Da li je prosečan pojedinac ogledalo društva, ili je društvo slika i prilika opšteg stanja prosečnog pojedinca? Da li uopšte ima veze u kom smeru ide ova jednačina? Svako od nas je predstavnik svoje porodice, svojih prijatelja, svoje škole ili svog posla, u globalu svoje sredine i društva! Društvo, pak, predstavlja pojedince, koji ga kao skup i čine.
Da li je prosečan učenik ogledalo školstva, ili je škola slika i prilika opšteg stanja prosečnog učenika (deteta)? Da li uopšte ima veze u kom smeru ide ova jednačina? Naš najveći problem često je kratkovidost, bezidejnost, ksenofobičnost i strah od promene! Trenutno ponudjena rešenja najčešće ne sagledavaju dugoročne efekte i posledice, a planovi nam sežu najdalje do sutra!
Zbog toga je naša piramida često okrenuta naopačke, a mi smo nevoljni i nespremni da dodatne napore ulažemo u ojačavanje temelja. Kao deo školskog sistema, osećam delimičnu odgovornost za stanje u kome se on nalazi, kao, siguran sam, i dobar deo mojih kolega. Ipak, jedan šraf može da zaustavi celu mašinu, ali jedan šraf ne može da je pokrene, ako i ostali nisu na svom mestu! Uloga i odnos roditelja, sredine i društva uopšte prema nekim pitanjima moraju se menjatiiz korena!
U situaciji kada deca dižu ruku na nastavnike, a ovi njih ne smeju ni da popreko pogledaju, kada roditelji svu krivicu za ponašanje svoje dece svaljuju isključivo na školu i natavnike, a deci daju podršku i tamo gde ne bi smeli, dolazimo do paradoksalnih situacija. Deca više ne prezaju ni od čega, ne plaše se pretnji lošim ocenama, a jedinica u dnevniku im je bitna kao i ekonomija Kenije.
Da li je u takvoj situaciji rešenje u "proširenju" bodovnog sistema?
Možda "0" (nula) u Dnevniku i nije loša ideja, kada već dolazimo u situaciju da disciplina na času prevrši svaku meru:
(Zvone mobilni telefoni; Samardžić luduje, Todorović sedi na prozoru! Uglavnom, HAOS je i profesor je prinudjen da napusti čas.)
U svakom slučaju, i to je bolje nego kad nekom od učenika, na pr. petog razreda, padne na pamet da, na pr. donese BOBMU u školu! A žašto i ne bi, kad kao kaznu za to dobije samo Ukor direktora?!?!
Smešno ili tužno? Procenite sami!
Постови
7 коментара:
Šta da ti kažem. Ovo društvo je u svojoj srži trulo. Obrazovni sistem nam se raspada, 97% budžeta odlazi na plate, a 3% na kobajagi neke inovacije i investicije. Deca su ogledalo porodica iz kojih potiču. Po formaciji stvari, porodica je osnovna ćelija društvenog poretka koja je propala. To me opet vraća na početak. Promena može da usledi jedino tako što se menja svest ljudi. To je dugotrajan posao. Kaznama se ništa ne postiže, to je samo jedna u nizu represalija. Pogotovo kada niti roditelji, niti profesori, niti bilo šta na ovom svetu više ne predstavlja respektabilan autoritet - za mlade. Autoritet se gradi ličnim primerom i delima. Autoriteta više nema, jer vlada organizovan haos. Kome to sve odgovara, to možemo da pretpostavljamo, diskutujemo itd. Kada jedna mlada osoba vidi da je sistem u kome živi u suštini gladijatorska borba gde ne važe nikakva pravila igre, nema fair-play-a, nema ničega, u zavisnosti od sklopa ličnosti, ili se povlači i ostaje dosledna sebi i sosptvenim vrednostima, ili se utapa u masu mediokriteta. Mediokriteti vladaju. Površnost caruje. Glupost je poželjna. To je vrli novi svet. Bolonjska deklaracija je čedomorisala visoko obrazovanje i to je deo koncepta obogaljivanja navodno visokoobrazovanih ljudi. Itd., tema je prezahtevna, a ovo je područje za komentare, a ne za novi post. :)
Nestade mi komentar, a baš sam se raspisala!
Ja umem da budem prilično oštra na svom blogu, kada je ta tema u pitanju.
Pružam svaku vrstu podrške, kada su u pitanju akcije, diskusije ili šta god da je u pitanju, na temu stanja u prosveti. Mislim da zvona zvone za uzbunu i da se moraju i u Ministrastvu prosvete što pre pokrenuti svi autistični saradnici, koji samo prepisuju udžbenike i prave programe, totalno neprihvatljive i neprimenljive u ovom vremenu u kome živimo.
Da ne preterujem, ipak sam u gostima a ne na svom blogu, toliko.
Ma slobodno vi pišite, osećajte se kao kod svog bloga :-) Tema je zaista kompleksna i zahteva mnogo više prostora i analiza od par komentara ili par postova! Ipak, bitno je da se makar načne, da se na nju skrene pažnja, da se bar mestimično pominje! Ove slike nisu mogle da me ostave ravnodušnim, pa se u meni pokrenula bujuca razmišljanja, od koje sam zahvatio samo deo i preneo ga u ove redove!
A tema definitivno stoji za proširenjei tumačenje!
Škola je ogledalo društva. A durštvo pati od krize morala. Kad sam ja išla u školu bilo je out biti štreber a najveća si faca bio ako si mogao da budeš buntovnik svoje vrste. Znači, mafijašenje, maltretiranje -ugled, marljivo učenje, prisustvovanje- svi će da te poštuju. MA, strašno!
Ovde u zapadnim zemljama je malo drugačije, jer se ipak ceni osoba koja uči i trudi se. A ja vučem komplekse od dole, pa me je blam ako se javim ili kažem nešto. Iako, ko što rekoh, ovde se ceni rad i trud. Toliko. Opširna tema i ne štedim mesto :) Ne zameri.
Pardon greška, marljivo učenje i prisustvovanje - svo će da te mrze i kenjaju po tebi.
Teško je sve ovo postaviti kao jednačinu. Čini mi se da je to vazda nejednačina, sa više nepoznatih.
Ko je odgovoran (prezirem pridev "kriv" i sve njegove izvedenice, jer, nekako, vazda vodi u jednostranost) za takvo stanje? Svi mi - i oni što na(d)ređuju i mi što pristajemo na takve postavke i izvršavamo ih, dosledno, poslušno i prećutno. Ne sećam se da je iko septembra 2009. povikao na Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, samo smo se po zbornicama došaptavali i iščuđavali, ali - pristali da igramo po pravilima koje je nametnuo.
He,he, sviđa mi se ona nula! Naš profesor hemije je u svesku upisivao tot-eve (skaćeno od totalno neznanje). Ja onomad predložih da se uvede poluopisna ocena - 3 čuke.
Постави коментар