недеља, 30. септембар 2012.

Starica i taksista - priča o važnosti strpljenja!


Nedavno se na netu (i naravno Fejsu) pojavila jedna priča o starici i taksisti koja je obišla i osvojila svet, ubrzo „zaradivši“ preko milion i po lajkova! Priča koja govori o važnosti strpljenja, odnosu prema starijima, o tome kako tek ljubaznošću i razumevanjem možemo nečiji život ulepšati, promeniti, upotpuniti i onda kada to najmanje očekujemo dotakla je srca mnogih!

Priča koja je kružila Fejsom i koju ste možda videli skraćena je verzija originalne priče i autor je naveden kao anoniman. Ipak, nakon što je dospela to tolikog broja čitaoca, mnogi su u njoj prepoznali priču Kenta Nerburna iz njegove knjige „Make me an instrument of your peace: Living in the spirit of the prayer of St. Francis“ i predstavlja njegovo iskustvo iz kasnih 80-ih, kada je radio kao taksista u noćnoj smeni!

Sa svakom izostavljenom rečenicom, izostavljen je i deo emocije iz priče, pa sam zato odlučio da originalnu priču prevedem i prenesem vam je u celosti!

Starica i taksista

Bio je to jedan period u mom životu pre dvadesetak godina kada sam za život zarađivao kao taksista. Bio je to kaubojski život, život kockara, život za nekog ko nije hteo šefa, već da stalno bude u pokretu, nekog ko oseća uzbuđenje bacanja kocki svaki put kada novi putnik uđe u taksi.

Ono na šta nisam računao kada sam prihvatio ovaj posao bila je činjenica da je to ujedno i posao misionara. Kako sam uglavnom vozio noćnu smenu, moj taksi je postao ispovedaonica na točkovima. Ljudi bi ušli u taksi, seli iza mene kao potpuni anonimusi i potom mi ispovedali svoje životne priče. 

Bili smo poput stranaca u vozu, ja i moj putnik, jezdeći kroz noć, otkivajući intimne detalje koje ne bismo mogli ni da sanjamo da sa nekim podelimo van okrilja noći. Sretao sam ljude čiji su me životi oduševili, oplemenili, nasmejali, rasplakali. Ali ni jedna od tih situacija nije me dotakla poput jedne kada sam u toploj avgustovskoj noći povezao jednu staricu. 


Došao sam na poziv iz jedne kuće u mirnom delu grada. Pretpostavljao sam da treba da pokupim nekoga posle neke zabave, ili nekoga ko se upravo posvađao sa ljubavnikom, ili pak nekog ko ide rano na posao negde u industrijsku zonu grada. Kada sam stigao na adresu, kuća je bila u mraku, izuzev svetla koje je dopiralo da prozora jedne prostorije na prizemlju. U ovakvim okolnostima većina vozača bi zatrubilo par puta, sačekalo neki minut i otišla. Suviše je loših mogućnosti očekivalo vozača koji je otišao u sred noći u mračnu zgradu. Ali video sam mnogo ljudi kojima je taksi zaista trebao. Ako se u vazduhu zaista nije slutila opasnost, uvek bih otišao do vrta da pozovem putnika. Možda je, pomislio sam, neko kome je potrebna moja pomoć. Zar je ne bih želeo da neki taksista postupi isto ako ga u ovakvim uslovima pozove moja majka ili otac?

Zato sam otišao do vrata i pokucao.

‘Samo trenutak!’, odgovorio je krhak, starački glas. Čuo sam kako se nešto vuče po podu.
Nakon poduže pauze vrata su se konačno otvorila. Preda mnom je stajala omanja žena od 80 i kusur godina. Nosila je šarenu haljinu i šešir sa tilom, baš kao da je izašla iz nekog filma iz ’40-ih godina. Pored nje se nalazio mali platneni kofer. To je ono što se vuklo po podu.

уторак, 25. септембар 2012.

Miljokazi pored puta!


Naš odnos prema istoriji, tradiciji i kulturnoj baštini posve je diskutabilan! Mnogo je propuštenih prilika da nešto naučimo, mnogo primera kojima se ne možemo dičiti! Živeti na Balkanu, na trasi koja povezuje Istok i Zapad privilegija je koja sa sobom nosi i dozu odgovornosti, prema našoj i prethodnim epohama! A ta odgovornost je ponekad upravo ono što nam tako nedostaje u trenucima kada nam istorija podari neko iznenađenje!


Bela Palanka (nekadašnja Remesiana) se nalazi na važnoj trasi, na putu Niš (Naissus) – Sofija (Serdica), odnosno šire gledano na trasi puta Beograd (Singidunum) – Istambul (Constantinople). Put na ovoj trasi izgradili su Rimljani još u I veku nove ere. Ovaj put je nazvan Put Vojnika ili Vojni Put (Via Militaris) i njegovi ostaci su nedavno pronađeni u okolini Dimitrovgrada prilikom radova na izgradnji istočnog kraka Koridora 10. Via Militaris je bio širok 9 koraka ili oko 6 metara i popločan kamenjem ili posut peskom. Na trasi puta podizana su mnoga utvrđenja, kao i prenoćišta i stanice za promenu konja i kola, jer je put bio dugačak i spor. 

Oko takvih stanica ili bitnih raskrsnica duž puta su postavljani tzv. miljokazi, kameni stubovi poput današnjih putokaza koji su pokazivali udaljenost između dva mesta na putu ili udaljenost do glavnog grada provincije. Ti miljokazi (Milliarium) bili su oblika valjka, prečnika oko 0,5m i visoki 2- 2,5m. Oni su obično postavljani u razmacima od 1000 dvostrukih koraka (mille passus) koji zapravo čine jednu rimsku milju (1 rimska milja = 1,481 km).


U nepunih mesec dana pronađena su dva ovakva veoma značajna svedoka prošlosti, prilikom izvođenja radova na Koridoru 10. Jedan kod sela Crvena Reka u blizini Bele Planke u mestu zvanom Šuplja stena (o kojem postoje legende o zakopanom zlatu, koje je na ovom mestu tražila čak i vojska, tačnije Nebojša Pavković) i drugi kod sela Sukovo, između Pirota i Dimitrovgrada. Oni su visine 2,4m i izuzetno su očuvani, sa čitljivim natpisima. Pronađeni su na samo 30-ak cm dubine. Prvi pronađeni miljokaz, onaj kod Bele Palanke potiče iz 230.godine nove ere i postavljen je u čast cara Aleksandra Severa. On pokazuje udaljenost od 22 rimske milje do Naissusa (Niša). Ova dva miljokaza su najveća i najočuvanija miljokaza ikada pronađena na teritoriji Srbije. 


Videti ovakav miljokaz zaista je doživljaj koji izaziva divljenje, neku vrstu strahopoštovanja, nešto što Englezi nazivaju “awe”! Gledati stub koji je pre 18 vekova pokazivao put namernicima koje je put tuda vodio, čitati natpis koji je neko tako davno uklesao, imati osećaj da ste na trenutak u vremeplovu, da ste svedok, ako ne i deo prošlosti. 

I naravno, sada sledi ono „ALI“!

Ali, kako se na adekvatan način ophoditi prema nečemu ovakvom? Kako to sačuvati za buduće generacije koje će teško pojmiti i naše, a kamoli to vreme? Ovo i ovakvo kulturno dobro je ovih dana zabetonirano u postolje stare fontane u centru Bele Palanke. Ne znam ko je tu odluku doneo, ko je tu i za šta bio nadležan, ali mi nekako nije logično da takvo arheološko otkriće stoji nekonzervirano, nezaštićeno, zabetonirano, podložno vremenskim i ljudskim (ne)prilikama koje će verovatno biti pogubnije od zuba vremena starog 18 vekova!


Možda bi ga, s druge strane, odlaganje u staklenu fioku ili hodnik nekog muzeja samo udaljilo od javnosti, sakrilo kao što ga je zemlja krila vekovima.

Kako da čovek bude pametan! 

U svakom slučaju, ako vas put nanese kroz Belu Palanku, zastanite, predahnite i udahnite malo prošlosti!


"Nije najgore što sve prolazi nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom činjenicom" - Ivo Andrić, Znakovi pored puta


четвртак, 06. септембар 2012.

U zatvor zbog besposličenja i skitnje!?


KRIV JE što duže vreme nigde ne radi, a neće ni da se zaposli, već život provodi u besposličenju i skitnji, viđa se u razna nepoželjna društva – kaže deo Rešenja kojim je 1951.godine na zatvorsku kaznu od 90 dana kažnjen Nikolić Nikola iz Beograda,  a -  pored toga ima motor koji nemilosrdno upotrebljava i troši benzin! 

Dok svakodnevno slušamo vesti o rastu stope nezaposlenosti, teško je poverovati da se nekada nerad zakonski kažnjavao! Ali, bilo je tako! Nakon Drugog svetskog rata, donesen je Zakon o prekršajima protiv javnog reda i mira FNRJ koji je sankcionisao ovakve situacije. Rešenje protiv izvesnog Nikolić Nikole je doneto po članu 141 Osnovnog zakona o prekršajima.


Imenovani duže vreme nigde nije radio, već je skitao i besposličio, trošio benzin vozeći motor.
Ne može, bre, to tako!

Teško je poverovati, ali bilo nekad...

...smrt fašizmu – sloboda narodu...

Podelite ovo

Related Posts with Thumbnails