekler, zvanični lekar ekspedicije i novinar „Večernjih Novosti“ i „Borbe“.
O ekspediciji postoji i film, koji je dugo godina bio izgubljen. Na sreću, nedavno je pronađen, digitalizovan i smešten u Kinoteku u Podgorici. Pogledajte neke klipove, ostale potražite na youtube-u!
Impresivno, zar ne?
6 коментара:
Zaista neverovatno! Da mi je neko pričao, ne bih mu verovao! Bili smo jaki!!!
extra!
svaka cast
Način na koji su dopustili da ovi automobili propadnu tako liči na nas.
Slažem se!
Imao sam tu cast da KK ekspediciju iskopam iz zaborava 2008. i zaista to je impresivan poduhvat.
Pozivam sve ljubitelje Zastave 101 da vise o KK ekspediciji saznaju na www.zastava101.serbianforum.info
Постави коментар