Noćas!

Ovaj blog sam započeo jednom pesmom. Šta više, blog je i nazvan po pesmi, odnosno zbirci pesama. Makar jednom na deset posta objaviću po neku svoju pesmu. Poezija, nažalost, jedva da je prisutna u našim životima i našoj svakodnevici, a, ako ništa drugo, zaslužuje makar taj deseti deo, tih 10% naših života. Ne zbog same poezije, nego zbog nas samih! Ovoga puta neka to bude jedna, meni veoma draga, ljubavna pesma:

NOĆAS

Noćas ću biti zvezda
koja jaše tamnim valovima neba.
Tešiću sebe svojom visinom
bezbrojem istih na domaku svoda.
Gledaću dole i videti tebe
kako mirno sanjaš jednu žutu zvezdu.
Noćas ću biti vetar
koji se rasipa putevima čežnji.
Mirisom ću ruže milovati tebe
I praznim strahom ispuniti noć.
Ako si tužna ti noćas plači,
jer noćas ću biti suza
koju liješ iz očiju nade.
Niz obraze meke dodirnuću ti usne
I stopiti se s njima k’o prolećni sneg.
Noćas ću biti lopov
koji srce ti krade.
Uhvati me na delu
I zauvek u srcu zatvori.
Noćas ću hodati pustinjom
koja u meni ubija sve.
I dok mi žar izgara usne
čuću tvoj glas kao žubor vode
koja me jedino spasiti može.
Noćas ću biti ptica
koja besciljno tumara po noći
I svoju pesmu peva
ambisu tuđeg mraka.

Noćas ću biti tuga
koja izeda mi srce.
Nestaću.Ići ću daleko sve dok
ne prevarim čeljusti zaborava
da me zauvek progutaju.
Noćas ću biti noć
koja se šepuri svuda oko tebe.
Nemoj da me prespavaš,
jer noćas ću biti...ma biću sve
osim sebe samog,
jer ja sam rob ove noći
koga stežu okovi nemoći
da učini bilo šta,
osim da noćas - sanja.