Medijska slika na našim prostorima daleko je od idealne, daleko i od optimalne! Mediji u bezomučnoj trci za gledanost/čitanost/slušanost žrtvuju mnoga načela, zanemaruju kvalitet, posvećuju se senzacionalizmu, služe lažima, ili hajde da kažem neistinama,...
Koliko onda verovati medijima, kako se pouzdati u nešto što samo nije pouzdano, da li zapravo imamo izbora, da li smo kritički dovoljno potkovani da možemo da razlučimo crno i belo, žito i kukolj, laž i istinu, informaciju i manipulaciju? Ostaviću vam ova pitanja da o njima razmislite sami!
Ja sam u principu radijski čovek! Radio slušam gotovo non-stop, u stanu ili u kolima, televiziju pogledam u retkim trenucima. Uostalom, moje mišljenje o (pogubnim) efektima TV-a ste mogle da pročitate u mom prethodnom postu. Ovde želim da vam ispričam nešto drugačije, jednu zabavnu, a poučnu priču, koja ovoga puta ima veze upravo sa radiom!
Naime, u studentskim danima, pre nekih pet, šest, sedam...uh, koliko godina ima već, ja i jedan drug smo na jednom niškom radiju vodili jednu poznatu studentsku radio emisiju („Desetka“ za one kojima to nešto znači!). Pošto nam je u poslednjem trenutku gost emisije otkazao dolazak, morali smo da se snalazimo i improvizujemo. Odlučili smo se za kontakt program i neku vrstu zabavnog kviza. Medjutim, kako je za to ipak potrebno malo vremena za pripremu, a mi istog imali nismo, odlučili smo da postavimo jedno pitanje i pratimo dalje reakcije. Kako je tih dana/meseci bilo aktuelno pitanje Haga, isporučivanje ratnih zločinaca i sl (vidi, to je još uvek aktuelno, možda i nije prošlo toliko vremena) na brzaka smo skovali glagol „hagirati“ i u etar pustili pitanje „Šta znači glagol ’Hagirati’“? Pošto je to bio improvizovan kviz, nismo imali ni nagrade, a kako su ljudi ubrzo počeli da se javljaju i da iznose svoje mišljenje na temu, rečenica „Odgovor ćete čuti na kraju emisije“ samo nam je privremeno rešavala problem. Onda je moj kolega preuzeo na sebe da razgovara sa slušaocima, a ja preuzeo na sebe na definišem značenje izmišljenog glagola.
Oni koji me znaju, mogu da pretpostave da na kraju nije bilo pobednika kviza! Hoćete vi da se oprobate, pre nego čujete odgovor?
Hajde:
.....mmmm..... Ne.................. Ne..................................................... Ne.................................. NEEE............................NE..................................ne...............................................ne........................................... ne .........................................NEEEE........................................................NE.... dobro, znam predjete se.
Dakle, ako niste znali, glagol HAGIRATI je složenica koja se sastoji od turskih reči „Hagir“ što znači lizati, sisati i „Ati“ što znači kolač, poslastica. Ova reč je na tlo Balkana stigla u 15. Veku i smatra se da su je u upotrebu uveli janičari koji su od srpskih domaćica zahtevali da im spremaju kolače! Turski izraz „Ati hagiri ahmedi“ koji se spominje u prvoj verziji Vukove Pjesnarice iz 1836. Prvi je pismeni pomen originalnog oblika ovog glagola.
U kasnom 18. i ranom 19. veku, glagol Hagirati se potiskuje iz srpskog jezika, kao i većina turcizama, ali se u nekim krajevima Srbije zadržao i do danas u značenju „halapljivo jesti kolače“!
U kasnom 18. i ranom 19. veku, glagol Hagirati se potiskuje iz srpskog jezika, kao i većina turcizama, ali se u nekim krajevima Srbije zadržao i do danas u značenju „halapljivo jesti kolače“!
Dakle, jel imamo dobitnika?
Znam, ovo je bila šala, bez skrivenih i podlih namera, bez proračunatosti i nanesene štete. Ali, ako je veliki broj ljudi poverovao u ovu našu spontanu šalu (izvinjavam se svima ovom prilikom), šta ćemo sa onim proračunatim, i mnogo duže smišljanim lažima koje nam se svakodnevno plasiraju u medijima, iza kojih stoje nečiji lični, politički i/ili materijalni interesi? Kako njih prepoznati i izolovati u moru informacija?
Konsultovanje više izvora na istu temu je jedna od mogućih solucija! Kritičko prihvatanje i rezonovanje su druga obavezna komponenta! Do informacija je sada vrlo lako doći, ali ih je istovremeno još lakše plasirati. Kako one verodostojne i bitne, tako i one „druge“! Medijska nepismenost vodi do toga da verujemo u sve što vidimo ili čujemo ili pročitamo na i u medijima, a to u mnogome olakšava manipulaciju i indoktrinaciju.
Mislite o tome!
Gde naci tacne informacije? Listanje leksikona, enciklopedija... cini se prevazidjenim, trazenje po netu nesigurnim, te lakse poverujemo onom sto vidimo i cujemo na brzu ruku...Nazalost! Dobro, ne bas sa radijskih kvizova...:)
ОдговориИзбришиDolazimo do zakljucka da je bolje nesto ne znati, nego znati pogresno ?!
P.S. Svaka cast, mora da ste bili uverljivi! :))
E, Marijane, Marijane, lazovu jedan :))))
ОдговориИзбришиKamo neko da pohvali moju kreativnost i to što obogaćujem vokabular srpskog jezika, nego lažove, ih :)
ОдговориИзбришиInternet je, narocito, mac sa dve ostrice... Milioni ljudi imaju mogucnost da iskazu svoje misljenje i "znanje" koje poseduju. A, naravno, svi vole da se prave pametni, narocito ovako, kada su zasticeni dozom anonimnosti. Tako imamo gomilu nebuloznih podataka na Internetu, od kojih su mnogi lako dostupni i dopiru do velikog broja ljudi... A i najveca neistina postaje istina kada dostigne "kriticnu masu"... :)
ОдговориИзбришиУмало и мене да убедиш да си заиста листао неке лексиконе...Да не промаши годину Вукове ''Прве простонародње славеносербске пјеснарице'' (1814), право бих ти поверовао!
ОдговориИзбришиJednom sam u jednom biltenu citirao Jovana Steriju Popovića i njegove ''Rodoljupce'', godina je 1850. Štamparskom greškom je otišlo SERIJA umesto Sterija. I, svi bejahu oduševljeni citatom, a niko da se zapita koja je to serija (i na čemu?!?) mogla da ide 1850.godine.
ОдговориИзбришиEto, o tome baš i pričam!!! Mnogo lakše je poverovati u nelogičnu informaciju, nego potruditi se i proveriti!!!
ОдговориИзбриши