Pametnik - priča o srpsko-bugarskom ratu!

Na Neškovom brdu iznad Dimitrovgrada izdiže se jedinstveni antiratni spomenik nazvan Pametnik! Ova spomen-kosturnica svečano je otkrivena 6.maja 1887.godine, i u njoj su zajedno sahranjeni stotinak poginulih srpskih i bugarskih vojnika i oficira iz bratoubilačkog rata 1885.godine!

Spomen-kosturnica Pametnik, na Neškovom brdu iznad Dimitrovgrada

Srpsko – bugarski rat

Nakon oslobođenja od Turaka gotovo sve zemlje na Balkanu su težile ostvarenju svojih teritorijalnih pretenzija, ali uz (ne)odobravanje velikih sila pod čijim su patronatom bile. Nakon San-Stefanskog mira iz 1878., Turska ostaje bez velikog dela svog dotadašnjeg carstva, Srbija, Rumunija i Crna Gora dobijaju nezavisnost, dok kneževina Bugarska dobija veliku teritoriju i zvanično ostaje turski vazal, dok je zapravo pod uticajem Rusije. 

Nezadovoljan stavom Rusije kojoj je do tada bio u potpunosti odan, Kralj Milan Obrenović se okreće Austro-Ugarskoj. Stavovima i pretenzijama Rusije bile su nezadovoljne i druge sile, pa se San-Stefanski mir poništava pre no je i zaživeo, a velike sile pregovore o teritorijalnoj podeli počinju iz početka na Berlinskom kongresu održanom juna i jula 1878.

Nakon Berlinskog kongresa dolazi do političke tenzije na Balkanu i u Evropi, jer je uticaj Rusije znatno oslabljen, dok je povećan uticaj Austro-Ugarske.

Jedva uspostavljenu ravnotežu na Balkanu narušilo je pripajanje Istočne Rumelije Bugarskoj 1885.godine. Smatrajući da su time oštećene i druge Balkanske države „probudile“ su svoje teritorijalne pretenzije. Neke su krenule u diplomatske pregovore i lobirnje kod velikih sila, Grčka je izvršila mobilizaciju kako bi pripojila delove Makedonije, dok Srbija pored mobilizacije i žestoke propagande protiv ujedinjenja Bugarske i Istočne Rumelije kreće u osvajanje zapadnih delova Bugarske teritorije, pre svega oblasti i gradova Vidin, Trn i Radomir! Ideja kralja Milana Obrenovića je zapravo da se osvoji Sofija, kako bi se Bugarskoj odsekao put ka oblasti Makedonije, ka kojoj su težnje imale i Srbija i Bugarska i Grčka! Velike sile u tom trenutku zauzimaju stav neutralnosti i nadaju se mirovnim pregovorima. 

Iako je srpska vojska brzo mobilisana i dovedena na položaje kod Pirota, osim par graničnih incidenata, drugih akcija nije bilo gotovo dva meseca. Kralj Milan je želeo da lično rukovodi ovim pohodom, a pored ličnog neiskustva, otpustio je i penzionisao neke iskusne vojskovođe. Većina bugarske vojske je u tom trenutku bila na granici sa Turskom. Pored toga, Rusija je, kao znak protesta zbog ujedinjenja Bugarske povukla sve svoje oficire , pa je bugarska vojska ostala sa jedva 40-ak sveže školovanih oficira, među kojima je najveći čin bio kapetan. U takvim okolnostima Kralj Milan nije dovodio u pitanje pobedu svoje vojske i već je video sebe kako maršira ulicama Sofije. 

Povlačenje bugarske vojske sa turske ka srpskoj granici

Pozicije bugarske vojske kod Caribroda (današnjeg Dimitrovgrada) napadnute su tek 2.novembra 1885. (14. novembra po novom kalendaru). Bez šansi da odbrani te pozicije od mnogobrojnije srpske vojske, bugarska vojska se povlači na rezervne položaje kod Dragomana, kako bi veće žrtve bile izbegnute odmah na početku rata. Bitke su se vodile na nekoliko tačaka duž linije fronta i srpska vojska je polako potiskivala neprijatelja. Iako je Bugarima bilo jasno da u ovakvoj situaciji ne mogu da odbrane položaje, njihov cilje je bio da što više odugovlače i uspore srpsku vojsku, dok im ne stigne pojačanje sa Turske granice. Lagano odstupajući ka Slivnici, Bugari su dobili nekoliko prekopotrebnih dana, dok je srpska vojska napredovala prilično nekoordinisano, nemotivisano i sa odlaganjima.

Bitka kod Slivnice

5.novembra počinju oštrije borbe u reonu Slivnice. Ključni napad koji je srpska vojska nekoliko puta odlagala, dao je dovoljno vremena da protivniku stignu pojačanja i da se pregrupiše. Shvatajući značaj „bitke koja odlučuje ishod rata“ Bugari su veoma motivisani ušli u ovaj obračun. S druge strane, moral na srpskoj strani je bio jako nizak, jer vojnici nisu znali za šta se bore, nisu videli svrhu ovog napada i rata koji je zavojevao Kralj Milan. Nakon višednevne borbe, srpska vojska biva potisnuta i počinje da se povlači ka Dragomanu, a potom i Caribrodu. Bugari prelaze u kontranapad! 11.novembra bugarska vojska dobija naređenje da pređe u sveopšti napad. Srbi se povlače ka Pirotu, a deo jedinica se utvrđuje na linji selo Planinica – Caribrod – selo Radejna.

Napredovanje bugarske vojske ka srpskoj granici

12.novembar 1885 – Bitka za Neškov vis

“Te noći padala je kiša, pa je vazduh ujutru bio hladan i vlažan, a zemlja mokra i raskvašena. Ipak, nebo je bilo vedro, obećavajući lep dan“ –piše bugarski pisac Ivan Vazov, i sam svedok ovog rata – „Do podneva nismo mogli da krenemo ka Caribrodu, jer je poručnik bio zauzet službenim beleškama, pa sam ja to vreme iskoristio da malo bolje razgledam selo (Slivnicu) i okolinu.

... 

Sada su ovi goli i pusti vrhovi stajali nemo, a pre samo četiri dana na njima su grmeli kuršumi i topovska đulad.

... 

Jugozapadno od sela, na jednoj visoravni, crnelo se novo groblje – ne Slivničko, već groblje Slivničkog bojnog polja. To groblje, koje je postojalo tek tri-četiri dana krilo je u hladnoj utrobi tela na stotine mladih junaka, poginulih sa oružjem u ruci. Njegovo postojanje zračilo je tugu i žalost na okolinu.

Tamo su sada spavali, jedni pored drugih, bratski, u ljubavi, Srbi i Bugari, neprijatelji na bojnom polju, ovde prijatelji i saveznici u večnoj tišini i muku groba.“

O ovome Vazov piše i pesmu „Novo groblje iznad Slivnice“, koja počinje stihom:

Pokojnici, dobili ste prekomandu u drugi puk

u kome nema odsustva, niti poziva za borbu,

u bratskom zagrljaju ste legli

i „Laku noć“ zauvek jedni drugima poželeli

do sledeće trube.

Na putu ka Caribrodu, negde oko Dragomana, Vazov je prvi put iz bliza video poginulog vojnika, srbina. Utisak nije bio mali, a besmisao ovog rata je postao još očevidniji. O ovome kasnije piše:

„Na pedeset koraka od nas, pored reke, ležao je jedan trup. Po uniformi se videlo da je u pitanju srpski vojnik. Ležao je sa licem okrenutim ka zemlji, a njegova kapa je bila odbačena od njega; branio je položaj koji mu je zadala poslednja nevolja u agoniji. Pored glave bila je crvena lokva krvi. Neko ga je bio pokrio tamnoplavim šinjelom.

Tada sam video prvog ubijenog vojnika, prvu žrtvu ovog bratoubulačkog rata! Odmah sam pomislio na majku i rodbinu ovog nesrećnog mladića. Da li su znali u ovom času da on leži u ovoj klisuri nedišući? Šta li su mislili o njemu? Sigurno su verovali da je živ; čekaće ga dugo, ali ga neće dočekati... Večeras će se možda njegova majka pred ikonom moliti za njegovo zdravlje, dok će mu u isto vreme neki vuk zubima kidati promrzlo meso... I zašto je ovaj nesrećni srbin došao ovde da ostavi svoje kosti? Da li je to on želeo? I da li je znao zašto ga ovde vode? Pita li neko list koga vihor odnosi zanavek?“

I ovaj događaj Vazov opisuje u pesmi „Prvi ubijeni Srbin“

Nesrećniče, pobratime,

ostavio si ovde kosti.

kriv ili ne – ne sudim ti,

počivaj, bog da prosti.

... 

„Kada smo stigli uporedo sa dolinom u kojoj se krije selo Kalotina, klisura je zauzela pravac ka Caribrodskoj dolini, a odjeci topova su sve jače cepali vazduh, stižući do nas. Činilo se da je bitka na svega stotinak koraka od nas, odmah iza sledećeg prevoja. 

...

Na izlazu iz klisure sreli smo deda Slavejkova koji se sa zapregom zaputio put Sofije. On nam je rekao da je pre nekih pola sata započela žestoka bitka između srpske i bugarske vojske na brdu iznad Caribroda i da kuršumi padaju i u grad.

...

Ispod samog brda gde se odigravala bitka, ležao je u tesnoj dolini Caribrod. Odatle su sada mogle da se lepo vide pojedinosti bitke, ali i da se zaradi kuršum.

Na oko kilometar od Caribroda naš vodič je rekao da ne želi da ide dalje. Rekao nam je da se plaši za svoje konje, pa je hteo i da ih malo odmori. Stali smo kod jednog malog hana pored puta.

Han je bio pun sveta. Seljani, građani, vojnici, civili, stranci svi su čekali kraj bitke.“

Caribrod (Dimitrovgrad) nakon bitke na Neškovom visu

Hrabrost kapetana Katanića

Vazov beleži da je nakon bitke gradić bio neobično miran i pun neke čudne emocije. Svi su naročito pričali o srpskom kapetanu Kataniću koji je na Neškovom brdu pokazao neverovatno herojstvo. Kapetan Katanić je, videvši da pukovska zastava pada u ruke neprijateljskih vojnika, sa revolverom u ruci utrčao u grupu bugarskih vojnika, ubio četvoricu, uspeo da preotme nazad srpsku zastavu i uprkos većem broju zadobijenih rana od metaka i bajoneta, uspeo da se odmakne i zastavu baci niz brdo jednom srpskom vojniku koji sa zastavom beži neprijatelju. Teško ranjen, kapetan Katanić biva zarobljen. Zatim je prenesen u Caribrod, pa u Sofiju, gde je hospitalizovan i lečen. Iako zarobljen i teško ranjen, časnim ponašanjem i držanjem branio je ugled srpske vojske. Bugarski knez Aleksandar Batemberg ga je posetio u bolnici i iskazao mu poštovanje zbog hrabrosti koju je ispoljio čineći svoju vojničku dužnost. 

Kapetan Mihailo Katanić je zbog ispoljene hrabrosti dobio čin pukovskog majora. Dve godine nakon ovog rata, Katanić je preminuo, nikada se ne oporavivši u potpunosti od zadobijenih rana na Neškovom visu.

Njegova hrabrost bila je i inspiracija srpskom književniku Branislavu Nušiću, koji je kao mladi kaplar i sam učestvovao u ratu. Na sahrani majora Katanića okupi se skoro ceo Beograd, ali nije bilo zvaničnika. Kralj i predstavnici Vlade su se, međutim, tih dana pojavili na sahrani majke jednog pukovnika. Videći ovo kao veliku nepravdu, Nušić je 1887. napisao satiričnu pesmu „Dva raba“ u kojoj ismeva ovaj slučaj:

Zatutnjaše sva četiri zvona

Povrveše kite i mundiri

Povrveše perjanice bojne

Povrveše bezbrojni šeširi

Svi majori debeli i suvi

Oficiri cela kita sjajna

Pukovnici, s orlom i bez orla

I još neko, ali to je tajna

Potmulo su udarala zvona

Udarala zvona iz budžaka

A i što bi da se čini dževa

Kad je pratnja srpskoga junaka

Srpska deco što množiti znate

Iz ovoga pouku imate:

U Srbiji prilike su take

Babe slave, preziru junake

Zato i vi ne mučite se džabe

Srpska deco postanite babe.

Zbog ove pesme Nušić je osuđen na dva meseca zatvora, ali je na intervenciju Kralja Milana kazna preinačena na dve godine!

Branislav Nušić - desno na slici

Kraj rata

Videvši da Bugari hrle ka srpskoj granici, Kralj Milan se ubrzano povlačio ka Beloj Palanci i Nišu. Nakon bitke na Neškovom visu ponudio je primirje, tražeći intervenciju velikih sila. Bugari odbijaju primirje i nastavljaju ka Pirotu. Dva dana kasnije, nakon dvodnevne borbe pao je i Pirot. Dalje napredovanje bugarske vojske ka Nišu zaustavljeno je intervencijom velikih sila, pa je Pirotskom bitkom 15. novembra i završen ovaj besmislen poduhvat kralja Milana. 

Povratak Kralja Milana iz Bele Palanke ka Nišu

U tekstu “Četiri dana sramote” u Politikinom zabavniku se kaže da Kralj Milan za ovaj pohod nije bio spreman ni psihički, ni diplomatski, ni finansijski, niti vojno. On se mnogo više plašio unutrašnjeg neprijatelja (Pašićevih radikala), nego Bugara, čije je vojne mogućnosti potpuno potcenio. Zbog toga srpska vojska nije ni bila u potpunosti mobilisana, a jedan njen deo ostao je u pozadini da štiti vladu i prestonicu od moguće bune. „Stajaća vojska”, osnovana tek 1883. godine, ušla je u rat, a da prethodno nije održala nijedne manevre. Vojvoda Živojin Mišić, tada poručnik u bataljonu, u piše: „U ovaj rat mi smo išli kao seljaci na svadbu - bez ikakvih predostrožnosti.” Ipak, možda je glavna teškoća bila sama komanda. Kralj je sebe proglasio za glavnokomandujućeg, udaljivši sve viđenije vojskovođe iz ranijih ratova. 

Poslednji dan rata, bitka za Pirot

Zanimljivo je da je u to vreme najviši čin u bugarskoj vojsci bio – kapetan. Naime, zbog spora Rusije s bugarskim knezom, bugarsku vojsku su nekoliko meseci ranije napustili svi njeni visoki oficiri koji su bili isključivo Rusi. Stoga je u Bugarskoj ovaj rat nazvan i „ratom kapetana protiv generala”.

Pametnik

U bici prsa u prsa 12.novembra 1885. po starom, odnosno 24.novembra po novom kalendaru poginulo je 49 srpskih i 58 bugarskih vojnika. Dve godine nakon bugarsko-srpskog rata, po ideji i naređenju bugarskog pukovnika Pačeva, tada komandanta Caribrodskog garnizona na brdu na kome je vođena bitka, koje se u literaturi najčešće naziva Neškov vis, dok ga meštani zovu Neškovo kale, podignuta je spomen-kosturnica u kojoj su zajedno položeni posmrtni ostaci palih ratnika sa obe strane. Spomenik su podigli sami Caribrođani, dovrovoljnim radom, a osvešten je 6.maja 1887., uz prisustvo velikog broja građana.

Pametnik - pre i posle rekonstrukcije 2006.godine

Namera pukovnika Pačeva je bila da na Neškovom brdu podigne antiratni spomenik, što je u krajnjoj liniji i danas. Međutim, Mirovni ugovor, kojim je završen prvi „balkansko- balkanski“ rat je tu ideju devalvirao, jer je svojim rešenjima otvorio mesta za još mnoge sukobe na Balkanu. Tako kosturnica od naroda nazvana Pametnik, bez obzira što podeseća na rusko ili staroslovensko „Pamjat“-kao večna pamjat, ili na srpsko ili bugarsko- Pamet, kao razum umesto rata, suprotno nameri svojih tvoraca , postaje samo uvodnik u brojne spomenike koji će posejati budući ratovi na celom Balkanskom polustrvu. 

Pametnik na koti 678 iznad Caribroda ostaje jedinstven, ili barem jedan od retkih spomenika sa antiratnom porukom na polustrvu koje postaje sinonim za ratove, podele i sukobe. Danas bele boje, Pametnik dominira nad Dimitrovgradom, i njegov je ikonografski simbol i meterijalaizovana antiratna ideja.

Pametnik ostaje kao pouka prošlih i opomena budućim generacijama!

…

Ne, neću krvožedno likovati.

Skupe su pobedničke lovorike sada.

Svako radovanje u srce mi stradalo

Još dublje nož nabada.

(Ivan Vazov, 1885.)