четвртак, 24. фебруар 2011.

Poezija: Crnka!



Bila je crna
kao noć.
Kada sam je prvi put
sreo i doveo kući
bila je mlada
i uplašena.
Nikada u životu 
nisam video poglede 
tužnije od njenih.
I uvek me je bilo žao.
Ubrzo je našla 
put do moga srca.
Sate i sate 
smo provodili zajedno
i njene bi oči 
drugačije sijale.
Zavoleo sam je. 
Zavoleo sam 
njenu jednostavnost,
njen nestašluk,
njenu igru, vernost.
Mislim i da je ona 
zavolela mene.
Brinuo sam se o njoj
i pazio je.
Njen pogled je 
sve ređe bivao tužan.


I onda,
ne znam kako ni zašto,
ona je jednog dana
otišla.
Sada mi se čini
da sam je možda
izneverio i prevario.
Nije mi se vratila.
I ja sam se osetio
izneverenim i prevarenim,
ali znam da bih
joj oprostio 
ako bi mi se vratila,
znam,
ali ne znam
da li bi ona meni.


I voleo bih, 
stvarno bih voleo
da ponovo
vidim njen pogled,
makar i onaj najtužniji,
i da ponovo kraj mene
zanjiše repom,
da ponovo čujem 
njen lavež,
dok mi skače uz nogu,
moja dobra
stara Nera.

недеља, 20. фебруар 2011.

Pol Enka - His Way!


Jedan od retkih iz stare garde majstora pevanja i muzike, Pol Enka (Paul Anka) ostavio je dubok trag u istoriji muzike i bio inspiracija mnogim potonjim zvezdama, čineći sve his way (na svoj način)! Idol tinejdžera iz 50-ih i 60-ih godina i dalje pleni svojim nastupima i svojom energijom. Na Bilbordovoj listi najuspešnijih izvodjača, Enka je na 21. mestu, rame uz rame sa Elvisom i Bitlsima. Njegovi singlovi i LP prodati su u preko 60 miliona primeraka, njegove numere izvedene preko 150 miliona puta. Pored miliona dolara, vlasnik je mnogih nagrada iz raznih branši javnog života! U njegovom rodnom gradu proglašen je i „Dan Pola Enke“, 27. April!

Rodjen je 1941. Godine u Otavi, Ontario, u Kanadi. Onizak, sa slabašnom gradjom, kao klinac, iskazivao je želju da se bavi sportom,  ali  je  vremenom  muzika ipak postala njegova osnovna preokupacija.

Već  sa  jedanaest  godina počeo je da nastupa po klubovima Žetinola i Hala, interpretirajući poznate „bi-bap“ muzičare, dok je u svojoj srednjoj školi bio deo lokalnog  trija „The Bobby sockers“. U to vreme Enka je počeo da komponuje pesme zasnovane uglavnom na ličnim iskustvima. Takodje  je  počeo  da  uzima  časove klavira i gitare. Sa petnaest, bezuspešno se oprobao na audiciji za TV-šou lokalne televizijske stanice. Godine 1956. seli se u Los Andjeles.

Njegovo stasavanje u muzičara  zapazio  je  njegov  ujak koji je povukao veze kako bi svom nećaku omogućio da njegovo umeće vide i neke face iz muzičke industrije.  Zakazan  je  sastanak  sa Ernijem Frimenom, jednim od glavnih ljudi kuće Modern records. Ovom je talenat Pola Enke bio toliko očigledan  da  ga  je  pozvao  u  svoju kuću na dodatne probe. Cela priča završila se tako što je Enka snimio nekoliko numera i prodao ih u svega par  hiljada primeraka.  Razočaran, Enka se vraća u Kanadu i posvećuje studiranju i novinarstvu.

Naredne godine Enka će, u društvu kanadskog kvarteta Rover boys, posetiti Njujork i prisustvovati njihovom sastanku sa Donom Kostom, jednim od čelnika “ABC Paramaunt”-a. U samom startu Kosta je bio više impresioniran Enkinim kompozicijama nego njegovim vokalnim mogućnostima. Svejedno, uskoro je Enkin otac pozvan u Njujork da potpiše prvi profesionalni ugovor Pola Enke. Zatim je Enka poslat na vokalne treninge i nepunih mesec dana kasnije “Paramaunt” bio je spreman da snimi Enkin, pokazaće se kasnije,  prvi i jedan od najvećih hitova – “Diana”. U pesmi se radilo o dečaku koji se zaljubljuje u svoju dadilju – još jedan detalj iz Enkine biografije. Od te 1957. Do 1963. Zabeleženo je da je numera “Diana” snimljena u preko tri stotine verzija u preko šesnaest zemalja. Originalna verzija je prodata u preko devet miliona kopija.


Njegov sledeći sing “You are my destiny” ušao je u prvih deset. Narednih godinu dana, izbacio ih je još nekoliko, ali ni jedan nije prošao zapaženo kao prva dva. U tome period javnost i kritičari su smarali da se Enka “istrošio” sa svojih nekoliko hitova. On, svestan te činjenice, odlučuje da promeni svoj pristup muzici i temama, kao i svoj imidž, kako bi postao pristupačniji starijem auditorijumu. Promeniće izdavačku kuću, ali to opet neće doprineti njegovoj popularnosti. Preokret nastaje 1974., kada potpisuje ugovor sa „United artists“. Te godine, penje se na vrh top-liste numerom „(You are) Having my baby“. Do kraja sedamdesetih, Enka će sa velikim orkestrima raditi mnogo zrelije aranžmane, a takodje i pisati hitove za druge izvodjače. Jedan od najčuvenijih je svakako i Frenk Sinatra i numera „My Way“. Takodje je napisao „It doesn’t matter any more“ za Badija Holija, neposredno pre njegove smrti. Numera „She’s a lady“, napisana za Toma Džonsa, prodala se je u nekoliko miliona kopija.


U decenijama koje su sledile, Enka je nastavio da stvara, za sebe i druge. Iako već u godinama, 2005. Enka izdaje, za sada, svoj zadnji album „Rock Swings“ na kome je u jazz varijanti otpevao pozante pop i rock pesme iz 80-ih i 90-ih godina prošlog veka. Medju zaista sjajnim „kaverima“ nalaze se i hitovi Bon Džovija, Nirvane, R.E.M., Oasis, Bilija Ajdola, Erika Kleptona... Ako još niste, ovaj album morate da preslušate!


18. Aprila 2008. Pol Enka je prvi put u svojoj karijeri održao koncert u Srbiji. Pevajući stare i nove hitove, stari šarmer nas je prošetao kroz svoju karijeru, vitalno obilazeći halu, koketirajući sa publikom, flertujućisa damama, ne skidajući osmeh sa lica! Imao sam priliku i čast da prisustvujem tom koncertu. Zbog onih koji nisu, nadam se da ćemo biti u prililici da ga vremešnog majstora vidimo još koji put u Srbiji! 

уторак, 08. фебруар 2011.

Čekajući sindikate, Vladu, izbore, Šešelja,...Godoa!

Reč „štrajk“ nastala je od engleske reči „strike“ (strajk), što znači „udar“! A ovo je bio (s)udar u sred štrajka! 
-Halo, policija? Da prijavim saobraćajnu nesreću...
-Vidite ako možete sami da se dogovorite, mi štrajkujemo!

*
Talasi vremenskih nepogoda su nas možda zaobišli, ali talasi štrajkova svakako nisu! Dok smo se dobar deo zime u jesenjim jaknicama čudili kako je Evropa okovana snegom i ledom, kako kiše, oluje i poplave haraju nekim delovima sveta, likovali smo našom klimom! Nažalost, retko čime bismo još mogli da likujemo! Tu je naravno Nole, da nas obraduje još ponekom titulom, a ono što nikako ne može da nas obraduje je stanje naše ekonomsko-socijalno-društveno-političke scene!

Case study 1: Nezadovoljstvo narasta k’o kiflice sa kvascem! Led su prvi probili prosvetari (kojima i sam pripadam)! Četiri sindikata su pred Vladu stavila svoje zahteve, a Vlada se čudila njihovom bezobrazluku da u ovako teškom trenutku po državu imaju tako nerealne zahteve! Pa još nismo otplatili Kovačevića, satelit, Kolubaru, još mesecima plaćamo neizabrane sudije, a vi hoćete odmrzavanje plata! Školsko zvono je nekoliko dana zvonilo ranije, u nekim školama nije ni zvonilo. Sindikati su krenuli onako kao ozbiljno, pa kao nisu odustajali. Na kraju su se kao nešto dogovorili, ali ipak kao nisu, znači kraja priče još nema...

Case study 2: Policija je svaki dan zvala škole da vidi ko štrajkuje, a ko ne, pa su onda i oni odlučili da štrajkuju. I to ne za pišljivih 24.5% kao prosvetari, nego lepo brate, za 40%. Taman da sa par meseci kursa imaju platu kao profesori sa fakultetom! Ali, oni neće skroz obustavljati „nastavu“, već će poštovati „minimum rada“. To znači da će problem velikih redova oko pasoša, ličnih karti ili novih (već debelo kritikovanih) registarskih tablica biti rešen! Šalteri neće raditi, pa redova neće ni biti! 

Case study 3: Toma je lepo uvideo situaciju, pa opštenarodno nezadovoljstvo pretočio u miting! Doduše, tu je uvrstio i neke vaskrsle političare koje je istorija izbacila na margine političke scene, ali, pored sitnih, on je još veći! Na dugoročnoj vremenskoj prognozi je video da je za dva meseca doći proleće, pa je za tad zakazao sedenje na stiroporu! Sad mu još preostaje da za to vreme, u Palminom stilu, skolpi dil sa nekom fabrikom stiropora, pa kad se otopi beli sneg, da se Srbija zabeli od stiropora!

Rezime: Vlada je za ove talase spremila dasku za surf i za sada nas uspešno jaše! K’o što reče jedan moj drug, štrajk prosvetara je bio kao seks bez orgazma! Krenulo je žestoko, ali smo se povukli pre kraja. Sad nam jedino ostaje da ritualno popušimo! Ali, naravno, van školskog dvorišta, po zakonu! Vlada je tu halabuku iskoristila kao i onaj grip od lane, da narodu skrene pažnju sa poskupljenja i inflacije koja će ionako obesmisliti sve napore sindikata! Teško da će bolji proći i policija, pa i zdravstvo koje čeka svoj red. Teško da će bolje proći i Toma, koji takodje čeka svoj red!

*
Nego, zašto započeh celu ovu priču? Juče sam, vraćajući se iz škole, koja pri tom NE štrajkuje, naišao na saobraćajnu nesreću. U jednoj krivini sudarili su se kombi i Niva. U nepreglednoj krivini je umesto sfernog ogledala bio zalepljen poster „Srbija čeka Šešelja“. U Šekijevim naočarima vozači nisu mogli da vide jedan drugog! Kada je jedan od njih pozvao policiju i prijavio udes, dobio je odgovor s početka moje priče!!! Pa dobro, mi ćemo propuštene časove i gradivo da nadoknadimo, neko će tablice ili ličnu kartu da uzme par dana kasnije, ali OVO!?! 


Čekali smo sindikate da se izbore za naša prava i status, ...pa ništa! Čekali smo Vladu da izadje u susret našim (prosvetnim) zahtevima, ...pa ništa! Ovde smo čekali u koloni da dodje policija, ...pa ništa! Radikali čekaju Šešelja,...pa ništa! Naprednjaci čekaju izbore,...pa ništa! Vladimir i Estragon su čekali Godoa,...pa ništa! E sad, njima je, dok su čekali, par puta padalo na pamet da se obese, ali nisu imali uže! Ko zna šta sve nama pada i može da padne na pamet ...dok čekamo! Uglavnom, svi nešto čekamo i tapkamo u mestu! Svi negde idemo, a nikud ne stižemo! Svi nešto,... a ništa!

Vladimir: Onda, idemo?
Estragon: Idemo!

(ostaju na mestu)

Zavesa se spušta!

уторак, 01. фебруар 2011.

Brankovo Tata-ta-tira!!!


Pokušaću da se setim jednog stiha nakon 20-ak godina: „U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo. U njemu je sve lepo, u njemu je sve fino, u njemu se sve raduje! U njemu su kuće od čokolade, putevi su od marmelade, u njemu svako radi ono što hoće, u njemu raste svako voće,...“ Naravno, većina vas će prepoznati o čemu se radi! Verujem, sa dozom ogromne nostalgije! Stihovi Branka Kockice kojima je započinjala legendarna emisija za decu „Kocka, kocka, kockica“ podsetiće nas na jedno drugo vreme, kada su se cenile mnoge, danas zaboravljene vrednosti, vreme kada je deci za osmeh bila dovoljna samo dečija igra, vreme kada su roditelji smeli da deci ostave upaljen televizor, ne strahujući da će u svakom trenutku, na gotovo svakom kanalu iskočiti voajersko oko velikog brata, neka ala zatvorena na farmi srama ili neki besposličari u parovima. Tada su deca umesto psovki i tračeva jedva čekala da čuju opojno „Tata-ta-tira!“ Branka Kockice, pošalicu Poštar Ace ili pouku Metle bez drške! 


Ako sam u uvodu i promašio neki stih, evo čuvene špice, da se svi (setno i nostalgično) podsetimo toga, pred nastavka teksta.



Tragajući za pravom formulom emisije/serije za decu, redakcija obrazovnog programa Televizije Beograd je 1972. započela istraživanje po vrtićima, vodeći razgovore i razmenjujući ideje sa vaspitačima i decom. Nakon nekih godinu dana pripreme i pravljenja koncepta, prva pilot emisija je emitovana 27. Novembra 1974. godine. Prvi urednik emisije bio je Ljubiša Bogićević, a scenarista Ljubiša Djokić.  Nakon deset epizoda, emisija je postala monotematska, a urednica kasnijih epozoda je bila Biserka Pejović.  Emisiju „Kocka, kocka, kockica“ vodio je glumac Branko Milićević, tako zaradivši večiti nadimak Branko Kockica! Osim Biserke, scenario za neke epizode su pisali i Ibrahim Hadžić i sam Branko Milićević. Režiser je bio Milorad Laković, a za muziku je bio zadužen Mihajlo Živanović. Učesnici – deca predškolskih ustanova sa teritorije čitave bivše SFR Jugoslavije!!!

Ova ekipa je realizovala više od 250 epizoda emitovanih od 1974. do 1993., i ponovo 2005. Branko je bio u ulozi vaspitača koji je svaki put sa različitom decom išao u avanture i tragao sa „drugarima“ uz povik „tata-ta-tira“ za odgovorima na dečja pitanja, kojih je nekako uvek bivalo više neko odgovora. Generacije su se menjale, Brako i Kockice ostajali. Dosledni sebi i deci! Dosledni stihovima koji su i bili moto emisije  „Kocka do kocke – kockica, kroz prostor i kroz vreme, i uvek nova pitanja, i uvek nove teme!“ 

Kako je juče bio Svetski Dan bez duvanskog dima, evo dela jedne emisije u kojoj Branko sa drugarima razgovara o pušenju. "Jel može neko od vas, bednih nepušača da mi kaže šta je to lula!" - danas ne zvuče kao reči kojima se treba obratiti deci. Ipak, na Brankov način, to zvuči mnogo drugačije. Uživajte nekoliko minuta.

Šireći nevini utopijski idealizam Branko Kockica i njegova emisija ostali su zacementirani u kolektivnom sećanju mnogih generacija. Autori „Leksikona YU mitologije“ su Branka nazvali „svetionikom sretnog detinjstava kakvo današnji klinci teško mogu imati“!!! I zaista, danas su deca od malena svesna da na svetu ne postoji carstvo u kome caruje drugarstvo. Čak ni uz magično Brankovo tata-ta-tira!!! Ostaje nam samo da  se sećamo stihova s početka, nakon 20-ak godina!

Podelite ovo

Related Posts with Thumbnails