„Gran pri“ Nišville festivala za „Boney M“

Disko-fank sastav Boney M, koji predvodi originalna članica grupe Mejzi Vilijams, nastupiće sa bendom u petak, 14. avgusta, na Nišville jazz festivalu. Koncert će biti održan povodom značajnog jubileja – 50 godina od objavljivanja prvog albuma grupe.

Tom prilikom Mejzi Vilijams biće uručena festivalska nagrada „Grand prix Šaban Bajramović“ za doprinos povezivanju džeza i disko muzike. Ovo priznanje ujedno će imati i posthumni karakter, kao počast Frenku Farijanu, osnivaču sastava Boney M, pevaču i producentu.

Boney M se ubraja među najpoznatije klasične predstavnike glamurozne disko-fank scene, koja je početkom sedamdesetih godina nastala u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovaj muzički pravac doživeo je snažnu ekspanziju od 1975. godine i za veoma kratko vreme osvojio publiku širom Evrope i ostatka sveta.

Grupa Boney M osnovana je 1974. godine u Zapadnoj Nemačkoj, a ogromnu popularnost dostigla je tokom disko ere u drugoj polovini sedamdesetih godina. Osnivač benda bio je nemački muzički producent Frenk Farijan, koji je ujedno bio glavni autor tekstova i jedan od vodećih vokala sastava.

Zvaničnu originalnu postavu činili su Mejzi Vilijams sa Montserata, Liz Mičel i Marša Baret sa Jamajke i Bobi Farel sa Arube. Različito poreklo članova doprinelo je stvaranju originalnog i multikulturalnog umetničkog izraza. Pored prepoznatljivog disko-fank zvuka, u muzici grupe povremeno su se mogli čuti i uticaji regea i soula, navode organizatori Nišvilla.

Tokom perioda najvećeg komercijalnog uspeha, Boney M je prodao više od 100 miliona ploča. Među njihovim najpoznatijim hitovima nalaze se „Daddy Cool“, „Ma Baker“, „Belfast“, „Sunny“, „Rasputin“, „Rivers of Babylon“, „Brown Girl in the Ring“ i „Gotta Go Home“.

Čak osam njihovih singlova dospelo je na prvo mesto muzičkih top-lista u Nemačkoj, dok su dva singla zauzela vodeću poziciju u Ujedinjenom Kraljevstvu. Oba hita ubrajaju se među najprodavanije singlove u istoriji te zemlje.

Muzika sastava Boney M i danas ostvaruje milionske preglede na platformi YouTube. Njihovi koncerti nisu samo nostalgično putovanje kroz jedno značajno muzičko razdoblje, već i kvalitetan scenski i muzički doživljaj namenjen publici različitih generacija.

„The Original Blues Brothers Band“ na otvaranju Nišvila

 Jedan od najpoznatijih soul i rhythm and blues sastava na svetu, The Original Blues Brothers Band, proslavljen i zahvaljujući istoimenim filmovima, nastupiće na ovogodišnjem Nišvilu prve festivalske večeri, u četvrtak 13. avgusta. Bend, koji nastupa uz saglasnost i pod pokroviteljstvom glumca Dena Ejkrojda i udovice Džona Belušija, predvode originalni članovi Lu „Blue Lou“ Marini, Tom „Bones“ Malone i Marfi „Magictones“ Dun.

Priča o grupi Blues Brothers započela je 1976. godine, a bend je sa poznatim glumcima u ulozi frontmena 1978. objavio album Briefcase Full of Blues, koji je dostigao trostruki platinasti tiraž i zauzeo prvo mesto na Bilbordovoj listi.

Legendarni film snimljen je 1980. godine u režiji Džona Landisa, uz upečatljive epizodne uloge. Kako navode iz Nišvila, sastav je, sa Belušijem i Ejkrojdom ili bez njih, godinama nastupao širom sveta pred velikom publikom i na najznačajnijim svetskim džez i bluz festivalima. I nakon smrti Džona Belušija, „Braća bluz“ ostala su institucija i sinonim za vrhunsku muziku, pa je 1998. godine snimljen i film Blues Brothers 2000.

U sadašnjoj postavi nalaze se i originalni članovi koji su se pojavili u prvom filmu: saksofonista Lu „Blue Lou“ Marini, Tom „Bones“ Malone na bariton saksofonu i trombonu, kao i Marfi „Magictones“ Dun na klavijaturama i vokalu. Preostali članovi aktuelnog sastava ubrajaju se među najtraženije muzičare, sa referencama koje obuhvataju gotovo kompletnu soul, kantri, bluz i džez scenu u poslednjih četrdesetak godina, ističu iz Nišvila.

Njihov koncert održaće se prve večeri festivala, u četvrtak 13. avgusta.

Podsećamo, organizatori Nišvila ranije su najavili da će festival tradicionalno otvoriti i zatvoriti niški bendovi, a ove godine ta čast pripašće sastavima 101 harmonika i Bohemija.

Među istaknutim izvođačima ovogodišnjeg festivala nalaze se i virtuozi džipsi džeza – gitaristi Stohelo Rozenberg i Jani Konstan, kao i kontrabasista Kamil Volfrom, zatim The Amy Winehouse Band, originalna postava koja je pratila Ejmi Vajnhaus širom sveta, Pakito D’Rivera, jedini muzičar koji je objedinio Gremi nagrade za džez i klasiku, kao i japanski krosover sastav Kyoto Jazz Massive. Nagradu za životno delo dobiće „balkanski“ pijanista Mikan Zlatković, kome će dolazak na Nišvil ujedno predstavljati povratak na domaću scenu.

Za razliku od ranijih godina, kada je glavni program trajao četiri dana, ovog puta festival će trajati tri dana – od 13. do 15. avgusta u Tvrđavi.

Šerlok Holms & Kolumbo kroz zločin i vreme

Poslednjih dvadesetak godina svedoci smo globalne metamorfoze nekih delova programskih sadržaja televizije. Neke od promena su više, neke manje vidljive. U ove druge može se svrstati činjenica da su igrane serije žanrovskog karaktera oduzele monopol sapunicama na veliki broj epizoda i udarne termine. Ono što se posle toga nametnulo kao odgovor na potrebu za stalnim povećanjem gledanosti je angažovanje proverenih glumaca i režisera sa velikog ekrana, kao i produkcijsko približavanje bioskopskim ostvarenjima. Budžeti nekih aktuelnih igranih serijala, dovoljni da se pokrene nekoliko preduzeća, naterali su me da se prisetim nekih drugih igranih sadržaja, koji su u svoje vreme, sa budžetima daleko od filmskih, pomogli televiziji da održi uverenje gledalaca da i ona može pružiti podjednaki scenaristički, glumački, režiserski i svaki drugi kvalitet.

Pre tačno 30 godina, 14. marta 1985, emitovana je prva epizoda "Granadine" tv serije Avanture Šerloka Holmsa u neprevaziđenoj interpretaciji Džeremija Breta. Uz ovu sjajnu seriju se može povući paralela, kako žanrovski, tako i u smislu idejnog koncepta, sa još jednom sjajnom serijom koja je manje poznata kod nas – Kolumbo. Možda ove dve serije mlađim populacijama ništa ne znače, ali upravo su one dale temelje aktuelnim krimi serijama čiji je kvalitet neosporan, ali koje su obezbedile sebi tehničke, marketinške i druge mogućnosti na koje Kolumbo i Šerlok Holms nisu mogle da računaju, a koje u mnogome doprinose maskiranju nedostataka. Logično je pitanje: šta Kolumba i Holmsa čini aktuelnim i danas, i omogućava im da trideset i više godina posle izvornog emitovanja udare packu nabudženim forenzičarima iz Majamija, Las Vegasa, Njujorka,...

Početi od bilo čega drugog, a ne od nosioca glavnih rola, bilo bi u najmanju ruku nepravedno, jer upravo su Piter Fok (Kolumbo) i Džeremi Bret (Šerlok Holms) svojom ličnošću i harizmom proporcionalnim njihovom glumačkom umeću, ove serijale učinili autentičnim i nezaboravnim ostvarenjima. I dok je Piter Fok, kao prvi, i za sada jedini (valjda će tako i ostati) Kolumbo imao za toliko lakši posao, jer nije morao da prati, makar i podsvesno, već formirane matrice, dotle je Džeremi Bret sledio niz manje ili više uspešnih tumačenja Šerloka Holmsa (od boljih valja spomenuti Holmsa u tumačenju Bazila Retbouna), od prve epizode pokazavši kako neko može da radi neki posao dobro ili bolje, ali da se neko za neki posao jednostavno radja.

DŽEREMI BRET je svoj profesionalni debi imao 1954. u Mančesteru, u 'Library Theatre'. Odigrao je brojne klasične role, iz kojih se izdvajaju izvodjenja Šekspirovih dela, što ga je naposletku preporučilo i Kraljevskom Nacionalnom Teatru. Prvo pojavljivanje na televiziji imao je 1954, dok je na filmu debitovao '55. Počev od ranih šezdesetih, vrlo retko je u dužim periodima odsustvovao sa TV ekrana. Od brojnih serija sa klasičnom tematikom ističu se njegovo tumačenje D'Artanjana u adaptaciji Tri musketara (1966). Odigrao je i par komičnih uloga, ali i tada tumačeći klasične junake. Retke su njegove filmske role, ali jedna od njih, uloga Fredija Ajnsforda ostvarena je u blokbasteru iz 1964. My fair lady, pa ću je stoga i pomenuti. Ono što je, bez obzira o kojoj se ulozi radilo, nemoguće zaobići, je njegova neverovatna dikcija. Ironično, Dž. Bret se rodio sa govornom manom koja mu je onemogućavala pravilan izgovor slova 'r'. Posle korektivne operacije i godina vežbe, napori koje je uložio doneli su mu zavidan izgovor, savršeno razumljiv i 'kao stvoren' (ili stvaran) da se ovaploti lik Šerloka Holmsa. Premda se okušao u brojnim ulogama tokom svoje četrdesetogodišnje karijere, Džeremi Bret se, ipak, najbolje pamti po portretisanju lika čuvenog detektiva, u serijalu uradjenom po delima Artura Konana Dojla, koje je za potrebe serije adaptirao Džon Hakesvort, a u produkciji Granada televizije. U desetogodišnjem trajanju serije (1984-94) ekranizovane su 42 priče A.K.Dojla, pre nego što je 1995. Džeremi Bret preminuo. Njegovu glumačku i ljudsku veličinu dodatno je olakšano konstatovati poznavanjem činjenice da je čitavu seriju izneo osećajući težinu smrti svoje supruge Džoan Vilson koja je 1984. umrla od raka. 

* više o liku Šerloka Holmsa pročitajte OVDE

PITER FOK je, sa svoje strane, slavu stekao tumačeći lik jednog drugog detektiva, koji mu je vremenski gledano, uzeo dobar deo glumačke karijere. Ipak, i u njegovom slučaju, teško je, tačnije nemoguće i nepravedno, karijeru svesti na njegovu krimi zaostavštinu. Profesionalni debi imao je u Molijerovom Don Žuanu, 1956. Sledeće tri godine nikada nije bio bez posla, šetajući od jednog pozorišta do drugog. Premda uživajuću u uspehu na pozornici, odlučio je 1960. da se oproba i kao filmski glumac, premda mu je agent savetovao da zbog staklenog oka ne očekuje mnogo (desno oko mu je odstranjeno kada je ima tri godine, zajedno sa malignim tumorom). Prvi film Murder Incorporeted doneo mu je nominaciju za Oskara, iste godine nominovan je i za nagradu EMI za ulogu narkomana u filmu The Law and Mr Jones. Film Frenka Kapre A pocketful of miracles 1961. doneće mu drugu nominaciju za Oskara, iste godine osvojiće EMI za ulogu u The price of tomatoes. Ono što je 1968. počelo kao TV film Prescription: Murder nastavilo se '71. TV filmom Ransom for a dead man. Ovi filmovi su rezultirali serijalom The NBC Mystery Wheel, čija se jedna epizoda zvala Kolumbo. Iste godine nastavljena serija, sada sa nazivom Kolumbo, brzo je dospela u prvih pet najgledanijih, i trajala bez prekida do 1978, a ponovo snimana sa prekidima od 1989-2003. Paralelno sa Kolumbom, Piter Fok se pojavljivao i na Brodveju, kao i u brojnim ostvarenjima velikog platna, pokupivši brojna priznanja i kritike i publike.

Unoseći u likove jake doze ličnog, na kraju procesa uzimanja od lika i davanja liku, Dž. Bret i P. Fok spojili su se u više tačaka sa likovima Šerloka Holmsa, odnosno Kolumba, čineći serijale trajnim vrednostima na najteži način: naporima individualaca. Opet, izdvojiti dva glumca, ma koliko genijalni bili, iz procesa stvaranja ovih serijala, možda i nije tako ispravno, ali je do odredjene granice neophodno, da bi se nakon toga lakše diferencirali ostali kvaliteti. Svrsishodni i nenametljivi kadrovi u 'Kolumbu' i isti takvi, a često i inspirativni u 'Šerloku Holmsu', medju prvima su od mnogobrojnih kvaliteta. Ujednačena režija tokom trajanja serijala davala je adekvatan oslonac žanru, a u slučaju Šerloka Holmsa i rešavala zahteve koje su nametali književni predlošci A.K. Dojla, a koji su se ogledali u pojačanoj karakterizaciji likova i raznovrsnijim motivima zločina, koji se u 'Kolumbu' najčešće svode na novčani momenat. Tečni dijalozi često su dodatno oplemenjeni urodenjim osećajem za improvizaciju u kojoj su Dž.Bret i P.Fok pronašli način da likove Holmsa i Kolumba učine životnijim. Epizodisti doprinose kvalitetu ovih ostvarenja u vidu rola koje su često upečatljivije definisale likove, nego što u aktuelnim serijama čine glumci iz stalne postavke. Zanimljivo je medju ostalim glumcima prepoznati danas aktuelne Džejmi Li Kertis, Lesli Nilsena, Kim Katral,...

Zanimljive su i distinkcije u ličnostima Kolumba i Holmsa, koji i ako obojica jaki individualci, prilaze slučajevima na različite načine: prvi se obilato služi intuicijom, dok drugi ima rezervisan stav prema njoj, što serije opet čini lako prepoznatljivim i u okviru žanrova.

O kvalitetu ovih serija možda najviše govori njihov staž na televiziji, kao i brojna priznanja, ali moj lični stav je da se njihova prava vrednost očituje s vremenom koje prolazi, a koje pokazuje sve njihove kvalitete, koji se prepoznaju kao takvi upravo u njihovom odsustvu u potonjim ostvarenjima istoga žanra.

Ova dva serijala nisu skoro emitovana na našim televizijama, ali to u eri interneta i torenta svakako ne znači puno. Ove  serije su dobre baš onoliko koliko pričaju da jesu i koliko su vam dobre nekad bile.

piše: Zlatibor Stanković

„Nišvil“ obeležava Svetski dan džeza

Nišville jazz festival će i ove godine tradicionalno obeležiti Svetski dan džeza koncertima u Nišu i Beogradu. U četvrtak, 30. aprila, Nišville Jam Orchestra nastupiće na prostoru ispred Džez muzeja u niškoj Tvrđavi, dok će beogradski Fusion Storry Trio svirati ispred Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ u Beogradu. Ulaz na oba programa biće besplatan.

Nastup u Nišu počeće u 13 časova, dok je početak beogradskog programa zakazan za 18 časova. Istog dana u Beogradu biće zatvorena izložba fotografija i video-zapisa najznačajnijih hedlajnera koji su tokom prethodne tri decenije nastupali na Nišville festivalu.

Poslednji dan aprila UNESCO je pre 15 godina, na inicijativu Herbija Henkoka, proglasio Međunarodnim danom džeza. Ovaj datum obeležava se od 2012. godine, sa idejom da se istakne činjenica da je džez tokom proteklih 110 godina u mnogim zemljama sveta postao simbol i glas slobode i tolerancije.

Kako je mali ovaj svet ili teorija “Šest stepeni razdvajanja“

Koliko ste samo puta bili u prilici da kažete „Kako je mali ovaj svet!“! Slučajno, na potpuno neočekivanom mestu upoznate nekog ko se zna sa nekim koga znate vi! Ili već neka od sličnih varijanti! Teorija kaže da bilo koje dve osobe na svetu mogu da stupe međusobno u kontakt preko najviše pet poznanika. Vi znate nekog ko zna nekog ko zna nekog ko zna nekog ko zna nekog ko zna... recimo Baraka Obamu, Stinga ili Moniku Beluči! Pogotovu Kevina Bejkona, ali o njemu malo kasnije!

Ova teorija se zove teorija „šest stepeni razdvajanja“ ili „teorija malog sveta“. Za ovaj koncept sam prvi put čuo pre nekoliko godina, čitajući dramu američkog pisca Džona Gvera (John Guare) koja se zove upravo „Šest stepeni razdvajanja“ (Six degrees of separation). Bazirana na ideji da su bilo koja dva pojedinca na svetu međusobno povezana preko najviše pet drugih osoba, ova drama je napisana 1990.,  a tri godine kasnije je po motivima drame snimljen i istoimeni film sa Vil Smitom i Donaldom Saterlendom.  Ovaj koncept, pun mogućnosti, naravno nije promakao ni Dž. Dž. Abramsu koji je umešao svoje prste u seriju “Šest stepeni” (Six Degrees) koja istražuje ovu ideju. Nažalost, snimljena je samo jedna sezona od 13 epizoda koje su emitovane 2006. godine. 

Iako je Gverova drama najviše doprinela popularizaciji ove teorije, a pogotovu samog naziva „šest stepeni razdvajanja“,  sam koncept je mnogo stariji i seže čak do 1929.godine kada je poznati mađarski pisac Friđeš Karinti (Frigyes Karinthy) objavio zbirku kratkih priča „Sve  je različito“ među kojima se nalazila i priča „Lanci“ (ili „Karike“) u kojoj su postavljeni temelji ovog koncepta.