Miljokazi pored puta!

Naš odnos prema istoriji, tradiciji i kulturnoj baštini posve je diskutabilan! Mnogo je propuštenih prilika da nešto naučimo, mnogo primera kojima se ne možemo dičiti! Živeti na Balkanu, na trasi koja povezuje Istok i Zapad privilegija je koja sa sobom nosi i dozu odgovornosti, prema našoj i prethodnim epohama! A ta odgovornost je ponekad upravo ono što nam tako nedostaje u trenucima kada nam istorija podari neko iznenađenje!

Bela Palanka (nekadašnja Remesiana) se nalazi na važnoj trasi, na putu Niš (Naissus) – Sofija (Serdica), odnosno šire gledano na trasi puta Beograd (Singidunum) – Istambul (Constantinople). Put na ovoj trasi izgradili su Rimljani još u I veku nove ere. Ovaj put je nazvan Put Vojnika ili Vojni Put (Via Militaris) i njegovi ostaci su nedavno pronađeni u okolini Dimitrovgrada prilikom radova na izgradnji istočnog kraka Koridora 10. Via Militaris je bio širok 9 koraka ili oko 6 metara i popločan kamenjem ili posut peskom. Na trasi puta podizana su mnoga utvrđenja, kao i prenoćišta i stanice za promenu konja i kola, jer je put bio dugačak i spor. 

Oko takvih stanica ili bitnih raskrsnica duž puta su postavljani tzv. miljokazi, kameni stubovi poput današnjih putokaza koji su pokazivali udaljenost između dva mesta na putu ili udaljenost do glavnog grada provincije. Ti miljokazi (Milliarium) bili su oblika valjka, prečnika oko 0,5m i visoki 2- 2,5m. Oni su obično postavljani u razmacima od 1000 dvostrukih koraka (mille passus) koji zapravo čine jednu rimsku milju (1 rimska milja = 1,481 km).

U nepunih mesec dana pronađena su dva ovakva veoma značajna svedoka prošlosti, prilikom izvođenja radova na Koridoru 10. Jedan kod sela Crvena Reka u blizini Bele Planke u mestu zvanom Šuplja stena (o kojem postoje legende o zakopanom zlatu, koje je na ovom mestu tražila čak i vojska, tačnije Nebojša Pavković) i drugi kod sela Sukovo, između Pirota i Dimitrovgrada. Oni su visine 2,4m i izuzetno su očuvani, sa čitljivim natpisima. Pronađeni su na samo 30-ak cm dubine. Prvi pronađeni miljokaz, onaj kod Bele Palanke potiče iz 230.godine nove ere i postavljen je u čast cara Aleksandra Severa. On pokazuje udaljenost od 22 rimske milje do Naissusa (Niša). Ova dva miljokaza su najveća i najočuvanija miljokaza ikada pronađena na teritoriji Srbije. 

Videti ovakav miljokaz zaista je doživljaj koji izaziva divljenje, neku vrstu strahopoštovanja, nešto što Englezi nazivaju “awe”! Gledati stub koji je pre 18 vekova pokazivao put namernicima koje je put tuda vodio, čitati natpis koji je neko tako davno uklesao, imati osećaj da ste na trenutak u vremeplovu, da ste svedok, ako ne i deo prošlosti. 

I naravno, sada sledi ono „ALI“!

Ali, kako se na adekvatan način ophoditi prema nečemu ovakvom? Kako to sačuvati za buduće generacije koje će teško pojmiti i naše, a kamoli to vreme? Ovo i ovakvo kulturno dobro je ovih dana zabetonirano u postolje stare fontane u centru Bele Palanke. Ne znam ko je tu odluku doneo, ko je tu i za šta bio nadležan, ali mi nekako nije logično da takvo arheološko otkriće stoji nekonzervirano, nezaštićeno, zabetonirano, podložno vremenskim i ljudskim (ne)prilikama koje će verovatno biti pogubnije od zuba vremena starog 18 vekova!

Možda bi ga, s druge strane, odlaganje u staklenu fioku ili hodnik nekog muzeja samo udaljilo od javnosti, sakrilo kao što ga je zemlja krila vekovima.

Kako da čovek bude pametan! 

U svakom slučaju, ako vas put nanese kroz Belu Palanku, zastanite, predahnite i udahnite malo prošlosti!

"Nije najgore što sve prolazi nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom činjenicom" - Ivo Andrić, Znakovi pored puta