Starica i taksista - priča o važnosti strpljenja!

Nedavno se na netu (i naravno Fejsu) pojavila jedna priča o starici i taksisti koja je obišla i osvojila svet, ubrzo „zaradivši“ preko milion i po lajkova! Priča koja govori o važnosti strpljenja, odnosu prema starijima, o tome kako tek ljubaznošću i razumevanjem možemo nečiji život ulepšati, promeniti, upotpuniti i onda kada to najmanje očekujemo dotakla je srca mnogih!

Priča koja je kružila Fejsom i koju ste možda videli skraćena je verzija originalne priče i autor je naveden kao anoniman. Ipak, nakon što je dospela to tolikog broja čitaoca, mnogi su u njoj prepoznali priču Kenta Nerburna iz njegove knjige „Make me an instrument of your peace: Living in the spirit of the prayer of St. Francis“ i predstavlja njegovo iskustvo iz kasnih 80-ih, kada je radio kao taksista u noćnoj smeni!

Sa svakom izostavljenom rečenicom, izostavljen je i deo emocije iz priče, pa sam zato odlučio da originalnu priču prevedem i prenesem vam je u celosti!

Starica i taksista

Bio je to jedan period u mom životu pre dvadesetak godina kada sam za život zarađivao kao taksista. Bio je to kaubojski život, život kockara, život za nekog ko nije hteo šefa, već da stalno bude u pokretu, nekog ko oseća uzbuđenje bacanja kocki svaki put kada novi putnik uđe u taksi.

Ono na šta nisam računao kada sam prihvatio ovaj posao bila je činjenica da je to ujedno i posao misionara. Kako sam uglavnom vozio noćnu smenu, moj taksi je postao ispovedaonica na točkovima. Ljudi bi ušli u taksi, seli iza mene kao potpuni anonimusi i potom mi ispovedali svoje životne priče. 

Bili smo poput stranaca u vozu, ja i moj putnik, jezdeći kroz noć, otkivajući intimne detalje koje ne bismo mogli ni da sanjamo da sa nekim podelimo van okrilja noći. Sretao sam ljude čiji su me životi oduševili, oplemenili, nasmejali, rasplakali. Ali ni jedna od tih situacija nije me dotakla poput jedne kada sam u toploj avgustovskoj noći povezao jednu staricu. 

Došao sam na poziv iz jedne kuće u mirnom delu grada. Pretpostavljao sam da treba da pokupim nekoga posle neke zabave, ili nekoga ko se upravo posvađao sa ljubavnikom, ili pak nekog ko ide rano na posao negde u industrijsku zonu grada. Kada sam stigao na adresu, kuća je bila u mraku, izuzev svetla koje je dopiralo da prozora jedne prostorije na prizemlju. U ovakvim okolnostima većina vozača bi zatrubilo par puta, sačekalo neki minut i otišla. Suviše je loših mogućnosti očekivalo vozača koji je otišao u sred noći u mračnu zgradu. Ali video sam mnogo ljudi kojima je taksi zaista trebao. Ako se u vazduhu zaista nije slutila opasnost, uvek bih otišao do vrta da pozovem putnika. Možda je, pomislio sam, neko kome je potrebna moja pomoć. Zar je ne bih želeo da neki taksista postupi isto ako ga u ovakvim uslovima pozove moja majka ili otac?

Zato sam otišao do vrata i pokucao.

‘Samo trenutak!’, odgovorio je krhak, starački glas. Čuo sam kako se nešto vuče po podu.

Nakon poduže pauze vrata su se konačno otvorila. Preda mnom je stajala omanja žena od 80 i kusur godina. Nosila je šarenu haljinu i šešir sa tilom, baš kao da je izašla iz nekog filma iz ’40-ih godina. Pored nje se nalazio mali platneni kofer. To je ono što se vuklo po podu.

Stan je izgledao kao da već godinama niko u njemu ne živi. Sav je nameštaj bio prekriven čaršafima. Na zidovima nije bilo satova, po policama i ćoškovima nije bilo drngulija. Samo je u ćošku stajala jedna kartonska kutija puna slika i staklurije.

„Bi li ste poneli moju torbu do auta?“, upitala me je. „Volela bih još par trenutaka da budem sama. A onda se, ako možete, vratite da mi pomognete, osećam se dosta slabo!“

Odneo sam torbu u auto i vratio se da joj pomognem. Uhvatila me za ruku i polako smo hodali do auta. Stalno mi je zahvaljivala na ljubaznosti.

„Nema na čemu“, odgovorio sam, „Samo se prema svojim putnicima ophodim onako kako bih želeo da se ljudi ponašaju prema mojoj majci“. 

„Ti si tako dobar mladić“, kazala mi je, na način da sam se skoro postideo.

Kad smo ušli u taksi, dala mi je adresu i pitala da li bih mogao da vozim kroz centar grada.

„To baš i nije najkraći put“, odgovorio sam. 

„Ne smeta mi, nikud mi se ne žuri. Ja idem u starački dom“, rekla je.

Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj se caklile. „Nemam više nikoga od porodice“, blago je nastavila. „Doktor je rekao idem u dom i da mi ne preostaje mnogo vremena“. 

Polako sam se nagnuo i isključio taksimetar. „Kojim putem želite da idemo?“, pitao sam je.

Sledeća smo dva sata vozili smo se gradom. Pokazala mi je zgradu u kojoj je nekada radila kao operater u liftu. Vozili smo se kroz kraj u kome su ona i njen muž živeli nakon venčanja. Rekla mi je da zastanem pored magacina nameštaja, koji je nekad bio plesna dvorana u koju je, kao devojka, išla na ples. Katkad bi me zamolila da usporim ispred neke zgrade ili ugla i samo bi sedela gledajući nemo u tminu. 

Kada je prvi zrak sunca obasjao horizont, odjednom je rekla „Umorna sam. Hajdemo.“

U tišini smo se vozili do adrese koju mi je dala. Bila je to niska zgrada, s prilazom ispred trema.

Dvoje radnika doma je izašlo van čim smo stigli. Ne čekajući mene, otvorili su vrata automobila i pomogli starici da izađe, odmah se uputivši ka vratima doma. Bili su pažljivi, motreći na svaki njen korak. Mora da su je očekivali, možda se najavila pre nego smo krenuli. 

Otvorio sam prtljažnik, izvadio njenu torbu i odneo je do vrata. Starica je već bila smeštena u invalidska kolica.

„Koliko vam dugujem?“, upitala me, hvatajući se za torbicu. 

„Ništa“, kazao sam. 

„Ali morate od nečega da živiti“, odgovorila je. 

„Ima i drugih putnika“, rekoh.

Gotovo bez imalo razmišljanja sagnuo sam se i zagrlio je. Čvrsto se privila uz mene. „Usrećili ste jednu staricu na trenutak. Hvala vam“, rekla je. 

Reči više nisu bile potrebne. Stisnuo sam joj ruku i otišao ka mutnoj jutarnjoj svetlosti. Iza mene sam čuo kako se zatvaraju vrata. Zvučalo je kao da se zatvara jedan život.

U toj smeni nisam pokupio više ni jednog putnika. Besciljno sam vozio, izgubljen u mislima. Ostatak dana jedva sam mogao da progovorim reč. Što da je po staricu došao neki ljuti vozač ili neko ko je žurio da što pre završi svoju smenu? Šta da sam odbio tu vožnju ili otišao nakon što sam zatrubio prvi put? Šta da sam bio loše volje, i da sam odbio da se sa staricom uključim u razgovor? Koliko li sam trenutaka sličnih ovome propustio ili prenebregao? 

Naučeni smo da se naši životi vrte oko bitnih trenutaka koje doživimo. Ali takvi trenuci nas često uhvate nespremne, nesvesne. Kada me je starica zagrlila i kada mi je rekla da sam joj priuštio trenutak sreće, pomislio sam da je jedina svrha mog života bila da joj pružim tu poslednju vožnju. 

Mislim da nikada u životu nisam napravio važniju stvar!