Gosti jazz festivakla NIŠVILLE 2017

U bogatom programu festivala teško je odlučiti se za omiljenog hedlajnera, ali ipak, evo par imena koja ne biste smeli propustiti.

Candy Dulfer na Nišvillu 2017!

Candy Dulfer na Nišvillu 2017! Candy Dulfer je tokom poslednje dve decenije u svetskim razmerama sigurno najistaknutiji instrumentalista lepšeg pola u domenu funk muzike i smooth jazza, ali i potvrda da izuzetno atraktivan izgled itekako ide zajedno sa vrhunskim talentom i kreativnošću.

Ćerka je poznatog holandskog jazz saksofoniste Hansa Dulfera, koji joj je, na njeno insistiranje, i dao prve časove na saksofona kada je imala samo šest godina. Pošto je očev tenor bio prevelik za devojčicu tog uzrasta, počela je na sopranu, da bi već koju godinu kasnije prešla na alt saksofon – instrument kojem je ostala verna do danas i na kojem je izgradila reputaciju vrhunskog stiliste. Posle svega nekoliko meseci učenja i članstva u lokalnom brass bendu, izašla je na scenu sa orkestrom svog oca kada je odsvirala i prva sola.

Candy Dulfer Kratka Biografija

Vatreno krštenje u studiju imala je takođe sa očevim orkestrom 1980. godine (kada joj je bilo 11 godina) a već sledeće godine je natupila i na poznatom North Sea jazz Festivalu sa bendom Ladies Horn Section koji je predvodila Rosa King. Upravo je Rosa ohrabrila Candy da i sama postane band leader, pa sa 14 godina osniva svoj sastav Funky Stuff koji ubrzo stiče ogromnu popularnost u Holandiji. Bend je trebalo da nastupi pre Princa na tri koncerta u Holandiji, ali je ovaj u poslednjem trenutku otkazao predgrupu. Legenda kaže da mu je Candy napisala pismo u kojem mu je rekla da je propustio jedinstvenu priliku da vidi curu koja „prži“ na saksofonu. Legendarni muzičar joj se nakon toga izvinio i pozvao da mu se pridruži na na sceni u jednom improvizovanom bluzu. Prince, koga su naročito u to vreme zvali i „His Royal Badness“, je bio oduševljen, i pozvao Candy da mu se pridruži u Americi gde mu je ona gostovala kako na koncertima i TV nastupima, tako i na snimanjima albuma i muzike za film, ali i odbila da postane stalni član njegovog benda za predstojeću svetsku turneju, ali je njihova saradnja nastavljena sve do nedavne smrti velikog muzičara. Neposredno pred odlazak u Ameriku, Candy je snimala sa Dave-om Stewart-om iz grupe Euritmics, a njihova kompozicija „Lilly was here“ napravljena za istoimeni film postaje verovatno najpopularnija instrumentalna numera tokom poslednje dve dekade 20. veka, što je bila i odlična uvertira za njen prvi solo album „Saxuality“ koji postaje svetski hit i ulazi u najuži izbor za nagradu Grammy.

Usledio je i poziv za saradnju od strane velikog Vana Morisona (kojem je kasnije gostovala i na antologijskom živom albumu „Live in San Francisco“), a te iste 1990. godine svirala je sola u „Money“ i “Shine on You Crazy Diamond“sa grupom Pink Floyd na Knebworth festivalu pred 130.000 posetilaca…

Na spisku muzičara sa kojima je nastupala i snimala su i Maceo Parker, Sheila E, Mavis Staples, Beyonce, Pink Floyd, Chaka Khan, David Sanborn, Larry Graham, Marcus Miller, Aretha Franklin, Jimmy Cliff, George Duke, Blondie, Jools Holland, Jammie Cullum, Angie Stone, Tower of Power, Alan Parson, Fred Wesley, Joey DiFrancesco, Jonathan Butler…

Novo poglavlje u karijeri otvorila je na jesen 2011. godine albumom “Crazy” koji je producirao muzički direktor grupe Black Eyed Peas, nakon kojeg je usledila turneja koja je obuhvatila USA, Japan, Rusiju i prvi put Južnu Ameriku. Takođe, otpočela je saradnju sa modnim brendom “Mexx” a 2013. godine je bila ćlan žirija i talent coach holandskog X- faktora, a sa dugogodišnjim prijateljicama Trijntje Oosterhuis, Edsilia Rombley, Berget Lewis i Glennis Grace pokreće supergrupu “Ladies of Soul”, sa kojom je početkom ove godine održala dva rasprodata koncerta u amsterdamskoj Ziggo Dome arena pred 34.000 posetilaca, što je zabeleženo na albumu i DVD-u “Live at the Ziggo Dome” koji je stigao do prvih mesta top lista.

Nišville je, inače, uputio predlog Skupštini grada Niša da na nekoj od narednih sednica dodeli Candy Dulfer status počasne građanke grada Niša a zbog njenog doprinosa promociji Nišvila i Grada Niša – pre svega u svojoj rodnoj Holandiji. Candy je, prema rečima direktora Nišvila Ivana Blagojevića, u svojim mnogim medijskim nastupima promovisala jedinstvenost Nišville jazz festivala, koji je ove godine uticajni britanski “Guardian” svrstao u Top 10 evropskih jazz festivala. Posebno je naglašavala atmosferu festivala, jedinstvenu publiku i gostoljubivost građana Niša. Direktor festivala kaže da se nada da će Skupština Grada Niša doneti pozitivnu odluku i da će titula počasnog građanina Niša Candy Dulfer biti uručena 13. avgusta na zatvaranju Nišvila. Takođe – dodaje Blagojević – već su počeli i dogovori da za ovaj specijalni nastup u Nišu Candy dovede i specijalnog gosta, odnosno nekog od poznatih muzičara sa kojim je sarađivala tokom izuzetno bogate karijere.

Patti Austin – Elli u čast!

Patti Austin na Nisvillu – Poznata američka ritam i bluz i džez pevačica i dobitnica nagrade Grammy za najbolji vokalni album (“Avant – Gershwin” sa WDR big bandom iz 2008. godine) Patti Austin nastupiće na otvaranju Nišvila 2017, 10. avgusta, povodom svetske proslave 100 godina od rođenja velike Elle Fitzgerald. Interesentno je da će upravo na dan nastupa na Nišvilu Patti proslaviti svoj 67. rođendan i 63 godina uspešne karijere. A o tome koliko pravo Patti Austin ima na zaveštanje velike Ele – dovoljno govori podatak da je među njenih devet Grammy nominacija – jedna bila i za album iz 2002. godine “For Ella” snimljen takođe u saradnji sa WDR big bendom.

Patti Austin je rođena u Harlemu, i sa svojih 66 godina iza sebe ima karijeru i dužu od šest decenija. Prvi javni nastup imala je sa 4 godine u legendarnom Apolo Teatru, a već sledeće godine je imala profesionalni ugovor sa kompanijom RCA Records. Njen otac Gordon je bio jazz trombonista, a čuveni muzičar i producent Quincy Jones i ništa manje poznata pevačica Dinah Washington smatrali su je svojim kumčetom. Do kraja šezdesetih uglavnom je radila kao prateći i gostujući vokal na snimanjima sa mnogim poznatim pevačima i sastavima među kojima su bili i Frankie Valli and The Four Seasons. Takođe u to vreme je bila poznata i kao “Kraljica džinglova” snimivši veliki broj reklama za mnoge poznate američke kompanije ali i državne institucije (Burger King, Almay make-up, Avon, KFC, McDonalds, Meow Mix, Impulse, Stouffer’s, Maxwell House, United States Army…).

Na spisku zvezda sa kojima je pevala su i Johnny Mattis, Paul Simon, Cat Stevens, James Brown, Joe Cocker, Bette Midler, Roberta Flack, Diana Ross, Michael Jackson (duet „It’s the Falling in Love“ sa albuma ”Off the Wall”). Početkom osamdesetih Patti je skrenula veću pažnju na sebe učešćem na seriji albuma svog “kuma” Quincy Jones-a, među kojima su i “Stuff Like That”, “Dude”, “From Q With Love”…

Prvi od 17 solo albuma objavila je 1976. godine. Između 1969. i 1991. godine imala je 20 pesama na R&B top listi. Početkom osamdesetih potpisala je ugovor sa kompanijom Qwest (čiji je vlasnik Quincy Jones) za koju je snimila nekoliko albuma i sa kojih su se izdvojili mnogi hitovi – između ostalih i singl „Do You Love Me?“ / „The Genie“ (prvo mesto na Dance Music/Club Play listi – 1981). Na istom albumu (Every Home Should Have One) našao se i njen verovatno najveći mainstream hit – duet sa James Ingramom, “Baby, Come to Me“ (prva Grammy nominacija), koji se incijalno popeo “tek” do 73 mesta, početkom 1982. godine, da bi sledeće godine nakon što je pesma uvrštena u soundtrack veoma popularne “sapunice” – “Opšta bolnica” pesma stigla i do samog vrha Bilbordove top liste. Pesma „It’s Gonna Be Special“ koju je producirao Quincy Jones, sa albuma “Patti Austin” našla se u soundtracku filma “Two of a Kind” tandema Olivia Newton-John/John Travolta. Iako film nije ni približno ponovio uspeh “Briljantina”, pesma postaje veliki svetski hit. Saradnici na sledećem albumu bili su joj producenti i kompozitori Russ Titelman, Tommy LiPuma, Monte Moir (of „The Time“) and Jimmy Jam and Terry Lewis, Randy Goodrum, Michael Bolton… a prateće vokale su joj, između ostalih, pevali i velike pevačke zvezde: Luther Vandross, Jocelyn Brown, Chaka Khan, ali i Bily Joel kojem je Patti pevala prateće vokale na „Just The Way You Are“.

Godine 1988. Pojavila se u Kopolinom filmu “Čovek i njegov san” (u kojem igraju Jeff Bridges i Joan Allen), a iste godine je usledila i prekretnica koja je sve više okreće džezu – album simboličnog naziva “The Real Me”, kolekcija standarda na kojem se kao gosti pojavljuju George Benson i Luther Vandross. Stilski zaokret, ili kako ona sama kaže “vraćanje samoj sebi” zaokružuje prelaskom u kompaniju GRP Records, za koju je snimila i album uživo koji predstavlja i njene vanserijske kvalitete kao stand-up komičara i briljantnog imitatora. Njen album “In and out of love” iz 1998. godine zadržao se na Bilbordovoj džez listi više od dve godine. Godine 2006. predvodila je reformirane “Realettes” (grupa pratećih ženskih vokala Reja Čarlsa) na albumu “Ray sings, Basie Swings” posvećenom pravom muzičkom geniju – Reju Čarlsu.

Petti Austin je takođe kreirala sopstveni “one – woman” šou program, i bila koautor ekstravagantnog muzičkog programa “Beboperella” kojim mlađim generacijama prenosi zvuk i duh be-bop ere. Takođe je i koautor dokumentarnog serijala “Oh Freedom” u kojem istražuje traganje za slobodom i jednakošću afro-američkog naroda u Americi – čime i definitivno potvrđuje status velikog umetnika čija kreativnost ne poznaje granice.

Od pratećeg vokala do zvezde

Patti Austin se pojavljuje i u Oskarom ovenčanom dokumentarnom filmu “20 stopa od zvezda” iz 2013. godine koji govori o sudbinama fantastičnih pevačica čija je sudbina bila (a nekima i definitivno ostala) da budu prateći vokali zvezda, koje po pravilu imaju mnogo slabije vokalne kvalitete. Patti Austin je upravo jedan od (retkih) izuzetaka, odnosno, neko ko je počeo pevajući prateće vokale i uspeo da zasluženo izgradi reputaciju muzičke zvezde.

Majčina bolest je spasila 11. septembra

Patti je imala avio kartu za 11. septembar 2001. godine na letu broj 93 kompanije United Flight, odnosno u jednom od otetih aviona kojima su teroristi samoubilačkim napadima srušili “Kule bliznakinje” i ciljali Pentagon, ali su se putnici i posada suprotstavili terpristima pa se avion srušio u nenaseljenu zonu. Međutim, nekoliko dana ranije, njena majka je doživela moždani udar, pa je Patti zamenila kartu za dan ranije.

Al Foster Quintet na Nišvillu

Al Foster Quintet na Nišvillu  2017 – Kvintet legendarnog Ala Fostera, omiljenog bubnjara Majlsa Devisa, nastupiće na ovogodišnjem Nišvilu u petak 11. avgusta. U postavi koju čine i alt saksofonista Mike DiRubbo, trubač Freddie Hendrix, klavirista Adam Birnbaum i kontrabasista Doug Weiss izvešće program posvećen jednom od najuticajnijih džez muzičara svih vremena – Čarliju Parkeru.

Al Foster je svakako jedan od najboljih i najsvestranijih džez bubnjara svih vremena. Tome u prilog ide i činjenica da je Foster jedini muzičar kojeg je Majls Devis angažovao i pre i posle svog privremenog “penzionisanja”, a Foster je uz to i bio jedan od svega nekoliko muzičara sa kojima je Majls kontaktirao tokom te šestogodišnje pauze (1975 – 1981).

Foster je rođen 1943. u Ričmondu (Virdžinija) a odrastao je u Njujorku. Prvi komplet bubnjeva dobio je kao desetogodišnjak, a otac – džez kontrabasista ga je ohrabrivao da vežba uz snimke na kojima je svirao Max Roach. Još u tinejdžerskim godinama sreo je Sonija Rolinsa koji je veoma uticao na njega, a na spisku muzičara sa kojima je sarađivao do svoje dvedeset treće godine su i: Hugh Masekela, Ted Curson and Illinois Jaquet, Blue Mitchell (sa čijim je bendom 1964. godine prvi put ušao u studio), Lou Donaldson i Kai Winding.

U svojoj “Autobiografiji” Majls Devis je između ostalog rekao: “ Zamenio sam Džeka DeDžoneta Alom Fosterom kojeg sam prvi put čuo u podrumskom klubu u 95. ulici na Menhetnu kada me je prosto “zakucao” svojim “gruvom” ….. sve što sam tražio od bubnjara – Al Foster je to imao”. Osim mnogo koncerata i 12 albuma sa slavnim trubačem u periodu od 1973. pa sve do Majlsove smrti 1991. godine (5 pre i 7 posle Majlsove “pauze” uključujući i povratnički “You’re under arrest” ), Al Foster je sarađivao i sa čitavom plejadom vanserijskih muzičara kao što su: Cannonball Adderley, Thelonious Monk, Freddie Hubbard, Sonny Rollins, Herbie Hancock, Dave Holland, Joe Lovano, Junior Cook, Chick Corea, Sonny Fortune, Red Garland, Sam Jones, George Adams, Don Pullen, Bill Evans, Branford Marsalis, John Scofield, Mino Cinelu, Gil Evans, Sting, John McLaughlin, Joe Henderson, Ron Carter, Ray Brown, Joe Chambers, Michel Petrucciani, Michael Brecker, Bobby Hutcherson, Kenny Garrett, Geri Allen, Dexter Gordon …..Poslednjih godina je omiljeni bubnjar McCoy Tyner-a, Larry Willis-a i Sonny Rollins-a, a sve intenzivnije snima i nastupa kao bendlider.

Al Foster je neuobičajeno svestran bubnjar koji se podjednako dobro snalazi u stilovima od bi bapa pa do slobodnijih formi i džez roka. Pre svega poštovan je i cenjen zbog specifičnog senzibiliteta i retke sposobnosti da sluša ostale muzičare i pri tom, na skoro telepatski način – prati njihove solo deonice. Rečju on je “vernik” u čistotu muzike i veliki umetnik koji nastavlja da iznova pomera granice kreativnosti a sve u cilju da očuva najviše standarde u savremenom džezu.

Inserti iz biografija

Član kvinteta na kojeg je zbog koncepta programa (Charlie Parker hommage) usmerena najveća pažnja je alt saksofonista Mike DiRubbo (1970) kojem je na studijama mentor bio lično Jackie McLean – istovremeno najdosledniji ali i najoriginalniji nastavljač staze koju je trasirao Charlie Parker. Trubač Freddie Hendrix (1976) je tokom protekle dve decenije jedan od najtraženijih džez (ali i ne samo džez) muzičara. Na spisku njegovih “referenci” su i Count Basie Orchestra, The Christian McBride Big Band, ali i Aretha Franklin, Stevie Wonder, Alicia Keys…On je takođe i vrstan kompozitor i aranžer i pedagog (The Hartt School of Music na Hartford Univerzitetu, njujorškoj The New School in New York i Jazz House Kids u Nju Džersiju). Adam Birnbaum (1979) je jedan od najboljih džez pijanista mlađe generacije. Studirao je na New England konzervatorijumu, pre nego što se 2001. godine preselio u Njujork gde je kao jedan od dvojice pijanista izabran da nastupi u predstavljanju programa džez studija na čuvenom Džulijardu. Godine 2004. pobedio je na američkom takmičenju džez pijanista na prestižnom konkursu koji nosi ime čuvenog Kola Portera. Kontrabasista Doug Weiss je aktivan na njujorškoj sceni od diplomiranja na džez programu na William Paterson College 1988. godine. Na prvu interkontinentalnu turneju poveo ga je 1991. godine legendarni pevač Joe Williams koji ga je na koncertu u Japanu najavio rečima: “Došao je kod nas iz drugog plemena – ali svinguje kao jedan od nas”.

Foster na Nišville etiketi

Alu Fosteru će ovo biti prvi nastup na Nišvilu, ali je on još 2006 godine učestvovao (svirao i napisao jednu kompoziciju) na albumu “Crossing the Border” snimljenom u Njujorku a objavljenom na etiketi niškog džez festivala “Nišville records”.